Не трба много мудрости , па да човек открије своје прирођене датости , које га једном речју чине посебним и јединственим у простору и времену. Та јединственост преузета из природе матријално енергетски честица у космосу , сваки облик па и биолошки , чини непоновљивим догађајем за сва времена .
Дакле , свки човек је јединствен и непоновљив догађај у космичко временском пространству – оће рећи , само тад постоји и никад више неће постојати ишта слично њему ( ни пре ни после ) , ма колико дуго постојало човечанство .
Оно опет , не треба много памети да се открије очигледна истина о постојањима : '' све што је клијло , испило , окотило се или пак родило – трулежно је '' .
Врмешност јединствености , детерминише вечну усамљеност .
Треба много воље , хтења , храбрости , одважности и људскости да се прихвати усамљеност и упућеност на самога себе.
Дакле, од трнутка настајања , свако ЈА је упућено на себе и из своје јединствености и непоновљивости црпи свој интегритет и сопственост – а све то непрестано гради његове унутршње вредности које се носе са собом .
Дакле , ЈА поседује личну своину , стога је милосрдно и доброчинитељно како према себи тако и према свему око себе – љубити различитост , јер само у њој постоји аутентичност личне своине .
Свако слободно ЈА , љуби себе да би љубило друге – и обрнуто. Оно зна , ако не љуби да и није . А ако није , онда се и није имало рашта стварати .
Свако ''ја'' , које престрави времешност и вечна самоћа , утапа се у ''ми'' - такозвано колективно ''ја'' . Дакле, страх од самоће није ништа друго до програмирана друштвено атхезиона сила , која делује на сваку слабашну и несигурну природу . Својим разарајућим дејствима , она ствара простор за такозване друштвено корисне кохезионе силе које треба да изграде стабилно ''ми''.
..... ~ .. ~ ... ~ .....
Колективизам уништава усамљеност и маргинализује страх од времешности, али и личну своину - адекватност . За узврат добија се друштвена свест, постаје се друштвено биће . У колективу неаутентично '' ја '' прераста у велико и моћно '' ми '' , чија грандиозност израста из митолошких димензија које стварају привид вечности .
Дакле, живети као саставни елемент великог ''ми'' , подразумева одбацивање прирођене посебности , непоновљивости и времешности а прихватање митолошке грандиозности и њене вечности .
Дакле , свки човек је јединствен и непоновљив догађај у космичко временском пространству – оће рећи , само тад постоји и никад више неће постојати ишта слично њему ( ни пре ни после ) , ма колико дуго постојало човечанство .
Оно опет , не треба много памети да се открије очигледна истина о постојањима : '' све што је клијло , испило , окотило се или пак родило – трулежно је '' .
Врмешност јединствености , детерминише вечну усамљеност .
Треба много воље , хтења , храбрости , одважности и људскости да се прихвати усамљеност и упућеност на самога себе.
Дакле, од трнутка настајања , свако ЈА је упућено на себе и из своје јединствености и непоновљивости црпи свој интегритет и сопственост – а све то непрестано гради његове унутршње вредности које се носе са собом .
Дакле , ЈА поседује личну своину , стога је милосрдно и доброчинитељно како према себи тако и према свему око себе – љубити различитост , јер само у њој постоји аутентичност личне своине .
Свако слободно ЈА , љуби себе да би љубило друге – и обрнуто. Оно зна , ако не љуби да и није . А ако није , онда се и није имало рашта стварати .
Свако ''ја'' , које престрави времешност и вечна самоћа , утапа се у ''ми'' - такозвано колективно ''ја'' . Дакле, страх од самоће није ништа друго до програмирана друштвено атхезиона сила , која делује на сваку слабашну и несигурну природу . Својим разарајућим дејствима , она ствара простор за такозване друштвено корисне кохезионе силе које треба да изграде стабилно ''ми''.
..... ~ .. ~ ... ~ .....
Колективизам уништава усамљеност и маргинализује страх од времешности, али и личну своину - адекватност . За узврат добија се друштвена свест, постаје се друштвено биће . У колективу неаутентично '' ја '' прераста у велико и моћно '' ми '' , чија грандиозност израста из митолошких димензија које стварају привид вечности .
Дакле, живети као саставни елемент великог ''ми'' , подразумева одбацивање прирођене посебности , непоновљивости и времешности а прихватање митолошке грандиозности и њене вечности .
