Ušli su u sirotište. Deca su nemo posmatrala bračni par, tužeći se i plačući bez plača. Zašto mene niste odabrali, zašto ne ja, kad ću ja da dođem na red?
Branka i Milan to nisu mogli da gledaju, trudili su se da okrenu glavu od tog nemog dečjeg plača i da se posvete svojoj Jeleni. Sva papirologija je završena nakon tri mučne godine i sada je ona konačno njihova. Branka zagrli Jecu i zaplače.
-Ti si moj anđeo, znaš? Moj najslađi, najdraži anđeo.
Zagrljaj je bio dug, Milan je samo potapšao devojčicu po ramenu i tiho kazao Branki da krenu kući.
-Idemo kući, Jeco. Konačno te vodimo kući, pile.
Seli su u stari golf i krenuli. Jelena je ćutala na zadnjem sedištu i posmatrala grad, svetleće reklame koje su izazivale u njoj uzbuđenje, a ovo dvoje ljudi trebalo je da sada budu njeni mama i tata...
Imala je pet godina i nije znala ništa o životu osim sirotišta, teta koje su je hranile i terale da spavaju, ponekad vičući na nju, na njene drugove i drugarice do iznemoglosti...Svi koji su tu bili čekali su da ih neko uzme, da dođe njihov veliki dan. I eto, ona je to doživela, ali je ipak bila tužna i uplašena.
Gde se sad nalazi, gde je to voze, kakva je njihova kuća i da li tamo ima dece, rojile su se misli u njenoj maloj glavi.
Kuća je bila velika i pusta. Tri sobe, kuhinja, kupatilo, a ispred bašta sa cvećem i zelenom travom kakvu je ona crtala kad su tete to tražile od nje. Ovde su živeli samo ova žena i njen muž, nije bilo dece. Na trenutak se rastužila jer navikla je da se igra svaki dan sa svojim drugarima.
Sa prozora jedne od soba posmatrala je decu kako se igraju pa joj je bilo malo lakše.
Ova žena spremila je jelo i njih troje sedoše za sto uživajući u raznovrsnim đakonijama.
-Ovo je veliki dan, moramo da proslavimo! Jelena, uzmi još, nemoj da se stidiš, ti si sad naša!
Branka je neprekidno pričala pokušavajući da stvori toplu porodičnu atmosferu, duh domaćeg ognjišta.
Jelena je osetila čvor u stomaku. Više nije mogla da jede. Sve joj je bilo čudno, srce joj je uzbuđeno lupalo, uplašena kao mala srna, prikrila je svoje suze ni sama ne znajući zašto se sada, kad je došao taj veliki dan, ne raduje onako kako je očekivala...
Branka i Milan to nisu mogli da gledaju, trudili su se da okrenu glavu od tog nemog dečjeg plača i da se posvete svojoj Jeleni. Sva papirologija je završena nakon tri mučne godine i sada je ona konačno njihova. Branka zagrli Jecu i zaplače.
-Ti si moj anđeo, znaš? Moj najslađi, najdraži anđeo.
Zagrljaj je bio dug, Milan je samo potapšao devojčicu po ramenu i tiho kazao Branki da krenu kući.
-Idemo kući, Jeco. Konačno te vodimo kući, pile.
Seli su u stari golf i krenuli. Jelena je ćutala na zadnjem sedištu i posmatrala grad, svetleće reklame koje su izazivale u njoj uzbuđenje, a ovo dvoje ljudi trebalo je da sada budu njeni mama i tata...
Imala je pet godina i nije znala ništa o životu osim sirotišta, teta koje su je hranile i terale da spavaju, ponekad vičući na nju, na njene drugove i drugarice do iznemoglosti...Svi koji su tu bili čekali su da ih neko uzme, da dođe njihov veliki dan. I eto, ona je to doživela, ali je ipak bila tužna i uplašena.
Gde se sad nalazi, gde je to voze, kakva je njihova kuća i da li tamo ima dece, rojile su se misli u njenoj maloj glavi.
Kuća je bila velika i pusta. Tri sobe, kuhinja, kupatilo, a ispred bašta sa cvećem i zelenom travom kakvu je ona crtala kad su tete to tražile od nje. Ovde su živeli samo ova žena i njen muž, nije bilo dece. Na trenutak se rastužila jer navikla je da se igra svaki dan sa svojim drugarima.
Sa prozora jedne od soba posmatrala je decu kako se igraju pa joj je bilo malo lakše.
Ova žena spremila je jelo i njih troje sedoše za sto uživajući u raznovrsnim đakonijama.
-Ovo je veliki dan, moramo da proslavimo! Jelena, uzmi još, nemoj da se stidiš, ti si sad naša!
Branka je neprekidno pričala pokušavajući da stvori toplu porodičnu atmosferu, duh domaćeg ognjišta.
Jelena je osetila čvor u stomaku. Više nije mogla da jede. Sve joj je bilo čudno, srce joj je uzbuđeno lupalo, uplašena kao mala srna, prikrila je svoje suze ni sama ne znajući zašto se sada, kad je došao taj veliki dan, ne raduje onako kako je očekivala...
. Lepo. Al valjda se malena posle oslobodima, i zivela sretno, donekle..