Nedugo zatim, Fabijan je primetio kako ljudi neobično retko podižu svoje zlatne kovanice.
Tako je pomislio: "Eto, imam toliko tog zlata, a još uvek sam zanatlija koji teško radi. To nije u redu. Postoje stotine ljudi koji bi bili srećni da mi plate kamatu za korišćenje ovog zlata koje ovde leži i kojeg malo ko uopšte podiže. Istina, to zlato nije moje, ali se ono nalazi kod mene - a to je ono što je bitno. Uopšte ne trebam ni kovati nove novčiće, kad mogu koristiti ove koji su položeni u mom trezoru." Isprva je bio vrlo oprezan, pozajmljujući samo par kovanica na neko vreme, uz veliku garanciju da se oni vrate. No postepeno je postajao sve odvažniji pozajmljujući veće i veće iznose.
Jednog dana od njega je bio zatražen veliki iznos kovanica. Fabijan je predložio: “Umesto da nosite sav taj novac sa sobom, mogu vam izdati jednu ili više potvrda na vaše ime za sumu novca kojeg tražite”. Klijent se složio i Fabijan mu je izdao potvrde. Tako je on dobio kredit, a i zlato je još ostalo u njegovom trezoru. Pošto je klijent otišao, Fabijan se zadovoljno smejao. Mogao je zadržati svoj kolač, čak i ako ga pojede. Mogao je pozajmljivati zlato, a istovremeno ga i dalje držati u svom trezoru.
Prijatelji, stranci, pa čak i neprijatelji trebali su finansijska sredstva kako bi održavali svoje poslovanje i sve dok su imali neku vrstu pokrića/zaloge, mogli su pozajmljivati koliko god bi im trebalo. Jednostavnim izdavanjem potvrda Fabijan je mogao 'pozajmljivati' novac drugima u vrednosti nekoliko puta većoj od vrednosti zlata koje nije bilo njegovo, ali se nalazilo u njegovoj riznici. Sve je bilo bezbedno, a problemi bi nastali samo u slučaju da se stvarni vlasnici pojave i zatraže svoje zlato ili kod gubitka poverenja ljudi.
On je uredno čuvao knjigu koja mu je pokazivala dugove i kredite svake osobe. Posao pozajmljivanja novca pokazao se veoma unosnim. Njegov položaj u društvu je rastao onoliko koliko i njegovo bogatstvo. Postao je značajan čovek kojeg se moralo poštovati. Kad se o finansijama radilo, njegova reč se uzimala kao svetinja.
Fabijanova delatnost pobudila je znatiželju zlatara iz drugih gradova. Tako su se oni okupili jednog dana i posetili ga. On im je rekao šta radi, ali im je posebno naglasio potrebu za tajnošću. Ako bi se njihov plan razotkrio, cela šema bi propala, pa su se tako dogovorili da stvore jedan tajni savez. Svi su se vratili u svoje gradove i počeli raditi onako kako ih je Fabijan podučio.
Ljudi su sada prihvatali potvrde vrednima poput samog zlata, a mnoge potvrde su takođe bile deponovane na čuvanje u riznicama, isto kao i zlatne kovanice. Kad bi jedna stranka htela platiti drugoj za određenu robu, jednostavno bi napisala kratko obaveštenje Fabijanu da prenese novac sa njegovog računa na drugu stranku. Fabijanu je trebalo samo par minuta da prebaci cifru.
Ovaj novi finansijski sistem postao je vrlo popularan, a te potvrde su nazvane - 'čekovi'.
Jedne noći u kasne sate, zlatari su održali još jedan tajni sastanak i Fabijan im je otkrio novi plan. Narednog dana sazvali su sastanak s namesnicima i Fabijan započe ovako: "Potvrde koje mi izdajemo su postale vrlo popularne. Bez sumnje, većina vas namesnika ih koristite takođe, jer ih smatrate vrlo praktičnim." Namesnici su potvrdili klimanjem glave pitajući se u čemu je problem. "Dakle," nastavio je, "neke potvrde su krivotvorili falsifikatori. To se mora zaustaviti."
