NORMALNOST 3. deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

muzjak

NORMALNOST 3. deo

Oceni ovaj blog
Izvodi iz knjige Dr Ivana Nastović
(stručna literatura

UNUTRAŠNJA ADAPTACIJA

Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti, zato što se nalazi u prisnoj vezi sa sposobnošću održavanja psihičke ravnoteže, koja u dubinskoj psihologiji predstavlja odlučujući kriterijum za procenjivanje psihičke normalnosti.

Ovim smo došli do dinamičkog shvatanja pojma pshičke normalnosti.
Iako su pojmovi psihička normalnost i abnormalnost formalno dijametralno suprotni, ipak se oni u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije sadržinski nalaze u veoma prisnoj vezi, tako da je u tom smislu još FREUD pisao: «danas više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili stanje nuroze, jasno odvojeni, niti da u jednom karakteru neurotske crte označavaju inferiornost», jer «iste zakonitosti obuhvataju i normalno i abnormalno» Otuda su prema FREUD-u «neurotičari ljudi isto kao i ostali, koji se ne mogu oštro razgraničiti od ostalih».

Ovo je eksperimentalno potvrdio JUNG. Dokazano je da kod zdravih osoba srećemo iste komplekse kao i kod neurotičara, odnosno da su svi fenomeni koje srećemo kod bolesnih prisutni i kod normalnih, ali samo u veoma sažetoj, zgusnutoj formi.

I više od toga, po JUNGU, čudni i retki sadržaji se ne odnose samo na šizofreniju, već oni predstavljaju normalni sastavni deo nesvesnog dela ličnosti normalnih ljudi.

SZONDI odlazi još dalje i tvrdi da između zdravih i duševno bolesnih ljudi postoji samo kavntitativna razlika, jer zdrave osobe su samo heterozigotni konduktori koji u sebi nose iste one gene u pojedinačnoj, maloj dozi, koji se kod duševno bolesnih nalaze u duploj, punoj dozi.

Na osnovu izloženog možemo se pitati: kako to da duševno zdrave osobe nose iste one sadržaje kao duševno blesne osobe pa ipak ostaju u relativno dobroj psihičkoj ravnoteži.

Odgovor na ovo pitanje je dala Ego-psihologija. Celokupni psihički život čoveka, uključujući i svestan i nesvestan deo ličnosti, sastoji se iz niza suprotnosti, koje zahvaljujući Egu sačinjavaju jednu relativno harmoničnu celinu. Osnovni zadatak Ega je sjedinjavanje suprotnosti psihičkih funkcija. Po tom kriterijumu ćemo jednu osobu označiti kao normalnu, ako joj uspe da uprkos dijametralno suprotnim tendencijama u njoj samoj i prisustva spoljašnjih frustracija održi svoju psihičku ravnotežu.

Po HARTMANU, jednog čoveka možemo nazvati psihički zdravim ako se u svakoj situaciji adekvatno ponaša.

Pa ipak, ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje - psihološke, od spoljašnjih - socijalnih konflikata.

Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti.

Ali pre nego se izloži ego-psihološka definicija normalnosti:
Zdravlje je suprotan pol bolesti, a normalnost suprotan pol abnormalnosti.
Pojam normalnosti i pojam zdravlja potpuno su identični po sadržaju i funkciji.

Za razliku od pojmova normalan i zdrav, pojmovi: abnormalan i bolestan nisu identični. Ne poklapaju se ni po sadržaju ni po funkciji. Abnormalno ne mora uvek da znači i bolesno. Abnormalnost u pravom smislu je vezana samo za kvantitativnu abnormalnost, za razliku od kvalitativne abnormalnosti, koja je isključivo vezana za patološko, odnosno za bolest.

Kvantitativno odstupanje po stepenu i intenzitetu je na primer: veoma burno reagovanje na jednu beznačajnu uvredu ili upadljivo dugo trajanje tuge posle smrti veoma voljene osobe.

Kvalitativno, suštinsko odstupanje od normalnog je kod psihotičnog poremećaja ličnosti, na primer.

Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njeno Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.

Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.

Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.

Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.

Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na Facebook Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na Google Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na My Yahoo! Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na Live Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na MySpace Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na Twitter Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na Digg Pošalji "NORMALNOST 3. deo" na del.icio.us

Ažurirano 19.12.2011. u 12:51, autor: muzjak

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Zakasneli (avatar)
    Dečak od 4 godine se umazao vodenim bojama. Vaspitačica ga kori vidi kakav si sav zelen!
    Dečak odgovara: Nisam ja zelen ja sam normalan!
  2. umbra* (avatar)
    ..dodjoh..procitah..zakljucih (da li sam (ne)normalna)..
    ..al' necu ti kazem..
  3. Dragoljub69 (avatar)
    I šta se u tom slučaju desi šizofrenom kad mu daš moditen depo?
    Sjebeš mu ideale?Brez neurologije i znanja o neurotransmiterima-nikud