Философија Фридриха Ничеа и неки квазиничеисти данас
Ниче - човек високо надмаша Ничеовог надчовека. Није никаква реткост у свету, да је један човек идеалнији од свог идеала. Ниче је био идеалнији од свог идеала. Ниче је најпре представљао један отмен живот и једну отмену мисао; по том – један отмен живот и једну очајну мисао и најзад, један живот – само један живот без мисли. Ниче је имао ваљда све четири врсте Беконових идола код себе. Такви идоли били су му до неко доба живота Шопенхауер и Вагнер, такав идол до смрти му је био Достојевски. Идеја о надчовеку старија је од Ничеа. Она је стара колико и човечанство. Без жене Адам би остао надчовек, јер без жене он би остао без морања, без друштва и без морала, остао би аморалан и слободан. Тезеј и Херкулес и Прометеј јесу надљуди. Семирамида је наджена; наджене су и Хера и Дијана и Минерва. Ничеов надчовек је надсоцијалан. Кроз разне метаморфозе пролази надчовек стварајући самога себе. Надчовек је једна комбинација из примитивног и модерног: то је примитиван човек по телу и по две трећине душе; последња трећина његове душе натопљена је меланхоличном сентиметалношћу модерног човека. Сва снага надчовека састоји се у негирању свега човечанског. Док негира надчовек је моћан као Јупитер, но не као Јупитер, који ствара, него као Јупитер који само громове баца. „ Човек је нешто што треба савладати. „ Ако нема других људи надчовек би престао бити отрован, сем ако не би отровао самог себе. О коме би мислио и на кога би се гневио надчовек, када не би било људи на земљи? Заратустру није уморила срећа за десет година, зато што је мислио о људима, зато што је скупљао у себи отров, да трује. И кад се напунио отрова „ на послетку се измени срце његово „ и он сиђе међу људе. Да није било људи Заратустра би се пунио и напунио отровом због самог себе и угушио би се сопственим отровом у самоћи. Самоубиство би дакле извршио надчовек онда кад би остао сам на земљи.
Ниче је веровао да човек може постати слободан господар, који ће у слободи живети и по свом сопственом господарском моралу се кретати. Бити слободан у друштву то је немогуће. Друштво је једна паучина у коју се човек заплете чим се роди. Заратустрине речи моћи ће бити од користи само онима који су у стању да се критички односе према целом човечанству и целокупној култури човечанства. Као Еолови ветрови море, тако ће Заратустрине речи заталасати њихову душу; њиховој ће се души много што шта претурбирати и сломити, но душа њихова има своје обале, и неће изаћи из својих граница. Кроз уста свог Заратустре Ниче је се само наругао човечанству. Све оно што су људи смислили и створили Ниче је проклео као досаду и слабост. Данас заиста постоји култ Ничеа у Европи. Најревноснији су у том култу, они које је „ Заратустра “ највише презирао и прегазио као сувишне и непотребне на земљи. Полутани и недоуци, безобзирни и неморални узели су Ничеа за заставу својим злочиначким рукама и за паролу своме прљавом језику. Сви ови „ ничеисти “ аплаудирају Ничеу само зато, што мисле , да их Ниче разрешава од сваког морала, да он санкционише све њихове апетите и прохтеве, одобрава све начине којима се њихови апетити и прохтеви могу заситити, и благосиља све њихове ручкове. Само зато су они „ ничеисти “ . Сви ови јадници, које је Ниче узимао као најпрезренији материјал за зидање моста, по коме ће газити надчовек - сви они афектирају манире надчовека и уписују своја имена у дугачак списак Ничеових истомишпљеника. Свију њих је Ниче заклети непријатељ. Ниче, истина, разрешава од морала, но разрешава само онога, ко може да буде аморалан, асоцијалан, онога , ко може да се дигне над друштвом људским и живи сам , без тога друштва. Многобројни ситни „ ничеисти “ пак, многобројни као плева и ситни као плева, не могу да живе ни дана без друштва људи, нити без друштва жена, нити без „ прљавштине у двоје “ , нити без алкохола, нити без решавања „ социјалних проблема „ . Ови „ ничеисти “ , којима је име легион, нису надљди но подљуди, јер они, место да су се дигли над моралом до аморала, спустили су се под моралом до неморала. Ниче је замишљао свој идеал над моралом, а не под моралом, нити насупрот моралу. Зато сви они, који су неморални и који се осећају несрећни у „ најтишем часу “ и у самоћи јесу не само квазиничести, но у право антиничести. Данас Ничеа величају у Европи највише они, које је он најнемилосрдније прегазио. Није добро желети, да се Ничеовим идеалом занесу они које је Ниче прегазио и ампутирао, као болест, са лица земље.
