Začulo se zvono na vratima. Mirjana lenjo ustane iz fotelje i krene da otvori. Bila je to njena majka. Hladan poljubac u obraz i dvoumljenje: hoćemo li tri puta?
Zbunjenost visi u vazduhu još na ulazu u kuću.
Sitnim korakom, Rozalija odnese kesu sa jabukama i kafom na sto u trpezariju. Seda. Jedna u jednu, druga u drugu fotelju, na prilično velikoj udaljenosti. Posmatraju se kao dve životinje koje njuše jedna drugu ne bi li se što bolje upoznale. Razgovor hladan kao zimski sneg, reči kao kristali leda lete po vazduhu.
Kako si, šta radiš, šta ima novo...Kurtoazno, bezlično...
Mirjana je pričala kojekakve sitnice o sebi, iz čiste ljubaznosti, pri tom posmatrajući svoj prozor kao spas. Pogled joj je bludio negde u daljinu, u nebo, u visoke krošnje stabala, u pticu koja je, onako sićušna preletala, zaustavljajući se na sivoj grančici.
Tišina. Napetost. Rozalija je posmatra netremice onim svojim poput sečiva oštrim pogledom, nastojeći da dopre do nje. Mršti se, a glumi da je vesela i nehajna kao prolećni povetarac.
Njena gluma oduvek je bila odvratna Mirjani jer ona je poznavala njenu dušu, znala je za onu mračnu stranu njenog srca, sav njen sebičluk, surovost i bes koji je tako uporno skrivala, ali od NJE nije mogla.
Mirjana nemirno luta pogledom kao da pokušava da pobegne. Pobeći u spas. Pobeći kroz taj prozor, napolje, na vazduh, na slobodu, slobodu od tog okrutnog pogleda, pronicljivih očiju koje se skupljaju pokušavajući da shvate šta je tamo u njenoj duši...
NIKADA NEĆE SAZNATI.
Nisu se odista poznavale. Bile su samo majka i ćerka i to je sve. Mirjanina duša kao somot osetljiva, meka, branila se od oštrog pogleda koji se kao nož zasecao po svim delovima njenog tela.
Napetost kao balon visi u vazduhu, kao balon koji samo što nije pukao. Ali, on i dalje stoji nad njihovim glavama i ne puca. Oseća se ta teška napetost i ne prestaje.
O, molim te Bože, neka ode, neka ode, samo neka ode...molila se tiho.
Rozalija uze časopise koje je Mirjana strastveno i fanatički čitala i krene ka vratima.
Još jedan trenutak napetosti, izdrži još malo, još samo malo, evo, samo dok obuje cipele, obuče kaput (o, koliko prokleto mnogo dugmadi!), stavi kapu na glavu, izdrži, to je samo minut, možeš ti to...
Poljubiše se u obraz. Rozalijine usne bile su hladne.
Dođi kad budeš imala vremena. Hvala što si došla, mama.
Mirjana zatvori vrata i duboko udahne vazduh. Sela je u fotelju i zapalila ko zna koju po redu cigaretu...
Zbunjenost visi u vazduhu još na ulazu u kuću.
Sitnim korakom, Rozalija odnese kesu sa jabukama i kafom na sto u trpezariju. Seda. Jedna u jednu, druga u drugu fotelju, na prilično velikoj udaljenosti. Posmatraju se kao dve životinje koje njuše jedna drugu ne bi li se što bolje upoznale. Razgovor hladan kao zimski sneg, reči kao kristali leda lete po vazduhu.
Kako si, šta radiš, šta ima novo...Kurtoazno, bezlično...
Mirjana je pričala kojekakve sitnice o sebi, iz čiste ljubaznosti, pri tom posmatrajući svoj prozor kao spas. Pogled joj je bludio negde u daljinu, u nebo, u visoke krošnje stabala, u pticu koja je, onako sićušna preletala, zaustavljajući se na sivoj grančici.
Tišina. Napetost. Rozalija je posmatra netremice onim svojim poput sečiva oštrim pogledom, nastojeći da dopre do nje. Mršti se, a glumi da je vesela i nehajna kao prolećni povetarac.
Njena gluma oduvek je bila odvratna Mirjani jer ona je poznavala njenu dušu, znala je za onu mračnu stranu njenog srca, sav njen sebičluk, surovost i bes koji je tako uporno skrivala, ali od NJE nije mogla.
Mirjana nemirno luta pogledom kao da pokušava da pobegne. Pobeći u spas. Pobeći kroz taj prozor, napolje, na vazduh, na slobodu, slobodu od tog okrutnog pogleda, pronicljivih očiju koje se skupljaju pokušavajući da shvate šta je tamo u njenoj duši...
NIKADA NEĆE SAZNATI.
Nisu se odista poznavale. Bile su samo majka i ćerka i to je sve. Mirjanina duša kao somot osetljiva, meka, branila se od oštrog pogleda koji se kao nož zasecao po svim delovima njenog tela.
Napetost kao balon visi u vazduhu, kao balon koji samo što nije pukao. Ali, on i dalje stoji nad njihovim glavama i ne puca. Oseća se ta teška napetost i ne prestaje.
O, molim te Bože, neka ode, neka ode, samo neka ode...molila se tiho.
Rozalija uze časopise koje je Mirjana strastveno i fanatički čitala i krene ka vratima.
Još jedan trenutak napetosti, izdrži još malo, još samo malo, evo, samo dok obuje cipele, obuče kaput (o, koliko prokleto mnogo dugmadi!), stavi kapu na glavu, izdrži, to je samo minut, možeš ti to...
Poljubiše se u obraz. Rozalijine usne bile su hladne.
Dođi kad budeš imala vremena. Hvala što si došla, mama.
Mirjana zatvori vrata i duboko udahne vazduh. Sela je u fotelju i zapalila ko zna koju po redu cigaretu...