Ministri su se uplašili. "Šta možemo učiniti?" pitali su Fabijana, koji im je na to odgovorio:
"Moj predlog je da bi vlasti trebale štampati potvrde na poseban papir vrlo složenog dizajna, te da svaka novčanica bude potpisana lično od strane glavnog guvernera. Mi, zlatari ćemo sa zadovoljstvom platiti troškove štampanja, jer će nam to uštedeti mnogo vremena koje koristimo pišući potvrde. Namesnici su zaključili kako je njihov posao da štite ljude od falsifikatora i složili se s tim da štampaju novčanice.
"Nadalje", dodao je Fabijan, "Neki ljudi su se obogatili kovanjem vlastitog zlatnog novca. Predlažem da donesete zakon da svako ko nađe zlatno grumenje bude obavezan predati ga. Naravno, oni će za to biti nagrađeni potvrdama i kovanicama." Zamisao je dobro zvučala i bez puno razmišljanja odštampan je velik broj 'novčanica'. Svaka je imala na sebi napisanu vrednost - $1, $2, $5, $10 itd. Zlatari su platili male troškove štampanja.
Novčanice su bile mnogo prikladnije za nositi i uskoro su postale naširoko prihvaćene. Uprkos svojoj popularnosti, ove nove novčanice i kovanice su korištene tek za 10% transakcija. Statistika je pokazivala da je čekovni sistem pokrivao 90% svih poslovnih odnosa.
Tako je započeo sledeći deo plana. Do sada, ljudi su plaćali Fabijanu da čuva njihov novac. Kako bi privukao više novca na polaganje u svoje trezore, Fabijan je ponudio da plaća 3% kamate na njihov novac. Većina ljudi je verovala kako im on pozajmljuje zaradu od onih 5% i kako je njegov profit 2%. Na kraju krajeva, ljudi su smatrali kako je puno bolje dobivati 3%, umesto da plaćaju za čuvanje njihovog novca.
Količina ušteđevina je rasla u Fabijanovoj riznici tako da je on sada s tim dodatnim parama mogao drugima pozajmljivati $200, $300, $400 a ponekad i do $900 za svakih $100 u novčanicama i kovanicama koje su kod njega bile deponovane. Morao je biti oprezan da ne prekorači srazmeru od devet na prema 1 jer je jedna od devet osoba zahtevala novčanice i kovanice za upotrebu.
Kada ne bi bilo dovoljno novca na raspolaganju, ljudi bi postali sumnjičavi, posebno zato što su im štedne knjižice pokazivale koliko novca su poverili na čuvanje. U svakom slučaju, na 900 dolara u knjiškim ciframa koje je Fabijan pozajmljivao pišući sam čekove, on je mogao tražiti do 45 dolara u kamatama, dakle 5% na 900 dolara. Kada bi zajam plus kamata bili isplaćeni - dakle 945 dolara, 900 dolara je bivalo otpisano s liste dugova, dok je Fabijan zadržavao 45 dolara kamate. On je bio prilično voljan platiti 3 dolara kamate na izvornih 100 dolara koji nikad nisu ni izašli iz njegovog trezora. Ovo bi značilo da je za svakih 100 dolara koji su bili kod njega deponovani, bilo moguće izvući 42% profita, dok je većina ljudi mislila kako on uzima samo 2%. Ostali zlatari su takođe radili istu stvar.
Stvarali su novac iz ničega potezom olovke, a pored toga su još zaračunavali i kamate.
Oni istina nisu kovali novac, Vlada je u stvari štampala novčanice i kovanice i davala ih zlatarima da ih ovi distribuiraju. Fabijanov jedini trošak je bila jedna mala svota koju je izdvajao za štampanje novca. Međutim, oni su ipak stvarali kreditni novac ni iz čega u svojim knjigama, a naplaćivali su kamatu za njega. Većina ljudi je verovala da je Vlada ta koja upravlja zalihama novca. Takođe su verovali kako im Fabijan pozajmljuje novac koji su drugi poverili, mada je bilo čudno kako to da se ničiji depozit nije smanjivao. Da su svi pokušali podići svoj novac odjednom, prevara bi bila otkrivena.
Jednog dana, Fabijana je posetio jedan mudar čovek. "Ova kamata nije u redu. Za svakih $100 koje izdaješ, zahtevaš $105 za uzvrat, a onih $5 kamate ne može biti plaćeno, jer taj novac ni ne postoji.