Ниче - човек високо надмаша Ничеовог надчовека. Није никаква реткост у свету, да је један човек идеалнији од свог идеала. Ниче је био идеалнији од свог идеала. Ниче је најпре представљао један отмен живот и једну отмену мисао; по том – један отмен живот и једну очајну мисао и најзад, један живот – само један живот без мисли. Ниче је имао ваљда све четири врсте Беконових идола код себе. Такви идоли били су му до неко доба живота Шопенхауер и Вагнер, такав идол до смрти му је био Достојевски. Идеја о надчовеку старија је од Ничеа. Она је стара колико и човечанство. Без жене Адам би остао надчовек, јер без жене он би остао без морања, без друштва и без морала, остао би аморалан и слободан. Тезеј и Херкулес и Прометеј јесу надљуди. Семирамида је наджена; наджене су и Хера и Дијана и Минерва. Ничеов надчовек је надсоцијалан. Кроз разне метаморфозе пролази надчовек стварајући самога себе. Надчовек је једна комбинација из примитивног и модерног: то је примитиван човек по телу и по две трећине душе; последња трећина његове душе натопљена је меланхоличном сентиметалношћу модерног човека. Сва снага надчовека састоји се у негирању свега човечанског. Док негира надчовек је моћан као Јупитер, но не као Јупитер, који ствара, него као Јупитер који само громове баца. „ Човек је нешто што треба савладати. „ Ако нема других људи надчовек би престао бити отрован, сем ако не би отровао самог себе. О коме би мислио и на кога би се гневио надчовек, када не би било људи на земљи? Заратустру није уморила срећа за десет година, зато што је мислио о људима, зато што је скупљао у себи отров, да трује. И кад се напунио отрова „ на послетку се измени срце његово „ и он сиђе међу људе. Да није било људи Заратустра би се пунио и напунио отровом због самог себе и угушио би се сопственим отровом у самоћи. Самоубиство би дакле извршио надчовек онда кад би остао сам на земљи.
Ниче је веровао да човек може постати слободан господар, који ће у слободи живети и по свом сопственом господарском моралу се кретати. Бити слободан у друштву то је немогуће. Друштво је једна паучина у коју се човек заплете чим се роди. Заратустрине речи моћи ће бити од користи само онима који су у стању да се критички односе према целом човечанству и целокупној култури човечанства. Као Еолови ветрови море, тако ће Заратустрине речи заталасати њихову душу; њиховој ће се души много што шта претурбирати и сломити, но душа њихова има своје обале, и неће изаћи из својих граница. Кроз уста свог Заратустре Ниче је се само наругао човечанству. Све оно што су људи смислили и створили Ниче је проклео као досаду и слабост. Данас заиста постоји култ Ничеа у Европи. Најревноснији су у том култу, они које је „ Заратустра “ највише презирао и прегазио као сувишне и непотребне на земљи. Полутани и недоуци, безобзирни и неморални узели су Ничеа за заставу својим злочиначким рукама и за паролу своме прљавом језику. Сви ови „ ничеисти “ аплаудирају Ничеу само зато, што мисле , да их Ниче разрешава од сваког морала, да он санкционише све њихове апетите и прохтеве, одобрава све начине којима се њихови апетити и прохтеви могу заситити, и благосиља све њихове ручкове. Само зато су они „ ничеисти “ . Сви ови јадници, које је Ниче узимао као најпрезренији материјал за зидање моста, по коме ће газити надчовек - сви они афектирају манире надчовека и уписују своја имена у дугачак списак Ничеових истомишпљеника. Свију њих је Ниче заклети непријатељ. Ниче, истина, разрешава од морала, но разрешава само онога, ко може да буде аморалан, асоцијалан, онога , ко може да се дигне над друштвом људским и живи сам , без тога друштва. Многобројни ситни „ ничеисти “ пак, многобројни као плева и ситни као плева, не могу да живе ни дана без друштва људи, нити без друштва жена, нити без „ прљавштине у двоје “ , нити без алкохола, нити без решавања „ социјалних проблема „ . Ови „ ничеисти “ , којима је име легион, нису надљди но подљуди, јер они, место да су се дигли над моралом до аморала, спустили су се под моралом до неморала. Ниче је замишљао свој идеал над моралом, а не под моралом, нити насупрот моралу. Зато сви они, који су неморални и који се осећају несрећни у „ најтишем часу “ и у самоћи јесу не само квазиничести, но у право антиничести. Данас Ничеа величају у Европи највише они, које је он најнемилосрдније прегазио. Није добро желети, да се Ничеовим идеалом занесу они које је Ниче прегазио и ампутирао, као болест, са лица земље.