Napokon sam dočekala tih deset dana odmora. Odmora od posla, od obaveza, od mobilnog telefona i kompjutera. Skromni aranžman, uplaćen sa dragim mi dečkom, kofer spakovan do vrha i pravac na more. A na moru - prava noćna mora. Hotel udaljen od plaže 150 metara ( doduše vazdušnom linijom ), 3 bazena ( zapravo jedan jedini podeljen u tri mini bazena ), djakuzi ( naravno uz doplatu, ali ni tada ne radi) , polupansion ( recimo samo da smo za pare koje smo dali dobili zaista skromnu ponudu, ali kako oboje nismo probirljivi snašli smo se ). Preživeli smo nekako i tih kilometar i po pešačenja po vrelom asfaltu i stepeništu ( ja lično izbrojala 96 stepenika ) i konačno se obreli na plaži. Samo što sam zgazila na pesak i osetila kako mi noge propadaju u dubine tog čarobnog praha ugledala sam veliku tablu sa još većim cenama suncobrana i ležaljki. Za te pare, čovek bi očekivao nešto ekskluzivno, u najmanju ruku makar čisto. Dadosmo i te pare i smestismo se na fatalnu petu liniju od obale ( prve četiri linije se smatraju VIP zonom i cene su astronomske ).
Ja lično nisam ljubitelj mora. Sunce, vrućina, pesak koji se zavlači svuda, deca koja vas prskaju vodom. Ako još uzmem u obzir da imam svetao ten i sklonost ka alergijskoj reakciji na sunce, odlazak na more baš i nije idealno proveden odmor. Ali kako sam u duetu ( tj.u paru ) imam pravo na 50% glasova, moj dragi na preostalih 50%. Kako je za prostu većinu potrebno 50% plus jedan glas, najčešće na smenu činimo jedno drugom ustupke. Kako je on bio premoren od obaveza na poslu, a poslednja dva odmora smo proveli obilazeći gradove Evrope ( na moje insistiranje ), ove godine je došao red da odemo na more. More na kom smo se obreli, pokazalo se kao prihvatljivo. Voda je bila topla i čista, plaže koliko-toliko uredne, bilo je i talasa ali onih bezbednih koji vas mame da kao dete uskačete. Prvi dan na plaži je prošao dosta dobro za moj pojam. Veče je već donelo neka nova iznenađenja. Malo mesto sam mogla da prihvatim, ali mesto bez šetališta, eh to je već druga priča. Glavna vozna ulica se koristi kao pomoćno šetalište, gde se kroz more turista provlače automobili, pokretni kiosci sa kukuruzom i sećernom vunom, štandovi sa plišanim igračkama, prodavnice pune takozvanih džidža-bidža, turistički autobusi i još ponešto. Skockana od glave do pete, na najvišim mogućim potpeticama i u kratkoj haljini, sa dragim pod rukom uputili smo se u provod. Kako smo šetalište prošpartali za nepunih desetak minuta, smestili smo se u jedan od ukupno pet kafića. Muzika je bila pristojno glasna, ali niko nije igrao. Gomila sređenih i nadasve zbunjenih lica gledala su se. Sat vremena pre ponoći, aktuelnu evropsku muziku zamenila je ne baš tako aktuelna, ali svakako atraktivna lokalna pevačica ( da se tačnije izrazim pevaljka ). Pesme su se nizale jedna za drugom, a pevačica u pokušaju je polako ali sigurno rasterala sve iz lokala. Kada je napokon oko ponoći završila svoj nastup, obradovala sam se. Ali samo za kratko.
Ubrzo su nam saopšili da klub radi samo do ponoći. Poraženi ovom činjenicom, vratili smo se u hotel i ubrzo zaspali.
Posle par dana shvatili smo u kakvo smo mesto dospeli. Mirno, porodično mestašce, idelano za odmor. Mom temperamentu to nikako nije odgovaralo. Ni posle nedelju nada nisam uspela da se naviknem na nedostatak noćnog provoda. Osuđeni jedni na drugo, moj dragi i ja smo se našli pred nimalo lakim zadatkom. Provoditi 24 sata dnevno sa nekim u situaciji kada se oko vas ništa živo ne dešava može da bude izazovno. Posle nedelju dana ispričali smo jedno drugom sve novosti i sve stare vesti, odigrali smo bezbroj partija tablića, pročitali sve novine koje smo poneli, obišli sva okolna mesta. Ja sam polako klonula. Bilo mi je teško da priznam, ali postalo mi je dosadno. Jedino što me je još radovalo, bile su duge tople noći, koje smo provodili strastveno ili nežno, ali svakako zagrljeni. Ali dani su postajali nepodnošljivi. Ustajanje, doručak, bazen, pauza za ručak, plaža, večera, odlazak u jedan od kafića, hotelska soba. I tako danima. Ništa se nije dešavalo zanimljivo. Počeo je da mi nedostaje Beograd. Odbrojavala sam dane do povratka kući. Dragi je bio nešto boljeg raspoloženja, ali svakako ne baš očaran situacijom.