Farmeri proizvode hranu, industrija razna dobra itd. a ti samo proizvodiš novac. Pretpostavimo da u celoj u zemlji postoje samo dva proizvođača, a da su svi drugi ljudi zaposleni kod njih. Ako oni onda pozajme po $100 svaki i plate $90 kao zarade radnika, a za sebe ostave $10 profita (kao njihovu platu), to znači da je ukupna kupovna moć $90+$10 x 2, dakle $200. Međutim, da bi isplatili tebe, oni bi morali prodavati njihove proizvode po $210. Ako jedan od njih uspe prodati sve svoje proizvode za $105, drugi čovek se može nadati da dobije samo $95. Takođe, deo čovekovih dobara ne može ni biti prodan, jer više nije preostalo novca kojim bi se kupili.
On ti još uvek duguje $10 koje ti može otplatiti jedino pozajmljujući više. Taj je sistem nemoguć. Sigurno, trebao bi izdavati $105, dakle $100 privrednicima, a $5 samom sebi, koje ćeš moći da trošiš. Tada bi 105 dolara bilo u opticaju i dug bi mogao biti otplaćen."
Fabijan ga je mirno saslušao i na kraju je rekao: "Finansijska ekonomija je jedna komplikovana stvar, mladiću. Za takve su stvari potrebne godine proučavanja. Pusti mene da brinem o tim stvarima, a ti se brini o svojim. Moraš biti efikasniji, produktivniji, ekonomičniji i postaćeš bolji poslovni čovek. Ja sam uvek voljan da pomognem kad se o tim stvarima radi." Čovek je otišao neuveren. Bilo je nešto pogrešno u Fabijanovoj delatnosti i on je osećao da je Fabijan vešto izbegao da odgovori na njegova pitanja.
Ipak, većina ljudi je poštovala Fabijanovu reč - "On je stručnjak , a ostali sigurno nisu u pravu. Pogledajmo samo kako nam se zemlja razvila, kako nam se proizvodnja poboljšala - zasigurno napredujemo."
Kako bi pokrili kamatu na novac kojeg su pozajmili, trgovci su bili prisiljeni povećati svoje cene. Radnici su se žalili kako su im plate previše male. Poslodavci su odbijali davati veće plate tvrdeći kako bi u suprotnom bili upropašteni. Farmeri nisu mogli dobiti pristojnu cenu za svoje proizvode. Domaćice su se žalile kako hrana postaje sve skuplja.
Tako je pomislio: "Eto, imam toliko tog zlata, a još uvek sam zanatlija koji teško radi. To nije u redu. Postoje stotine ljudi koji bi bili srećni da mi plate kamatu za korišćenje ovog zlata koje ovde leži i kojeg malo ko uopšte podiže. Istina, to zlato nije moje, ali se ono nalazi kod mene - a to je ono što je bitno. Uopšte ne trebam ni kovati nove novčiće, kad mogu koristiti ove koji su položeni u mom trezoru." Isprva je bio vrlo oprezan, pozajmljujući samo par kovanica na neko vreme, uz veliku garanciju da se oni vrate. No postepeno je postajao sve odvažniji pozajmljujući veće i veće iznose.
Jednog dana od njega je bio zatražen veliki iznos kovanica. Fabijan je predložio: “Umesto da nosite sav taj novac sa sobom, mogu vam izdati jednu ili više potvrda na vaše ime za sumu novca kojeg tražite”. Klijent se složio i Fabijan mu je izdao potvrde. Tako je on dobio kredit, a i zlato je još ostalo u njegovom trezoru. Pošto je klijent otišao, Fabijan se zadovoljno smejao. Mogao je zadržati svoj kolač, čak i ako ga pojede. Mogao je pozajmljivati zlato, a istovremeno ga i dalje držati u svom trezoru.
Prijatelji, stranci, pa čak i neprijatelji trebali su finansijska sredstva kako bi održavali svoje poslovanje i sve dok su imali neku vrstu pokrića/zaloge, mogli su pozajmljivati koliko god bi im trebalo. Jednostavnim izdavanjem potvrda Fabijan je mogao 'pozajmljivati' novac drugima u vrednosti nekoliko puta većoj od vrednosti zlata koje nije bilo njegovo, ali se nalazilo u njegovoj riznici. Sve je bilo bezbedno, a problemi bi nastali samo u slučaju da se stvarni vlasnici pojave i zatraže svoje zlato ili kod gubitka poverenja ljudi.
