Pogledao ih je sa tugom u očima. Nikada nije videla takav pogled. Pogled zelenih očiju prepun patnje, izgubljenih snova, srušenih nadanja, propale mladosti...
Ležao je na bolničkom krevetu sa jednom nogom podignutom u vis. Druge noge nije bilo, sakrio je njene ostatke ispod belog čaršafa. Nekoliko minuta su svi ćutali, a onda mu se obrati prijatelj sa ratišta
-Biće sve u redu, videćeš...Samo nemoj da se nerviraš. Evo, skupili smo nešto novca, mi iz jedinice, da ti bar malo olakšamo muku...
Pruži mu plavi koverat. On ga pogleda sa gnušanjem, okrene glavu prema zidu i napravi ironičnu grimasu koja je trebala da predstavlja poluosmeh. Oči mu na trenutak zasuziše pa je ponovo morao okrenuti glavu od njih. Od ljudi iz njegove jedinice s kojima se sprijateljio, jer su bili braća po muci, i od te devojke...
Bože, kako je lepa! Mene više nijedna neće pogledati...Ja nemam više dvadeset godina, ostario sam, osećam se kao da zalazim u osmu deceniju.
Želeo je da odu što pre. Rana ga je bolela, ali još više ona na duši. Od juče, on je invalid. Odjednom, snažan zvuk, pad na zemlju i...kraj. Bio je to njegov kraj jer ovo više nije bio život.
Devojka ga pogleda sa zabrinutošću. Kako lep mladić, kakve lepe zelene oči, sigurno misli da ga nijedna više neće pogledati, ali kako da mu dokažem da to nije istina, da smo svi mi ljudi i svakom je moglo da se desi...Nije mogla da odvrati svoj pogled od njega. Posmatrala ga je krišom. Njegov pogled zauvek će joj ostati u sećanju. Bio je to pogled ranjene srne, bilo je tu i bola, i besa, i pitanje: zašto?
-Samo da znaš da se svi solidarišemo s tobom, reče mu Mirko ne znajući šta bi drugo u tom času mogao da mu kaže. Kakvu podršku i kakvu utehu može da pruži ovom mladiću?
Prokleti rat, pomisli, proklet da je ovaj rat! Morao je da se suzdrži da ne zaplače. Morao je biti jak pred njim i uliti mu neku nadu. Ali, bio je i sam slomljen i nemoćan da to učini.
Devojka koja je došla s njima samo je ćutala. Dok su prolazili bolničkim hodnicima neprestano je postavljala pitanja i pričala sa svima, ali otkako je ušla u sobu i ugledala ranjenog mladića- zanemela je...
Mladić je i dalje bio okrenut ka zidu, kao da nije želeo da ga neko vidi takvog. Kao da se postideo sebe. Njegova bol bila je neopisiva. Njegov život se promenio u jednoj sekundi.
JEDNA SEKUNDA MOŽE DA PROMENI SVE.
Šta je život? Ništa. Iz praha smo proizašli i u prah se vraćamo...Zemaljski prah...
-Dobro, idemo mi, odspavaj sad malo, odmori, doći ćemo opet. Ajde, druže moj, drži se! Mirko ga snažno potapše po ramenu.
Devojka je istrčala napolje. Više nije mogla da izdrži. Jecala je iz dubine duše, suze su se kotrljale niz lice, prekrila je šakama oči da je niko ne vidi, stala u ćošak i gorko ridala.
Nekako je uspela da se pozdravi sa svima, čvrsto je stegnula mladićevu ruku i još jednom razmeniše poglede. Te oči zauvek su u njenom sećanju. I danas jasno vidi njegov lik, njegove zelene oči, postelju na kojoj je ležao, tu bolnicu, taj grad...
I danas vidi sprženu zemlju. I ulazak u selo u kojem se čula tišina...Još nikada nije doživela da ČUJE tišinu. Ušla je pravo u smrt.
A selo...prazno. Zgarište, zemlja crna, spržena, ne čuje se nikakav zvuk, ama baš ništa, pogled na mrtve životinje i smrad koji se širi svud naokolo...
U selu žive baka i deka, dugogodišnji bračni par. Devojka je iznenađeno stala pored njihove kapije. Ovde neko živi! Veoma se obradovala.
Ušla je i pozdravila se sa njima. On se zvao Ivica, a njeno ime je zaboravila jer davno beše...A ipak, ne toliko davno da joj se sve te slike ne vraćaju i danas, posle toliko godina...
-Nemamo struje ni vode, ali dobro je...Imamo hranu, donose nam vojnici, dobri su prema nama...
Ivice više nema. Kad se rat završio ubiše ga njegovi. Njegov lik, slika kuće tog bračnog para koji je živeo u spaljenom selu gde nije bilo žive duše i dve stolice u dvorištu...sve je to ostalo duboko u njoj. I sad bi mogla da zaplače...
Stižu je sećanja na te strašne godine njenog života kada je mislila da neće preživeti ni ona ni njena familija. Svako veče molila se Bogu
-Hvala ti Bože što nije gore! I molim te da moja smrt bude laka, da me ne muče...Amin.
Bacila je pogled napolje. Došlo proleće, ode zima...Dan divan, prekrasan...Ulice pevaju, ali ona ne može da zaboravi, ne može da prestane da se seća...