A onda se pojavilo spasonosno rešenje. Jedno od dece iz hotela je za vreme večere veselo pričalo o danu koje je provelu u Aqua parku. Malo smo se raspitali i, posle kraće rasprave oko toga da li nas je ili nije sramota da sa ovoliko godina koliko imamo odemo u dotični park, odlučili smo da ipak odemo. Ni kao date nisam volela aqua, luna, zabavne niti ostale parkove, ali situacija je bila kritična morali smo nekako da se razmrdamo.
Nakon dana prvedenog u Aqua parku samo sam potvrdila svoju odbojnost prema istom. Sramota ili ne, ali ja definitivno nisam adrenalinski tip. Spuštala sam se niz tobogane predviđene za decu od 14 godina starosti i bila prestavljena. Ni sada mi nije jasno kako se nekome dopada ideja da ga gurnu niz provaliju punu vode, nakon koje sledi lansiranje u orbitu. Barem se meni tako činilo nakon što sam isprobala jedan od tobogana za starije. Da ne spominjem kupaći koji je stajao svuda, samo ne tamo gde je trebao i gomilu vode koju sam progutala. Nakon toga, povratak u mirnu oazu mi se činio idealnim. Ali, prava noćna mora je tek usledila.
U pola noći probudio me je neizdrživ bol. Drhtanje, nesvestica i sledeće čega se sećam je doktor koji mi je merio pritisak i pitao me kako se osećam. Navukla sam jaku infekciju, dobila sam gomilu antibiotika i sredstava protiv bolova. Ispijanje koktela u kafićima nam je bila jedina večernja zabava a sada je i to bilo nemoguće s’obzirom na lekove koje sam pila. Najgore od svega, potpuna zabrana prilaska vodi. To je definitivno bio kraj nečega što je makar podsećalo na dobar provod.
Romantične noći su se pretvorile u ječanje od bolova do u sitne sate, a dani su postali nepodnošljivo dugi. U jednom trenutku mi se činilo da je za sve kriv moj dečko i na njemu sam se istresala. Uostalom, on je bio taj koji je insistirao da dođemo na more. Moje nezadovoljstvo je ostavilo traga i udaljili smo se. Sedeli smo jedno pored drugog, a bili kilometrima udaljeni. Svako zadubljen u svoje misli, postali smo dva stranca koja dele istu sobu.
Danima je situacija bila zategnuta. Sve do jednog popodneva. Sunce je polako zalazilo, sedela sam na terasi i posmatrala ljude kako šetaju ulicom. Shvatila sam da se ništa neće promeniti osim ukoliko se ne potrudimo. Jednom mi je drugarica rekla – „Ma nije bitno gde si, nego s’kim si.“ Ja sam bila u nedođiji, trpela sam bolove i bila sam neraspoložena, ništa se nije dešavalo oko nas. Ali najvažnije od svega je da sam bila sa NJIM. Fascinirana i u isto vreme neprijatno iznenađena činjenicom da mi je toliko vremena trebalo da shvatim, uletela sam u sobu i sve mu saopštila. Nije bitno mesto u kome boravimo, bitni smo nas dvoje. Ne može jednu stabilu vezu da upropasti loše letovanje. Odlučna po prirodi, rešila sam da se suprotstavim dosadi. Ali šta raditi u mestu u kom se ništa ne dešava sa pritom vrlo nezavidnom zdravstvenom situacijom. Naš razgovor smo nastavili na terasi. Iskreno smo rekli jedno drugom sve što nas je mučilo. Znali smo da povratka nema i bili smo rešeni da ne dozvolimo da nas ovo letovanje udalji. Nekako spontano, počeli smo da posmatramo ljude koji su šetali čuvenom glavnom ulicom. Videli smo maksimalno sređene devojke koje ( poput nas dvoje nedelju dana ranije ) lutaju ulicom u potrazi za provodom. Smejali smo se njihovoj zbunjenosti. Gledali smo decu kako se igraju u parku i smeju se od radosti.
