Константин Леонтјев...
Руска религиозна философија XIX и XX века за мене је била и остала фасцинантна област истраживања самих корена људског бића, коју руски религиозни мислиоци приказују на један особен и оригиналан начин. Личности и њихова дела, као што су: Николај Фјодоров (1828-1900), Константин Леонтјев (1831-1891), Владимир Соловјов (1853-1900), Виктор Несмјелов (1863-1920), Максим Тарејев (1866-1934), да споменем само оне, осим Владимира Соловјова, мање познате философе, којима се у XX веку веома успешно придружују Сергије Булгаков (1871-1944), Николај Берђајев (1874-1948), Лав Шестов (1866-1938) и, још касније, Павле Евдокимов, Александар Шмеман и други – неисцрпно су врело идеја, још увек terra incognita због дугог трајања бољшевичке пошасти како за саме Русе и остале православне народе, укључујући и Србе, тако и за европску философску мисао. Мада је интересовање за руске религиозне философе у Србији почело да се буди између два светска рата, код неких наших, истина ретких, теолога, философа и уметника (Ј. Поповић, Д. Најдановић, Д. Стојановић, М. Настасијевић, И. Секулић и други), тек је доста година после Другог светског рата, онда када је Никола Милошевић почео да се бави Достојевским и његовим добом, а нарочито од 1981. године, када је у избору Николе Милошевића изашло десет књига о Достојевском, највећим и једним из плејаде славних руских философа – самоникла мисао руских религиозних философа почела лагано да улази у српску културу, мада је број стварних познавалаца руске религиозне философске литературе код нас, до данас – незнатан. Међу овим ретким људима који се поменутом литературом и страсно и зналачки баве, Никола Милошевић је свакако на првом месту.
Николај Данилевски...
Руска религиозна философија сложена је дисциплина која обухвата не само хришћанску и посебно православну хришћанску теологију и философију, већ подразумева и ваљано познавање уметности, нарочито црквене уметности; историје, особито политичке историје; свакако и књижевности и психологије. Темељно упознавање свих ових посебних области руске религиозне философије могуће је захваљујући дуготрајном и стрпљивом раду, а рад Николе Милошевића траје већ неколико деценија, и још увек није окончан.
Знамо из историје политичке, философске и религијске мисли Русије да се у њој одавно води жестока идејна битка словенофила са руским западњацима. „Максималисти“, склони ватреним претераностима сваке врсте, руски мислиоци нису овај спор решили ни до данас. Да ли је то зато што се он и не може радикално решити када је у питању Русија, или што је потребно да прође још неколико деценија сазревања како би се нашла компромисна „златна средина“? Мада Никола Милошевић тек пред крај своје књиге, и као узгред, спомиње Србију, њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Била би то, ипак, посебна тема, и то голема, извлачити паралеле, сличности и разлике српског и руског православља, односно поимања и остваривања демократије кроз историју, до данас, у Русији и Србији.
Владимир Соловјев...
Међу студијама о руским религиозним философима у Милошевићевој књизи, најмање ме је задовољио Милошевићев портрет Константина Леонтјева. За разлику од осталих, мада кратких, али сажетих и јасних представљања неколицине значајних, међу бројним другим руским мислиоцима XIX и XX века – нарочито су упечатљиви Милошевићеви ликови Соловјова, Булгакова и Берђајева – када је у питању Константин Леонтјев, као да је Милошевића за тренутак напустила његова уобичајена опрезност у изрицању радикалнијих судова. Уверен сам да је дело Константина Леонтјева, а посебно књига Византизам и словенство, објављена недавно у библиотеци „Руски боготражитељи“ (Логос / Ортодос), заслужило не само посебан разговор, већ и друкчији Милошевићев суд о овом оригиналном руском мислиоцу који је о природном расту држава и њиховом прецветавању (отуд могуће подстицање паралеле са Шпенглером и Тојнбијем), али и о Европи, знао да каже пророчку реч, и то у другој половини XIX века. Одличан есеј Василија Зјенковског „Константин Леонтјев и сумрак Европе“, из његове књиге Руски мислиоци и Европа, који је послужио и као увод у поменуту књигу Константина Леонтјева преведену на српски језик, Николу Милошевића као да није заинтересовао.
