Платонови списи о држави јавили су се у једно доба када су проблеми државног уређења занимали цео јелински свет. Пелопонески рат затресао је из темеља ондашње грчке државе.Све су установе биле заљуљане, сви појмови поколебани. Дотадашње демократије претварале су се у аристократије, а аристократије у демократије. После пелопонеског рата, странка олигарха у Атини доказивала је да, после слома империјалистичке политике, нема више разлога за развијање морнарице. Платон је призивао натраг стара времена, када се грађанин жртвовао за државу, уместо да се богати о њеном трошку. Иако противник плутократије, Платон није помишљао да оживи стару земљовласничку аристократију. Платонова држава одрекла се сваког рата сем онога за одбрану.
Своју идеалну државу Платон је сликао по једном обрасцу из стварности. Тај образац била је Спарта. Не само он, него и многи други савременци дивили су се спартански установама. Оне су се показале издржљивије и трајније него установе осталих грчких држава. Из пелопонеског рата Спарта је изашла као победилац; то је такође био разлог да се обрати пажња на њене установе; успех победиоца диже вредност свему што је његово. Спарта је била војничка аристократија. Пук није имао политичких права, и сва је власт била у рукама једног малог броја аристократских породица. Та господарска класа бавила се поглавито војним пословима, живећи и за време мира у војном запту. Привредни рат, као недостојан себе и свога господства, остављала је у пуку; с привредним радом одбацивала је богатсво и раскош; у њеном начину живота било је нечег аскетског. Ово спартанско уређење лебдело је и Платону пред очима. И он је одвојио ратника од привредника; и он је подвргао ратника једној врсти аскезе. У Спарти се, као у свакој аристократији, јако пазило на одгој аристократске деце; она су више припадала својој класи, него својој породици; држава је њихово васпитавање већ од седме године стављала под свој назор, и давала му поглавито војнички карактер. Код Платона, такође, васпитавање деце јесте ствар државе, која је дужна да се стара како о њиховом телесном тако и о њиховом духовном развитку.
Ипак између спартанске државе и Платонове има једна битна разлика. На челу оне прве стоје војници; на челу ове друге стоје философи. Таква класа као Платонови философи није у Спарти постојала; она уопште нема ничега спартанског, и пре би опомињала на мисирксе враче. Спарта је била војничка држава, Платонова држава имала би додирних тачака са једном теократијом. Платон јесте више поштовао спартанску аристократију са њеним строгим васпитним системом, него атинску демократију са њеним распуштеним индивидуализмом, али узимајући Спарту за образац, он је њене установе надахнуо и облагородио толики философским идеализмом да су оне престале бити спартанске. У Платоновој држави, војна служба није дужност целога народа, него само једне класе, - и то аристократије.
Платон своју идеалну државу дели на три основне класе:
1. Класа која храни државу: то су они који се бави привредним радом: земљорадници, занатлије, трговци.
2. Класа која чува државу: то су војници који оружаном руком одбијају спољне нападе и савлађују унутрашње нереде.
3. Класа философа: то су они који управљају државом и старају се о добрим наравима грађана.
Те три класе нису равноправне. Оне се дижу једна врх друге као спратови једне зграде. Привредници су на дну, војници у средини, философи на врху. На први поглед Платонова држава изгледа кастинска, али она то није. Касте се одвајају једна од друге наслеђеним крвним разликама, Платонове класе разликују се једна од друге само по ступњу. У кастинској држави прелази из једне касте у другу нису допуштени; ко се у којој касти роди, у тој и умире. У Платоновој држави, класно раврставање бива по личним особинама.