"Ona izgleda kao da je progutala motku, i pritom uživa u tome" - bila je to prva stvar koju sam pomislila kada sam upoznala Mirandu. Visoka, zgodna, duge i lepršave kose, zelenkasto-kestenjastih očiju i sa širokim osmehom. A ipak, delovala je tako izveštačeno. Devojka iz strogog centra grada, jedinica, puna sebe, snob, razmažena. Dok je prolazila hodnikom fakulteta njene štikle su vas terale da se okrete ka njoj. Njeni kukovi su se njihali u ritmu nekog smooth jazz-a, a njene duge noge činile da se sve devojke osete po malo ugroženim. Najgore od svega bilo je to što je odavala utisak kao da uživa u epitetima koji su je pratili. Nije joj smetalo što je ljudi smatraju snobom, što je iza leđa ogovaraju i smeju joj se. Mislila sam da je toliko puna sebe da uživa u svakoj pažnji koja joj je poklonjena.
Dve godine je prošlo, znala sam je površno, nisam se ni trudila da je bolje upoznam. Odbijala me je svojim izveštačenim smehom i zabacivanjem glave. A onda sam je jednog dana zatekla kako u kupatilu već pomenutog fakulteta plače. Mislila je da je sama, predavanja su već uveliko počela i to je bilo vreme kada je malo ljudi tumaralo po hodnicima. Kada me je ugledala, na brzinu je obrisala suze i uputila mi jedan od svojih "queen of the night" osmeha. Upitah je šta nije u redu, ali ona me nije ni udostojila odgovora. Slegnula sam ramenima i zaboravila na to. Narednih dana sretala sam je sporadično, a ona se trudila da me izbegava. Ali čak i tada mogla sam da uočim njeno neraspoloženje. Sticajem okolnosti ( a uz sasvim izvesnu igru sudbine ) zatekle smo se jedne večeri na proslavi rođendana kod zajedničkog prijatelja. Nakon što smo obe popile po koje piće više, a društvo se manje više rasulo na različite strane, zatekle smo se zajedno na terasi. Ona je zamišljeno gledala u daljinu, a ja nisam mogla da ne primetim neku tugu u njenim očima. Nekako spontano, započele smo priču o momcima, o fakultetu i svemu ostalom što je tih dana bilo aktuelno. Za nepunih sat vremena od ledene kraljice ona se pretvorila u jedno milo i drago stvorenje, željno ljubavi. Shvatila sam da smo jako slične, da delimo iste životne vrednosti i da težimo ka istim ciljevima. Narednih dana i nedelja postale smo gotovo nerazdvojne. Prava kopija "sijamskih drugarica", onih iritirajućih osoba koje sve, ali ama baš sve rade zajedno. Kako smo obe vrlo sarkastične po prirodi, šalile smo se na sopstveni račun. Polako ali sigurno, Miranda je postala sastavni deo mog života. Upoznala sam njenu pravu stranu ličnosti.
Miranda je tip devojke prema kojoj život nije bio blag. Odrasla je u centru grada, ali veoma skromno. Hodala je podignutog nosa, ali samo zato što je imala problem da dozvoli ljudima da joj se približe. Njihala je kukovima i svojim dugim nogama sa ciljem da skrene pažnju sa svog skromnog dekoltea. Sve što je ona radila bilo je pogrešno tumačeno od strane drugih ljudi. Odavala je utisak razmažene osobe, a zapravo je jedna od retkih za koje znam da se sama izborila za mnoge stvari u životu. Skromna primanja njenih roditelja naterala su je da rano počne da radi i sama se izdržava, i da pritom veoma uspešno i studira.
Od one večeri na balkonu prošlo je skoro godinu dana pre nego što se prema meni potpuno otvorila i priznala mi razlog zbog kog je plakala. Naime, tih dana su po fakultetu kružile priče da je ona u vezi sa jednim od profesora i da na taj način dolazi do visokih ocena. Njeno priznanje bilo je za mene bolno. Iako joj to nikada nisam rekla i sama sam bila među kreatorima tih laži koje su o njoj kolale. Nisam ja to plasirala, ali sam nekoliko puta ponovila to u društvu. To je bilo pre nego što sam je upoznala i smatrala sam da nema razloga da potežemo priču staru godinu i više dana. Ni dan danas nisam sigurno da sam ispravno postupila. Ali, kako vreme odmiče sve mi teže pada zamisao da bi ona to mogla saznati jednog dana.
Kako kao glavni motiv ove priče smatram ljubav, zapravo potragu za pravom ljubavi moram da napomenem u kakvom je haosu bio Mirandin ljubavni život kada sam je upoznala. Mogu slobodno reći da je ona jedna od retkih devojaka koje su od najranije mladosti znale šta žele. U njenom slučaju to je bio princ na belom konju - skoro pa bukvalno. Ona nije želela da troši vreme na pogrešne ili potencijalno prave momke. Ona nije želela nikog osim njega jednog jedinog - idealnog. I dok su druge devojke sa manje ili više uspeha prelazile iz veze u vezu, ona je bila sama. Ne zato što nije mogla da nađe nekog, već zato što je odbijala svakog ko bi joj se približio. Osim glasina da spava sa jednim od profesora, o njoj su kružile i mnoge druge priče. Da je sponzoruša, da se zabavlja sa starijim muškarcima, da je u vezi sa oženjenim čovekom, pa čak i da je lezbejka. Ovo poslednje bilo je aktuelno pri samom kraju fakulteta, odnosno nakon niza godina u kojima ona ni jednom prilikom nije viđena sa nekim tipom. Glasine su je pogađale i to mnogo, ali ne na onaj način koji biste očekivali. Nije njoj smetalo što joj ljudi pripisiju vezu sa asistentom kao način za polaganje ispita, već činjenica da taj isti asistent nema ni jedan jedini kvalitet koji je ona tražila kod muškarca. Zato sam je volela, jer je bila svoja i nije dozvolila da je drugi promene. I dok su priče kružile, ona je neumorno čekala Gospodina pravog. Proći će godine pre nego što će ga upoznati, ali njihova ljubavna priča može se svrstati u red bajki.