On je uredno čuvao knjigu koja mu je pokazivala dugove i kredite svake osobe. Posao pozajmljivanja novca pokazao se veoma unosnim. Njegov položaj u društvu je rastao onoliko koliko i njegovo bogatstvo. Postao je značajan čovek kojeg se moralo poštovati. Kad se o finansijama radilo, njegova reč se uzimala kao svetinja.
Fabijanova delatnost pobudila je znatiželju zlatara iz drugih gradova. Tako su se oni okupili jednog dana i posetili ga. On im je rekao šta radi, ali im je posebno naglasio potrebu za tajnošću. Ako bi se njihov plan razotkrio, cela šema bi propala, pa su se tako dogovorili da stvore jedan tajni savez. Svi su se vratili u svoje gradove i počeli raditi onako kako ih je Fabijan podučio.
Ljudi su sada prihvatali potvrde vrednima poput samog zlata, a mnoge potvrde su takođe bile deponovane na čuvanje u riznicama, isto kao i zlatne kovanice. Kad bi jedna stranka htela platiti drugoj za određenu robu, jednostavno bi napisala kratko obaveštenje Fabijanu da prenese novac sa njegovog računa na drugu stranku. Fabijanu je trebalo samo par minuta da prebaci cifru.
Ovaj novi finansijski sistem postao je vrlo popularan, a te potvrde su nazvane - 'čekovi'.
Jedne noći u kasne sate, zlatari su održali još jedan tajni sastanak i Fabijan im je otkrio novi plan. Narednog dana sazvali su sastanak s namesnicima i Fabijan započe ovako: "Potvrde koje mi izdajemo su postale vrlo popularne. Bez sumnje, većina vas namesnika ih koristite takođe, jer ih smatrate vrlo praktičnim." Namesnici su potvrdili klimanjem glave pitajući se u čemu je problem. "Dakle," nastavio je, "neke potvrde su krivotvorili falsifikatori. To se mora zaustaviti."
Ministri su se uplašili. "Šta možemo učiniti?" pitali su Fabijana, koji im je na to odgovorio:
"Moj predlog je da bi vlasti trebale štampati potvrde na poseban papir vrlo složenog dizajna, te da svaka novčanica bude potpisana lično od strane glavnog guvernera. Mi, zlatari ćemo sa zadovoljstvom platiti troškove štampanja, jer će nam to uštedeti mnogo vremena koje koristimo pišući potvrde. Namesnici su zaključili kako je njihov posao da štite ljude od falsifikatora i složili se s tim da štampaju novčanice.
"Nadalje", dodao je Fabijan, "Neki ljudi su se obogatili kovanjem vlastitog zlatnog novca. Predlažem da donesete zakon da svako ko nađe zlatno grumenje bude obavezan predati ga. Naravno, oni će za to biti nagrađeni potvrdama i kovanicama." Zamisao je dobro zvučala i bez puno razmišljanja odštampan je velik broj 'novčanica'. Svaka je imala na sebi napisanu vrednost - $1, $2, $5, $10 itd. Zlatari su platili male troškove štampanja.
Novčanice su bile mnogo prikladnije za nositi i uskoro su postale naširoko prihvaćene. Uprkos svojoj popularnosti, ove nove novčanice i kovanice su korištene tek za 10% transakcija. Statistika je pokazivala da je čekovni sistem pokrivao 90% svih poslovnih odnosa.
Tako je započeo sledeći deo plana. Do sada, ljudi su plaćali Fabijanu da čuva njihov novac. Kako bi privukao više novca na polaganje u svoje trezore, Fabijan je ponudio da plaća 3% kamate na njihov novac. Većina ljudi je verovala kako im on pozajmljuje zaradu od onih 5% i kako je njegov profit 2%. Na kraju krajeva, ljudi su smatrali kako je puno bolje dobivati 3%, umesto da plaćaju za čuvanje njihovog novca.
Količina ušteđevina je rasla u Fabijanovoj riznici tako da je on sada s tim dodatnim parama mogao drugima pozajmljivati $200, $300, $400 a ponekad i do $900 za svakih $100 u novčanicama i kovanicama koje su kod njega bile deponovane. Morao je biti oprezan da ne prekorači srazmeru od devet na prema 1 jer je jedna od devet osoba zahtevala novčanice i kovanice za upotrebu.