Zapitala sam se u kom trenutku smo mi prestali da budemo deca. Kada nam je postalo dosadno trčkaranje po parku ili razgledanje balona koji se prodaju na ulici? Zašto nas više ne oduševljava kada nam se neko nasmeši i zašto nam je odlazak na more postao sinonim za noćni provod?
Shvatila sam da je sreća u malim stvarima i da se treba radovati onome što nam živat pruža, kao i da ne treba žaliti za onim što nemamo.
Ostatak letovanja proveli smo kao u snu. Doduše, pomalo detinjastom i neozbiljnom snu, ali svakako da ćemo ovog leta imati naoriginalnije dogodovštine sa mora.
Uskoro smo počeli da odlazimo na terasu sa kesicom čipsa pod rukom, kao u bioskop. Gledali smo ljude, smejali im se, pogađali o čemu pričaju. Ne onako kako to čine tračare i zli jezici, več onako krajnje nevino, detinjasto, uz gomilu šala i smeha. Počeli smo da se kartamo u ulog, pa je kartanje postalo zanimljivije. Uskoro je ideja da dobijemo besplatnu čokoladu od onog drugog postala pokretačka snaga. Otkrili smo i neke sasvim sporedne uličice u mestu, gde žive lokalni stanovnici i uživali smo u krajoliku koji se znatno razlikovao od centralne ulice. Put nas je naneo i na neke sasvim usamljene i divlje plaže odakle pamtim strastvene poljupce koji su bili prekinuti tek ponekim galebom koji bi sleteo kraj nas. Odlazili smo i u luna park, jeli šećernu vunu i vozili se na čuvenim „autićima“. Istražili smo ceo hotel, otkrili izlaz na krov i prelep pogled na zvezdano nebo. „Uortačili“ smo se sa jedim starijim parom i pričali viceve do besvesti. Poslednje dane prvodene na odmoru ne pamtim po moru, već po smehu. Smejali smo se dan i noć. Šta nam je drugo preostalo.
Sasvim spontano, letovanje je postalo jedno od boljih na kojima sam bila. Na kraju nam je bilo žao kad smo se vraćali kući. Desilo se ono što smo najmanje očekivali. Proveli smo se nezaboravno. I oboje smo puni utisaka sa ovog letovanja.
Ispostavilo se da je za dobar provod bitno jedino imati društvo i dobru volju. Uslovi koji će vas snaći su nepredvidivi, nezgode se dešavaju, ljudi se posvađaju, udalje, ali ako ima volje, sve to mogu prevazići. Potrebno je samo se prepustiti i dozvoliti sebi da se makar na kratko vratimo u one godine kada nam je sve bilo smešno i kada smo uživali u sitnicama. Sa takim stavom, provod je zagarantovan.
Ja lično nisam ljubitelj mora. Sunce, vrućina, pesak koji se zavlači svuda, deca koja vas prskaju vodom. Ako još uzmem u obzir da imam svetao ten i sklonost ka alergijskoj reakciji na sunce, odlazak na more baš i nije idealno proveden odmor. Ali kako sam u duetu ( tj.u paru ) imam pravo na 50% glasova, moj dragi na preostalih 50%. Kako je za prostu većinu potrebno 50% plus jedan glas, najčešće na smenu činimo jedno drugom ustupke. Kako je on bio premoren od obaveza na poslu, a poslednja dva odmora smo proveli obilazeći gradove Evrope ( na moje insistiranje ), ove godine je došao red da odemo na more. More na kom smo se obreli, pokazalo se kao prihvatljivo. Voda je bila topla i čista, plaže koliko-toliko uredne, bilo je i talasa ali onih bezbednih koji vas mame da kao dete uskačete. Prvi dan na plaži je prošao dosta dobro za moj pojam. Veče je već donelo neka nova iznenađenja. Malo mesto sam mogla da prihvatim, ali mesto bez šetališta, eh to je već druga priča. Glavna vozna ulica se koristi kao pomoćno šetalište, gde se kroz more turista provlače automobili, pokretni kiosci sa kukuruzom i sećernom vunom, štandovi sa plišanim igračkama, prodavnice pune takozvanih džidža-bidža, turistički autobusi i još ponešto. Skockana od glave do pete, na najvišim mogućim potpeticama i u kratkoj haljini, sa dragim pod rukom uputili smo se u provod. Kako smo šetalište prošpartali za nepunih desetak minuta, smestili smo se u jedan od ukupno pet kafića. Muzika je bila pristojno glasna, ali niko nije igrao. Gomila sređenih i nadasve zbunjenih lica gledala su se. Sat vremena pre ponoći, aktuelnu evropsku muziku zamenila je ne baš tako aktuelna, ali svakako atraktivna lokalna pevačica ( da se tačnije izrazim pevaljka ). Pesme su se nizale jedna za drugom, a pevačica u pokušaju je polako ali sigurno rasterala sve iz lokala. Kada je napokon oko ponoći završila svoj nastup, obradovala sam se. Ali samo za kratko.