Setila se vrlo jednostavne, a tako poučne misli: SVAKI DAN JE BORBA.
Ležao je na bolničkom krevetu sa jednom nogom podignutom u vis. Druge noge nije bilo, sakrio je njene ostatke ispod belog čaršafa. Nekoliko minuta su svi ćutali, a onda mu se obrati prijatelj sa ratišta
-Biće sve u redu, videćeš...Samo nemoj da se nerviraš. Evo, skupili smo nešto novca, mi iz jedinice, da ti bar malo olakšamo muku...
Pruži mu plavi koverat. On ga pogleda sa gnušanjem, okrene glavu prema zidu i napravi ironičnu grimasu koja je trebala da predstavlja poluosmeh. Oči mu na trenutak zasuziše pa je ponovo morao okrenuti glavu od njih. Od ljudi iz njegove jedinice s kojima se sprijateljio, jer su bili braća po muci, i od te devojke...
Bože, kako je lepa! Mene više nijedna neće pogledati...Ja nemam više dvadeset godina, ostario sam, osećam se kao da zalazim u osmu deceniju.
Želeo je da odu što pre. Rana ga je bolela, ali još više ona na duši. Od juče, on je invalid. Odjednom, snažan zvuk, pad na zemlju i...kraj. Bio je to njegov kraj jer ovo više nije bio život.
Devojka ga pogleda sa zabrinutošću. Kako lep mladić, kakve lepe zelene oči, sigurno misli da ga nijedna više neće pogledati, ali kako da mu dokažem da to nije istina, da smo svi mi ljudi i svakom je moglo da se desi...Nije mogla da odvrati svoj pogled od njega. Posmatrala ga je krišom. Njegov pogled zauvek će joj ostati u sećanju. Bio je to pogled ranjene srne, bilo je tu i bola, i besa, i pitanje: zašto?
-Samo da znaš da se svi solidarišemo s tobom, reče mu Mirko ne znajući šta bi drugo u tom času mogao da mu kaže. Kakvu podršku i kakvu utehu može da pruži ovom mladiću?
Prokleti rat, pomisli, proklet da je ovaj rat! Morao je da se suzdrži da ne zaplače. Morao je biti jak pred njim i uliti mu neku nadu. Ali, bio je i sam slomljen i nemoćan da to učini.
Devojka koja je došla s njima samo je ćutala. Dok su prolazili bolničkim hodnicima neprestano je postavljala pitanja i pričala sa svima, ali otkako je ušla u sobu i ugledala ranjenog mladića- zanemela je...
Mladić je i dalje bio okrenut ka zidu, kao da nije želeo da ga neko vidi takvog. Kao da se postideo sebe. Njegova bol bila je neopisiva. Njegov život se promenio u jednoj sekundi.
JEDNA SEKUNDA MOŽE DA PROMENI SVE.
Šta je život? Ništa. Iz praha smo proizašli i u prah se vraćamo...Zemaljski prah...
-Dobro, idemo mi, odspavaj sad malo, odmori, doći ćemo opet. Ajde, druže moj, drži se! Mirko ga snažno potapše po ramenu.
Devojka je istrčala napolje. Više nije mogla da izdrži. Jecala je iz dubine duše, suze su se kotrljale niz lice, prekrila je šakama oči da je niko ne vidi, stala u ćošak i gorko ridala.
Nekako je uspela da se pozdravi sa svima, čvrsto je stegnula mladićevu ruku i još jednom razmeniše poglede. Te oči zauvek su u njenom sećanju. I danas jasno vidi njegov lik, njegove zelene oči, postelju na kojoj je ležao, tu bolnicu, taj grad...
I danas vidi sprženu zemlju. I ulazak u selo u kojem se čula tišina...Još nikada nije doživela da ČUJE tišinu. Ušla je pravo u smrt.
A selo...prazno. Zgarište, zemlja crna, spržena, ne čuje se nikakav zvuk, ama baš ništa, pogled na mrtve životinje i smrad koji se širi svud naokolo...
U selu žive baka i deka, dugogodišnji bračni par. Devojka je iznenađeno stala pored njihove kapije. Ovde neko živi! Veoma se obradovala.
Ušla je i pozdravila se sa njima. On se zvao Ivica, a njeno ime je zaboravila jer davno beše...A ipak, ne toliko davno da joj se sve te slike ne vraćaju i danas, posle toliko godina...
-Nemamo struje ni vode, ali dobro je...Imamo hranu, donose nam vojnici, dobri su prema nama...
Ivice više nema. Kad se rat završio ubiše ga njegovi. Njegov lik, slika kuće tog bračnog para koji je živeo u spaljenom selu gde nije bilo žive duše i dve stolice u dvorištu...sve je to ostalo duboko u njoj. I sad bi mogla da zaplače...
Stižu je sećanja na te strašne godine njenog života kada je mislila da neće preživeti ni ona ni njena familija. Svako veče molila se Bogu
-Hvala ti Bože što nije gore! I molim te da moja smrt bude laka, da me ne muče...Amin.
Bacila je pogled napolje. Došlo proleće, ode zima...Dan divan, prekrasan...Ulice pevaju, ali ona ne može da zaboravi, ne može da prestane da se seća...
Setila se vrlo jednostavne, a tako poučne misli: SVAKI DAN JE BORBA.
ali samo nastavi da pises i kad roman bude gotov javi,ja cu ga prva kupiti