-Šta ti je? Deluješ nekako uplašeno...pogleda je ispitivačkim pogledom. Nije znala zašto su sva druga deca srećna, samo njena nisu. Ili joj se samo tako činilo, da su tuđa deca srećnija od njene? Nisam pametna, nisam pametna, ne znam šta im je...
Mlađa ćerka bila je potpuno izgubljena. Danima nije izlazila iz kuće, nije pokazivala interes za bilo šta osim za neke debele knjižurine...Činilo joj se da se život otkinuo od nje otkako se preselila u drugi grad i oči su joj bile toliko preplašene, toliko tužne, nije znala kako da joj priđe, nisu je naučili kako se prilazi sopstvenoj deci, kako dopreti do njihovih malih duša...
Starija ćerka je nije brinula i ona je, htela to da prizna sebi ili ne, više volela od mlađe. Ova mlađa samo joj je zadavala brige, oduvek je bila povučena, nepristupačna, stalno se krila u svojoj sobi sa nekim svojim snovima i maštanjima za koje niko nije znao osim nje same...Da joj je bar muž živ...U tom trenutku, očajnički joj je bio potreban...
-Znaš, nisam se uklopila u novu sredinu, reče joj ćerka. Tamo mi je sve nekako drugačije, ne mogu da se priviknem ni na grad ni na ljude, nisam zadovoljna...
To je i sama videla. Dala joj je sve, potreban novac, svoj život, svoju ljubav koju možda nije umela da pokaže kao druge majke, ali ona je sve više tonula...Obuzeo je strah da će njena ćerka poludeti jer imala je u poslednje vreme tako čudan pogled...
Bilo je strah od njenog straha. Zašto se toliko uplašila? Pa i ona je otišla od kuće sa četrnaest godina, pa joj ništa nije falilo! A njena ćerka je nesrećna...
Drugu ćerku poslala je na studije, bila je pravi genijalac i dobila je stipendiju od države. Na kakvim sve konkursima nije pobeđivala! Ali, ona je odlučila da se mlada, sa devetnaest godina, uda i rađa decu. Napustila je fakultet bez imalo kajanja. I to je peklo. Zašto se zarobila tako mlada?
Ali, njoj nekako prašta sve, ona je divna osoba i oduvek su se razumele. Ali, ovu mlađu ne može nikako...Kao da nije sa ove planete.
Stavila je slamku među zube, ruke iza leđa i razmišljala dok je njen pas verno išao pored nje, svaki čas je posmatrajući, kao da zna da njegovu gazdaricu nešto muči. Pored nje je šetala "ćerka-problem", hodajući kao u snu. Da se možda ne drogira? Obuze je jeza na samu pomisao da bi joj ćerka mogla biti narkomanka. Ma ne, nema šanse, ona se ne drogira, ovakva je otkako se rodila, ne treba njoj droga da bi bila luda.
-Pa dobro, nije lako uklopiti se u novu sredinu, proći će i to, reče joj.
-Mama, sve moje prijateljice su ////! Za mene misle da sam //// jer sam još nevina!
Ovo je pomalo iznenadi. Kakvo je to njeno društvo? Zar se nije mogla sprijateljiti sa normalnim devojkama?
-Tamo nema normalnih. Rugaju mi se što sam devica, a one na žurkama idu u krevet s kim stignu...A još nisam upoznala nijednu koja je iole normalna i da drži do sebe...Slušaj, ono je grad kurvi! Ja ću tamo da propadnem! One su tako slobodne, bestidne, uopšte ne mogu da razumem njihovo ponašanje...
Grad kurvi. Pa neka je rekla to majci. I sama se iznenadila otkud joj ta smelost da pred onom koja je rodila kaže tu reč, ali morala je popričati s njom šta je muči. Najradije bi se vratila u svoju provinciju, ali joj ona to neće dozvoliti dok ne završi fakultet, to je sigurno...
Nije smela da predloži majci tako nešto, to...da se vrati svojoj kući, svojoj netaknutoj mladosti, svom devičanstvu kojim se diči, a drugi se rugaju tome...
-Još nisi spavala sa dečkom? Ti definitivno nisi normalna! S tobom nešto nije u redu.
-Poseti psihijatra, posprdno će Kaća.
Tako su razmišljale njene "drugarice" koje su živele u tom sin city-ju, gradu greha...
-Mama, ja ću se vratiti kući!
Iznenadila se kad je čula svoj drhtav, ali odlučan glas.
Majka je bila zatečena. Nije znala da je njenom detetu došlo do guše. Zar ni ona neće završiti fakultet, zar ni ova mlađa ne želi postati obrazovana žena, hoće da ostane na srednjoj stručnoj spremi. Ne mogu da verujem!
Obuzeo je bes. Htela je da se izviče na nju "Ludačo, tamo ti je budućnost!" ali nije rekla ništa. Baš ništa.
Ćerka očekuje reakciju, ali ništa.
Majčini snovi se rasplinuše, ceo njen svet sada je tonuo, sva njena očekivanja i nadanja da će iškolovati decu i napraviti od njih žene bez greške...
-Mama?
Ćerka je upitno pogleda očekujući odgovor, razumevanje, bilo šta...