Ubrzo su nam saopšili da klub radi samo do ponoći. Poraženi ovom činjenicom, vratili smo se u hotel i ubrzo zaspali.
Posle par dana shvatili smo u kakvo smo mesto dospeli. Mirno, porodično mestašce, idelano za odmor. Mom temperamentu to nikako nije odgovaralo. Ni posle nedelju nada nisam uspela da se naviknem na nedostatak noćnog provoda. Osuđeni jedni na drugo, moj dragi i ja smo se našli pred nimalo lakim zadatkom. Provoditi 24 sata dnevno sa nekim u situaciji kada se oko vas ništa živo ne dešava može da bude izazovno. Posle nedelju dana ispričali smo jedno drugom sve novosti i sve stare vesti, odigrali smo bezbroj partija tablića, pročitali sve novine koje smo poneli, obišli sva okolna mesta. Ja sam polako klonula. Bilo mi je teško da priznam, ali postalo mi je dosadno. Jedino što me je još radovalo, bile su duge tople noći, koje smo provodili strastveno ili nežno, ali svakako zagrljeni. Ali dani su postajali nepodnošljivi. Ustajanje, doručak, bazen, pauza za ručak, plaža, večera, odlazak u jedan od kafića, hotelska soba. I tako danima. Ništa se nije dešavalo zanimljivo. Počeo je da mi nedostaje Beograd. Odbrojavala sam dane do povratka kući. Dragi je bio nešto boljeg raspoloženja, ali svakako ne baš očaran situacijom.
A onda se pojavilo spasonosno rešenje. Jedno od dece iz hotela je za vreme večere veselo pričalo o danu koje je provelu u Aqua parku. Malo smo se raspitali i, posle kraće rasprave oko toga da li nas je ili nije sramota da sa ovoliko godina koliko imamo odemo u dotični park, odlučili smo da ipak odemo. Ni kao date nisam volela aqua, luna, zabavne niti ostale parkove, ali situacija je bila kritična morali smo nekako da se razmrdamo.
Nakon dana prvedenog u Aqua parku samo sam potvrdila svoju odbojnost prema istom. Sramota ili ne, ali ja definitivno nisam adrenalinski tip. Spuštala sam se niz tobogane predviđene za decu od 14 godina starosti i bila prestavljena. Ni sada mi nije jasno kako se nekome dopada ideja da ga gurnu niz provaliju punu vode, nakon koje sledi lansiranje u orbitu. Barem se meni tako činilo nakon što sam isprobala jedan od tobogana za starije. Da ne spominjem kupaći koji je stajao svuda, samo ne tamo gde je trebao i gomilu vode koju sam progutala. Nakon toga, povratak u mirnu oazu mi se činio idealnim. Ali, prava noćna mora je tek usledila.
U pola noći probudio me je neizdrživ bol. Drhtanje, nesvestica i sledeće čega se sećam je doktor koji mi je merio pritisak i pitao me kako se osećam. Navukla sam jaku infekciju, dobila sam gomilu antibiotika i sredstava protiv bolova. Ispijanje koktela u kafićima nam je bila jedina večernja zabava a sada je i to bilo nemoguće s’obzirom na lekove koje sam pila. Najgore od svega, potpuna zabrana prilaska vodi. To je definitivno bio kraj nečega što je makar podsećalo na dobar provod.
Romantične noći su se pretvorile u ječanje od bolova do u sitne sate, a dani su postali nepodnošljivo dugi. U jednom trenutku mi se činilo da je za sve kriv moj dečko i na njemu sam se istresala. Uostalom, on je bio taj koji je insistirao da dođemo na more. Moje nezadovoljstvo je ostavilo traga i udaljili smo se. Sedeli smo jedno pored drugog, a bili kilometrima udaljeni. Svako zadubljen u svoje misli, postali smo dva stranca koja dele istu sobu.
