NEMIR
Obuću dedine cipele sa venčanja
Još ih čuvam u magli babinih sećanja
I u kartama kada ih otvorim.
Nakriviću šešir i pustiću brk
Da otplovi i da svane u tebi,
Kao dete,
Kao nemir.
Jednom davno sam osedlao vetar
I pustio ga izdresiranog u svet.
Otišao je a nije se ni okrenuo.
Nakrivio sam šešir i pustio brk
Da odleti kao Novi vetar
Što pre večeri dotakne polje
Kao dete u tebi,
Kao nemir.
Jednom ću se odazvati
Kada me pozovu očevim imenom,
I okrenuću se kada ćujem korake
Dok budeš učila da hodaš, noći moja.
Upaliću fenjer i čekaću
Da sa dresiranim vetrom udješ u moju sobu.
Nakriviću šešir i čekaću da mi se dogodiš,
Da mi prekriješ oči kao gusta magla,
Kao molitva,
Kao nemir.
Obuću jednom cipele
od neorane zemlje i znojavih djonova
što se čuvaju levo od bunara
a noću se prenose na desnu stranu.
Pljunuću u čiste šake i
Zasviraću violinu
I pustiću brk
Nek se umoči u večeri slatke,
I nakriviću šešir
Nek on bude naš krov sveta
I nek zaplače dete u tebi,
Kao vetar,
Kao nemir.
Jednom ću zaustaviti klatno
na starom satu
kada se vratiš kući i
pokreneš u zamrznutoj slici
mrtvog trenutka.
Znaću da si se porodila,
Da si kupila još koji minut
Pijanom srcu.
Kada se vratiš kući i pokreneš
U zamrznutoj slici mrtvog trenutka,
Znaću da si postavila sto
Da sednem i srećan jedem.
A ja nakriviću šešir tiho
Da ne probudim bebu na stolu
Kraj tanjira što spava.
Znaću da mogu da odem sit i sam.
Obuću se kraj bunara
I pevati niz put,
Kao vetar,
Kao nemir.
A JA.............. NAKRIVIĆU ŠEŠIR.
A.P.
P.S.
Pozdrav Coveku, tj.onima sto se u istom nadju......
Obuću dedine cipele sa venčanja
Još ih čuvam u magli babinih sećanja
I u kartama kada ih otvorim.
Nakriviću šešir i pustiću brk
Da otplovi i da svane u tebi,
Kao dete,
Kao nemir.
Jednom davno sam osedlao vetar
I pustio ga izdresiranog u svet.
Otišao je a nije se ni okrenuo.
Nakrivio sam šešir i pustio brk
Da odleti kao Novi vetar
Što pre večeri dotakne polje
Kao dete u tebi,
Kao nemir.
Jednom ću se odazvati
Kada me pozovu očevim imenom,
I okrenuću se kada ćujem korake
Dok budeš učila da hodaš, noći moja.
Upaliću fenjer i čekaću
Da sa dresiranim vetrom udješ u moju sobu.
Nakriviću šešir i čekaću da mi se dogodiš,
Da mi prekriješ oči kao gusta magla,
Kao molitva,
Kao nemir.
Obuću jednom cipele
od neorane zemlje i znojavih djonova
što se čuvaju levo od bunara
a noću se prenose na desnu stranu.
Pljunuću u čiste šake i
Zasviraću violinu
I pustiću brk
Nek se umoči u večeri slatke,
I nakriviću šešir
Nek on bude naš krov sveta
I nek zaplače dete u tebi,
Kao vetar,
Kao nemir.
Jednom ću zaustaviti klatno
na starom satu
kada se vratiš kući i
pokreneš u zamrznutoj slici
mrtvog trenutka.
Znaću da si se porodila,
Da si kupila još koji minut
Pijanom srcu.
Kada se vratiš kući i pokreneš
U zamrznutoj slici mrtvog trenutka,
Znaću da si postavila sto
Da sednem i srećan jedem.
A ja nakriviću šešir tiho
Da ne probudim bebu na stolu
Kraj tanjira što spava.
Znaću da mogu da odem sit i sam.
Obuću se kraj bunara
I pevati niz put,
Kao vetar,
Kao nemir.
A JA.............. NAKRIVIĆU ŠEŠIR.
A.P.
P.S.
Pozdrav Coveku, tj.onima sto se u istom nadju......