Сергеј Булгаков...
Насупрот оним хришћанским мислиоцима који, попут Данилевског и Константина Леонтјева, препоручују неговање и чување хришћанског живота првенствено зарад човековог унутарњег живота, препуштајући цезарима да воде политику, Никола Милошевић истиче, с правом, и другачије религиозне философе, какав је Владимир Соловјов. Заиста прелепа личност руске религиозне философије XIX века, противречна додуше, с изразитије наглашеном разликом дневне (философ и теолог) и ноћне стране (песник и визионар) свога бића, Владимир Соловјов је трајно присутан и стално савремен у данашњем хришћанском и православном хришћанском животу (довољно је поменути и стално се враћати читању његове књиге Духовне основе живота). Иако Никола Милошевић истиче Владимира Соловјова као „првог великог руског мислиоца који је теоријски уобличио визију једне критичке варијанте хришћанске социологије и филозофије историје“, он га сматра утопистом, јер, пита Никола Милошевић, како је могао Соловјов да поверује да нека историјска црква и неки историјски владар могу успоставити царство Божије на земљи.
Још и већу симпатију међу руским религиозним философима XIX и XX века од Владимира Соловјова ужива код Николе Милошевића личност Сергеја Булгакова. Можда и зато што је и Милошевић, слично Сергеју Булгакову, пролазио кроз разне фазе философске и политичке еволуције, а ипак остао у нечему веран себи и својим погледима из младости. То би била приврженост идеји слободе и социјалне правде. Ова приврженост истим идеалима, претпоставимо и код Сергеја Булгакова и код Николе Милошевића, поставља питање историјског и догматског развоја Цркве, чиме се враћамо на питање које је Милошевић упутио Соловјову, а које је Сергеј Булгаков упутио самом себи, у својој књизи Православље, не решивши га, по моме мишљењу, најбоље. Пошто је, наиме, прихватио најпре чињеницу да Црква има и историјски и догматски развој, Сергеј Булгаков се, потпуно у православном духу, окреће сада Духу Светом у Цркви, јер он не познаје, по Булгаковљевим речима, „ни губитак, ни допуну“, самим тим не познаје ни развитак. Наш почетни узлет у размишљању тиме као да се опет враћа на круг, уместо да се креће спиралом. Од односа државе и Цркве, наиме, зависи колики ће међусобан утицај уопште постојати и, нарочито, да ли ће он бити плодан. Тако се неминовно враћамо на прошле векове, када су се овакви међусобни односи разрешавали на папоцезаристички или цезаропапистички начин, мада, повремено и ретко (у Византији и Србији), и на „симфонијски“ начин; а ако посматрамо данашњу слику односа државе и Цркве у свету и код нас, може нас она утерати и у већу тугу него раније епохе – које због опште тежње секуларизму, које због међусобних манипулисања.
Друга противречност коју сагледавам код Сергеја Булгакова односи се на познати вековни процес одвајања Цркве од државе. Булгаков најпре пише да, иако је одвајање Цркве од државе у почетку изнуђено, православна Црква, пошто то „одговара њеном достојанству и позиву“, прихвата одвајање; ипак, овим одвајањем од државе Црква се не одриче задатка, вели Сергеј Булгаков, „да утиче на читав живот државе, продирањем у све њене поре“. Ми се можемо сложити или не сложити с оваквим мишљењем Сергеја Булгакова, али морамо признати да врло тешко замишљамо како је то православна Црква одвојена од државе, а при томе и даље тежи да продре „у све њене поре“.