-Mama...tiho ponovi.
Pogledi im se ukrstiše u istom trenutku.
-Idemo kući, reče majka.
Mlađa ćerka bila je potpuno izgubljena. Danima nije izlazila iz kuće, nije pokazivala interes za bilo šta osim za neke debele knjižurine...Činilo joj se da se život otkinuo od nje otkako se preselila u drugi grad i oči su joj bile toliko preplašene, toliko tužne, nije znala kako da joj priđe, nisu je naučili kako se prilazi sopstvenoj deci, kako dopreti do njihovih malih duša...
Starija ćerka je nije brinula i ona je, htela to da prizna sebi ili ne, više volela od mlađe. Ova mlađa samo joj je zadavala brige, oduvek je bila povučena, nepristupačna, stalno se krila u svojoj sobi sa nekim svojim snovima i maštanjima za koje niko nije znao osim nje same...Da joj je bar muž živ...U tom trenutku, očajnički joj je bio potreban...
-Znaš, nisam se uklopila u novu sredinu, reče joj ćerka. Tamo mi je sve nekako drugačije, ne mogu da se priviknem ni na grad ni na ljude, nisam zadovoljna...
To je i sama videla. Dala joj je sve, potreban novac, svoj život, svoju ljubav koju možda nije umela da pokaže kao druge majke, ali ona je sve više tonula...Obuzeo je strah da će njena ćerka poludeti jer imala je u poslednje vreme tako čudan pogled...
Bilo je strah od njenog straha. Zašto se toliko uplašila? Pa i ona je otišla od kuće sa četrnaest godina, pa joj ništa nije falilo! A njena ćerka je nesrećna...
Drugu ćerku poslala je na studije, bila je pravi genijalac i dobila je stipendiju od države. Na kakvim sve konkursima nije pobeđivala! Ali, ona je odlučila da se mlada, sa devetnaest godina, uda i rađa decu. Napustila je fakultet bez imalo kajanja. I to je peklo. Zašto se zarobila tako mlada?
Ali, njoj nekako prašta sve, ona je divna osoba i oduvek su se razumele. Ali, ovu mlađu ne može nikako...Kao da nije sa ove planete.
Stavila je slamku među zube, ruke iza leđa i razmišljala dok je njen pas verno išao pored nje, svaki čas je posmatrajući, kao da zna da njegovu gazdaricu nešto muči. Pored nje je šetala "ćerka-problem", hodajući kao u snu. Da se možda ne drogira? Obuze je jeza na samu pomisao da bi joj ćerka mogla biti narkomanka. Ma ne, nema šanse, ona se ne drogira, ovakva je otkako se rodila, ne treba njoj droga da bi bila luda.
-Pa dobro, nije lako uklopiti se u novu sredinu, proći će i to, reče joj.
-Mama, sve moje prijateljice su ////! Za mene misle da sam //// jer sam još nevina!
Ovo je pomalo iznenadi. Kakvo je to njeno društvo? Zar se nije mogla sprijateljiti sa normalnim devojkama?
-Tamo nema normalnih. Rugaju mi se što sam devica, a one na žurkama idu u krevet s kim stignu...A još nisam upoznala nijednu koja je iole normalna i da drži do sebe...Slušaj, ono je grad kurvi! Ja ću tamo da propadnem! One su tako slobodne, bestidne, uopšte ne mogu da razumem njihovo ponašanje...
Grad kurvi. Pa neka je rekla to majci. I sama se iznenadila otkud joj ta smelost da pred onom koja je rodila kaže tu reč, ali morala je popričati s njom šta je muči. Najradije bi se vratila u svoju provinciju, ali joj ona to neće dozvoliti dok ne završi fakultet, to je sigurno...
Nije smela da predloži majci tako nešto, to...da se vrati svojoj kući, svojoj netaknutoj mladosti, svom devičanstvu kojim se diči, a drugi se rugaju tome...
-Još nisi spavala sa dečkom? Ti definitivno nisi normalna! S tobom nešto nije u redu.
-Poseti psihijatra, posprdno će Kaća.
Tako su razmišljale njene "drugarice" koje su živele u tom sin city-ju, gradu greha...
-Mama, ja ću se vratiti kući!
Iznenadila se kad je čula svoj drhtav, ali odlučan glas.
Majka je bila zatečena. Nije znala da je njenom detetu došlo do guše. Zar ni ona neće završiti fakultet, zar ni ova mlađa ne želi postati obrazovana žena, hoće da ostane na srednjoj stručnoj spremi. Ne mogu da verujem!
Obuzeo je bes. Htela je da se izviče na nju "Ludačo, tamo ti je budućnost!" ali nije rekla ništa. Baš ništa.
Ćerka očekuje reakciju, ali ništa.
Majčini snovi se rasplinuše, ceo njen svet sada je tonuo, sva njena očekivanja i nadanja da će iškolovati decu i napraviti od njih žene bez greške...
-Mama?
Ćerka je upitno pogleda očekujući odgovor, razumevanje, bilo šta...
-Mama...tiho ponovi.
Pogledi im se ukrstiše u istom trenutku.
-Idemo kući, reče majka.