Danima je situacija bila zategnuta. Sve do jednog popodneva. Sunce je polako zalazilo, sedela sam na terasi i posmatrala ljude kako šetaju ulicom. Shvatila sam da se ništa neće promeniti osim ukoliko se ne potrudimo. Jednom mi je drugarica rekla – „Ma nije bitno gde si, nego s’kim si.“ Ja sam bila u nedođiji, trpela sam bolove i bila sam neraspoložena, ništa se nije dešavalo oko nas. Ali najvažnije od svega je da sam bila sa NJIM. Fascinirana i u isto vreme neprijatno iznenađena činjenicom da mi je toliko vremena trebalo da shvatim, uletela sam u sobu i sve mu saopštila. Nije bitno mesto u kome boravimo, bitni smo nas dvoje. Ne može jednu stabilu vezu da upropasti loše letovanje. Odlučna po prirodi, rešila sam da se suprotstavim dosadi. Ali šta raditi u mestu u kom se ništa ne dešava sa pritom vrlo nezavidnom zdravstvenom situacijom. Naš razgovor smo nastavili na terasi. Iskreno smo rekli jedno drugom sve što nas je mučilo. Znali smo da povratka nema i bili smo rešeni da ne dozvolimo da nas ovo letovanje udalji. Nekako spontano, počeli smo da posmatramo ljude koji su šetali čuvenom glavnom ulicom. Videli smo maksimalno sređene devojke koje ( poput nas dvoje nedelju dana ranije ) lutaju ulicom u potrazi za provodom. Smejali smo se njihovoj zbunjenosti. Gledali smo decu kako se igraju u parku i smeju se od radosti.
Zapitala sam se u kom trenutku smo mi prestali da budemo deca. Kada nam je postalo dosadno trčkaranje po parku ili razgledanje balona koji se prodaju na ulici? Zašto nas više ne oduševljava kada nam se neko nasmeši i zašto nam je odlazak na more postao sinonim za noćni provod?
Shvatila sam da je sreća u malim stvarima i da se treba radovati onome što nam živat pruža, kao i da ne treba žaliti za onim što nemamo.
Ostatak letovanja proveli smo kao u snu. Doduše, pomalo detinjastom i neozbiljnom snu, ali svakako da ćemo ovog leta imati naoriginalnije dogodovštine sa mora.
Uskoro smo počeli da odlazimo na terasu sa kesicom čipsa pod rukom, kao u bioskop. Gledali smo ljude, smejali im se, pogađali o čemu pričaju. Ne onako kako to čine tračare i zli jezici, več onako krajnje nevino, detinjasto, uz gomilu šala i smeha. Počeli smo da se kartamo u ulog, pa je kartanje postalo zanimljivije. Uskoro je ideja da dobijemo besplatnu čokoladu od onog drugog postala pokretačka snaga. Otkrili smo i neke sasvim sporedne uličice u mestu, gde žive lokalni stanovnici i uživali smo u krajoliku koji se znatno razlikovao od centralne ulice. Put nas je naneo i na neke sasvim usamljene i divlje plaže odakle pamtim strastvene poljupce koji su bili prekinuti tek ponekim galebom koji bi sleteo kraj nas. Odlazili smo i u luna park, jeli šećernu vunu i vozili se na čuvenim „autićima“. Istražili smo ceo hotel, otkrili izlaz na krov i prelep pogled na zvezdano nebo. „Uortačili“ smo se sa jedim starijim parom i pričali viceve do besvesti. Poslednje dane prvodene na odmoru ne pamtim po moru, već po smehu. Smejali smo se dan i noć. Šta nam je drugo preostalo.
Sasvim spontano, letovanje je postalo jedno od boljih na kojima sam bila. Na kraju nam je bilo žao kad smo se vraćali kući. Desilo se ono što smo najmanje očekivali. Proveli smo se nezaboravno. I oboje smo puni utisaka sa ovog letovanja.
Ispostavilo se da je za dobar provod bitno jedino imati društvo i dobru volju. Uslovi koji će vas snaći su nepredvidivi, nezgode se dešavaju, ljudi se posvađaju, udalje, ali ako ima volje, sve to mogu prevazići. Potrebno je samo se prepustiti i dozvoliti sebi da se makar na kratko vratimo u one godine kada nam je sve bilo smešno i kada smo uživali u sitnicama. Sa takim stavom, provod je zagarantovan.