( Владета Јеротић - Руска оригинална мисао у религији )
Руска религиозна философија XIX и XX века за мене је била и остала фасцинантна област истраживања самих корена људског бића, коју руски религиозни мислиоци приказују на један особен и оригиналан начин. Личности и њихова дела, као што су: Николај Фјодоров (1828-1900), Константин Леонтјев (1831-1891), Владимир Соловјов (1853-1900), Виктор Несмјелов (1863-1920), Максим Тарејев (1866-1934), да споменем само оне, осим Владимира Соловјова, мање познате философе, којима се у XX веку веома успешно придружују Сергије Булгаков (1871-1944), Николај Берђајев (1874-1948), Лав Шестов (1866-1938) и, још касније, Павле Евдокимов, Александар Шмеман и други – неисцрпно су врело идеја, још увек terra incognita због дугог трајања бољшевичке пошасти како за саме Русе и остале православне народе, укључујући и Србе, тако и за европску философску мисао. Мада је интересовање за руске религиозне философе у Србији почело да се буди између два светска рата, код неких наших, истина ретких, теолога, философа и уметника (Ј. Поповић, Д. Најдановић, Д. Стојановић, М. Настасијевић, И. Секулић и други), тек је доста година после Другог светског рата, онда када је Никола Милошевић почео да се бави Достојевским и његовим добом, а нарочито од 1981. године, када је у избору Николе Милошевића изашло десет књига о Достојевском, највећим и једним из плејаде славних руских философа – самоникла мисао руских религиозних философа почела лагано да улази у српску културу, мада је број стварних познавалаца руске религиозне философске литературе код нас, до данас – незнатан. Међу овим ретким људима који се поменутом литературом и страсно и зналачки баве, Никола Милошевић је свакако на првом месту.
Николај Данилевски...
Руска религиозна философија сложена је дисциплина која обухвата не само хришћанску и посебно православну хришћанску теологију и философију, већ подразумева и ваљано познавање уметности, нарочито црквене уметности; историје, особито политичке историје; свакако и књижевности и психологије. Темељно упознавање свих ових посебних области руске религиозне философије могуће је захваљујући дуготрајном и стрпљивом раду, а рад Николе Милошевића траје већ неколико деценија, и још увек није окончан.
Знамо из историје политичке, философске и религијске мисли Русије да се у њој одавно води жестока идејна битка словенофила са руским западњацима. „Максималисти“, склони ватреним претераностима сваке врсте, руски мислиоци нису овај спор решили ни до данас. Да ли је то зато што се он и не може радикално решити када је у питању Русија, или што је потребно да прође још неколико деценија сазревања како би се нашла компромисна „златна средина“? Мада Никола Милошевић тек пред крај своје књиге, и као узгред, спомиње Србију, њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Била би то, ипак, посебна тема, и то голема, извлачити паралеле, сличности и разлике српског и руског православља, односно поимања и остваривања демократије кроз историју, до данас, у Русији и Србији.
Владимир Соловјев...
Међу студијама о руским религиозним философима у Милошевићевој књизи, најмање ме је задовољио Милошевићев портрет Константина Леонтјева. За разлику од осталих, мада кратких, али сажетих и јасних представљања неколицине значајних, међу бројним другим руским мислиоцима XIX и XX века – нарочито су упечатљиви Милошевићеви ликови Соловјова, Булгакова и Берђајева – када је у питању Константин Леонтјев, као да је Милошевића за тренутак напустила његова уобичајена опрезност у изрицању радикалнијих судова. Уверен сам да је дело Константина Леонтјева, а посебно књига Византизам и словенство, објављена недавно у библиотеци „Руски боготражитељи“ (Логос / Ортодос), заслужило не само посебан разговор, већ и друкчији Милошевићев суд о овом оригиналном руском мислиоцу који је о природном расту држава и њиховом прецветавању (отуд могуће подстицање паралеле са Шпенглером и Тојнбијем), али и о Европи, знао да каже пророчку реч, и то у другој половини XIX века. Одличан есеј Василија Зјенковског „Константин Леонтјев и сумрак Европе“, из његове књиге Руски мислиоци и Европа, који је послужио и као увод у поменуту књигу Константина Леонтјева преведену на српски језик, Николу Милошевића као да није заинтересовао.