Kada ne bi bilo dovoljno novca na raspolaganju, ljudi bi postali sumnjičavi, posebno zato što su im štedne knjižice pokazivale koliko novca su poverili na čuvanje. U svakom slučaju, na 900 dolara u knjiškim ciframa koje je Fabijan pozajmljivao pišući sam čekove, on je mogao tražiti do 45 dolara u kamatama, dakle 5% na 900 dolara. Kada bi zajam plus kamata bili isplaćeni - dakle 945 dolara, 900 dolara je bivalo otpisano s liste dugova, dok je Fabijan zadržavao 45 dolara kamate. On je bio prilično voljan platiti 3 dolara kamate na izvornih 100 dolara koji nikad nisu ni izašli iz njegovog trezora. Ovo bi značilo da je za svakih 100 dolara koji su bili kod njega deponovani, bilo moguće izvući 42% profita, dok je većina ljudi mislila kako on uzima samo 2%. Ostali zlatari su takođe radili istu stvar.
Stvarali su novac iz ničega potezom olovke, a pored toga su još zaračunavali i kamate.
Oni istina nisu kovali novac, Vlada je u stvari štampala novčanice i kovanice i davala ih zlatarima da ih ovi distribuiraju. Fabijanov jedini trošak je bila jedna mala svota koju je izdvajao za štampanje novca. Međutim, oni su ipak stvarali kreditni novac ni iz čega u svojim knjigama, a naplaćivali su kamatu za njega. Većina ljudi je verovala da je Vlada ta koja upravlja zalihama novca. Takođe su verovali kako im Fabijan pozajmljuje novac koji su drugi poverili, mada je bilo čudno kako to da se ničiji depozit nije smanjivao. Da su svi pokušali podići svoj novac odjednom, prevara bi bila otkrivena.
Jednog dana, Fabijana je posetio jedan mudar čovek. "Ova kamata nije u redu. Za svakih $100 koje izdaješ, zahtevaš $105 za uzvrat, a onih $5 kamate ne može biti plaćeno, jer taj novac ni ne postoji.
Farmeri proizvode hranu, industrija razna dobra itd. a ti samo proizvodiš novac. Pretpostavimo da u celoj u zemlji postoje samo dva proizvođača, a da su svi drugi ljudi zaposleni kod njih. Ako oni onda pozajme po $100 svaki i plate $90 kao zarade radnika, a za sebe ostave $10 profita (kao njihovu platu), to znači da je ukupna kupovna moć $90+$10 x 2, dakle $200. Međutim, da bi isplatili tebe, oni bi morali prodavati njihove proizvode po $210. Ako jedan od njih uspe prodati sve svoje proizvode za $105, drugi čovek se može nadati da dobije samo $95. Takođe, deo čovekovih dobara ne može ni biti prodan, jer više nije preostalo novca kojim bi se kupili.
On ti još uvek duguje $10 koje ti može otplatiti jedino pozajmljujući više. Taj je sistem nemoguć. Sigurno, trebao bi izdavati $105, dakle $100 privrednicima, a $5 samom sebi, koje ćeš moći da trošiš. Tada bi 105 dolara bilo u opticaju i dug bi mogao biti otplaćen."
Fabijan ga je mirno saslušao i na kraju je rekao: "Finansijska ekonomija je jedna komplikovana stvar, mladiću. Za takve su stvari potrebne godine proučavanja. Pusti mene da brinem o tim stvarima, a ti se brini o svojim. Moraš biti efikasniji, produktivniji, ekonomičniji i postaćeš bolji poslovni čovek. Ja sam uvek voljan da pomognem kad se o tim stvarima radi." Čovek je otišao neuveren. Bilo je nešto pogrešno u Fabijanovoj delatnosti i on je osećao da je Fabijan vešto izbegao da odgovori na njegova pitanja.
Ipak, većina ljudi je poštovala Fabijanovu reč - "On je stručnjak , a ostali sigurno nisu u pravu. Pogledajmo samo kako nam se zemlja razvila, kako nam se proizvodnja poboljšala - zasigurno napredujemo."
Kako bi pokrili kamatu na novac kojeg su pozajmili, trgovci su bili prisiljeni povećati svoje cene. Radnici su se žalili kako su im plate previše male. Poslodavci su odbijali davati veće plate tvrdeći kako bi u suprotnom bili upropašteni. Farmeri nisu mogli dobiti pristojnu cenu za svoje proizvode. Domaćice su se žalile kako hrana postaje sve skuplja.