Dve godine je prošlo, znala sam je površno, nisam se ni trudila da je bolje upoznam. Odbijala me je svojim izveštačenim smehom i zabacivanjem glave. A onda sam je jednog dana zatekla kako u kupatilu već pomenutog fakulteta plače. Mislila je da je sama, predavanja su već uveliko počela i to je bilo vreme kada je malo ljudi tumaralo po hodnicima. Kada me je ugledala, na brzinu je obrisala suze i uputila mi jedan od svojih "queen of the night" osmeha. Upitah je šta nije u redu, ali ona me nije ni udostojila odgovora. Slegnula sam ramenima i zaboravila na to. Narednih dana sretala sam je sporadično, a ona se trudila da me izbegava. Ali čak i tada mogla sam da uočim njeno neraspoloženje. Sticajem okolnosti ( a uz sasvim izvesnu igru sudbine ) zatekle smo se jedne večeri na proslavi rođendana kod zajedničkog prijatelja. Nakon što smo obe popile po koje piće više, a društvo se manje više rasulo na različite strane, zatekle smo se zajedno na terasi. Ona je zamišljeno gledala u daljinu, a ja nisam mogla da ne primetim neku tugu u njenim očima. Nekako spontano, započele smo priču o momcima, o fakultetu i svemu ostalom što je tih dana bilo aktuelno. Za nepunih sat vremena od ledene kraljice ona se pretvorila u jedno milo i drago stvorenje, željno ljubavi. Shvatila sam da smo jako slične, da delimo iste životne vrednosti i da težimo ka istim ciljevima. Narednih dana i nedelja postale smo gotovo nerazdvojne. Prava kopija "sijamskih drugarica", onih iritirajućih osoba koje sve, ali ama baš sve rade zajedno. Kako smo obe vrlo sarkastične po prirodi, šalile smo se na sopstveni račun. Polako ali sigurno, Miranda je postala sastavni deo mog života. Upoznala sam njenu pravu stranu ličnosti.
Miranda je tip devojke prema kojoj život nije bio blag. Odrasla je u centru grada, ali veoma skromno. Hodala je podignutog nosa, ali samo zato što je imala problem da dozvoli ljudima da joj se približe. Njihala je kukovima i svojim dugim nogama sa ciljem da skrene pažnju sa svog skromnog dekoltea. Sve što je ona radila bilo je pogrešno tumačeno od strane drugih ljudi. Odavala je utisak razmažene osobe, a zapravo je jedna od retkih za koje znam da se sama izborila za mnoge stvari u životu. Skromna primanja njenih roditelja naterala su je da rano počne da radi i sama se izdržava, i da pritom veoma uspešno i studira.
Od one večeri na balkonu prošlo je skoro godinu dana pre nego što se prema meni potpuno otvorila i priznala mi razlog zbog kog je plakala. Naime, tih dana su po fakultetu kružile priče da je ona u vezi sa jednim od profesora i da na taj način dolazi do visokih ocena. Njeno priznanje bilo je za mene bolno. Iako joj to nikada nisam rekla i sama sam bila među kreatorima tih laži koje su o njoj kolale. Nisam ja to plasirala, ali sam nekoliko puta ponovila to u društvu. To je bilo pre nego što sam je upoznala i smatrala sam da nema razloga da potežemo priču staru godinu i više dana. Ni dan danas nisam sigurno da sam ispravno postupila. Ali, kako vreme odmiče sve mi teže pada zamisao da bi ona to mogla saznati jednog dana.
Kako kao glavni motiv ove priče smatram ljubav, zapravo potragu za pravom ljubavi moram da napomenem u kakvom je haosu bio Mirandin ljubavni život kada sam je upoznala. Mogu slobodno reći da je ona jedna od retkih devojaka koje su od najranije mladosti znale šta žele. U njenom slučaju to je bio princ na belom konju - skoro pa bukvalno. Ona nije želela da troši vreme na pogrešne ili potencijalno prave momke. Ona nije želela nikog osim njega jednog jedinog - idealnog. I dok su druge devojke sa manje ili više uspeha prelazile iz veze u vezu, ona je bila sama. Ne zato što nije mogla da nađe nekog, već zato što je odbijala svakog ko bi joj se približio. Osim glasina da spava sa jednim od profesora, o njoj su kružile i mnoge druge priče. Da je sponzoruša, da se zabavlja sa starijim muškarcima, da je u vezi sa oženjenim čovekom, pa čak i da je lezbejka. Ovo poslednje bilo je aktuelno pri samom kraju fakulteta, odnosno nakon niza godina u kojima ona ni jednom prilikom nije viđena sa nekim tipom. Glasine su je pogađale i to mnogo, ali ne na onaj način koji biste očekivali. Nije njoj smetalo što joj ljudi pripisiju vezu sa asistentom kao način za polaganje ispita, već činjenica da taj isti asistent nema ni jedan jedini kvalitet koji je ona tražila kod muškarca. Zato sam je volela, jer je bila svoja i nije dozvolila da je drugi promene. I dok su priče kružile, ona je neumorno čekala Gospodina pravog. Proći će godine pre nego što će ga upoznati, ali njihova ljubavna priča može se svrstati u red bajki.