Сергеј Булгаков...
Насупрот оним хришћанским мислиоцима који, попут Данилевског и Константина Леонтјева, препоручују неговање и чување хришћанског живота првенствено зарад човековог унутарњег живота, препуштајући цезарима да воде политику, Никола Милошевић истиче, с правом, и другачије религиозне философе, какав је Владимир Соловјов. Заиста прелепа личност руске религиозне философије XIX века, противречна додуше, с изразитије наглашеном разликом дневне (философ и теолог) и ноћне стране (песник и визионар) свога бића, Владимир Соловјов је трајно присутан и стално савремен у данашњем хришћанском и православном хришћанском животу (довољно је поменути и стално се враћати читању његове књиге Духовне основе живота). Иако Никола Милошевић истиче Владимира Соловјова као „првог великог руског мислиоца који је теоријски уобличио визију једне критичке варијанте хришћанске социологије и филозофије историје“, он га сматра утопистом, јер, пита Никола Милошевић, како је могао Соловјов да поверује да нека историјска црква и неки историјски владар могу успоставити царство Божије на земљи.
Још и већу симпатију међу руским религиозним философима XIX и XX века од Владимира Соловјова ужива код Николе Милошевића личност Сергеја Булгакова. Можда и зато што је и Милошевић, слично Сергеју Булгакову, пролазио кроз разне фазе философске и политичке еволуције, а ипак остао у нечему веран себи и својим погледима из младости. То би била приврженост идеји слободе и социјалне правде. Ова приврженост истим идеалима, претпоставимо и код Сергеја Булгакова и код Николе Милошевића, поставља питање историјског и догматског развоја Цркве, чиме се враћамо на питање које је Милошевић упутио Соловјову, а које је Сергеј Булгаков упутио самом себи, у својој књизи Православље, не решивши га, по моме мишљењу, најбоље. Пошто је, наиме, прихватио најпре чињеницу да Црква има и историјски и догматски развој, Сергеј Булгаков се, потпуно у православном духу, окреће сада Духу Светом у Цркви, јер он не познаје, по Булгаковљевим речима, „ни губитак, ни допуну“, самим тим не познаје ни развитак. Наш почетни узлет у размишљању тиме као да се опет враћа на круг, уместо да се креће спиралом. Од односа државе и Цркве, наиме, зависи колики ће међусобан утицај уопште постојати и, нарочито, да ли ће он бити плодан. Тако се неминовно враћамо на прошле векове, када су се овакви међусобни односи разрешавали на папоцезаристички или цезаропапистички начин, мада, повремено и ретко (у Византији и Србији), и на „симфонијски“ начин; а ако посматрамо данашњу слику односа државе и Цркве у свету и код нас, може нас она утерати и у већу тугу него раније епохе – које због опште тежње секуларизму, које због међусобних манипулисања.
Друга противречност коју сагледавам код Сергеја Булгакова односи се на познати вековни процес одвајања Цркве од државе. Булгаков најпре пише да, иако је одвајање Цркве од државе у почетку изнуђено, православна Црква, пошто то „одговара њеном достојанству и позиву“, прихвата одвајање; ипак, овим одвајањем од државе Црква се не одриче задатка, вели Сергеј Булгаков, „да утиче на читав живот државе, продирањем у све њене поре“. Ми се можемо сложити или не сложити с оваквим мишљењем Сергеја Булгакова, али морамо признати да врло тешко замишљамо како је то православна Црква одвојена од државе, а при томе и даље тежи да продре „у све њене поре“.
( Владета Јеротић - Руска оригинална мисао у религији )