Шопенхауер је пресадио индијски песимизам у Европу. Он је постао на тај начин убица многих душа, нарочито младих. Он је одбацио из учења Будиног само метапсихозу, сеобу душа после смрти, остало је све задржао у главним тачкама.
Ево тог учења: Воља је суштина света и воља је коб света. Сва бића постоје као објективација једне универзалне воље, и сва бића трпе зато што су воља. Цео живот је „ewiges Werden, endloser Fluss", вечито постајање, бескрајан ток: цео живот је испуњен једном трком од жеље до задовољења, и од задовољења опет до жеље. Жеља је страдање због немања нечега, задовољење је страдање, јер свако задовољење је разочарење. Треба побећи из вртлога жеља на острво, које се зове сазнање. У сазнању, да је цео свет воља, и да је у вољи бол и страдање, и у негацији те воље, налази се ЈСДИНО могуће спасење за човека. Живот је ништа, смрт је ништа: живот је ништа плус бол, смрт је ништа без бола; смрт је, дакле, боља од живота. То је европско издање индијског песимистичког јеванђеља. Шопенхауер није имао ни издалека онога успеха у Европи, који је имао Буда у Индији. Он је препричао у непопуларној дијалектичкој прози оно, што су свете књиге индијске изразиле једном високом поезијом. А познато је, да једно учење, које изражено у прози придобија једнога следбеника, изражено у поезији придобиће стотину. Песимизму Шопенхауеровом сметало је, даље, европско хришћанство, које није негирало но само облагорођавало и преображавало вољу људи. Хришћанство је одржало превагу над поевропљеним будизмом још и својом конзеквентнијом телеологијом. Шопенхауер је учио, да сваки посебни акт воље у свету има свој циљ, но да универзална воља нема никакав циљ. Хришћанство је учило и учи, да сваки акт воље у свету има свој циљ, и да и универзална или Божја воља, следствено, мора имати свој циљ. Свет је, сходно хришћанству, један систем целисходности, јер свет је целисходан не само у маломе но и у великоме, не само у појединачним и пролазним феноменима, но и у скупу свих тих феномена, и у суштини њиховој. Шопенхауер је схватао свет као једна огромна кола са безброј много точкова и паоца и осовина. Сваки точак и паоц и осовина има свој циљ, док цела кола немају никакав циљ. Многи точак и паоц и осовина светле својом светлошћу и виде својим очима, - то је разбуђена мисао у њима - док кола јуре без своје светлости и без очију, по вечноме мраку. Свет је се бранио од учења Шопенхауеровог једним конзеквентним закључком. Ако точкови и паоци и осовине и сви делови имају циљ, онда несумњиво и цела васионска кола имају циљ, и: ако точкови и паоци и осовине светле и гледају, онда и кола нису у мраку и нису слепа. Васиона, отуда, зато што је васиона, има и већи и извеснији циљ но један њен део и више интелигенције но један њен део, ма се тај њен део звао и Шепенхауер. Васиона има боље очи од Шопенхауера и више мисли и од Буде и од Шопенхауера. Универзална воља неминовно је везана с универзалном интелигенцијом. Воља није нигде слепа, њој свуда светли интелигенција, ако не увек пробуђена, иманентна, онда неизоставно трансцендентна интелигенција.
Шопенхауер није имао успеха у Европи још и зато, што он сам по себи није био пророчка природа, какви су били оријенталски проповедници песимизма. Тј. он се није показивао толико у животу песимист, колико је био песимист на речи. Кад читате биографију Шопенхауерову, ви ћете се и сами уверити, да Шопенхауер није ни у колико био песимист у животу. Ви ћете видети, да је он најскрупулозније чувао свој живот, о коме је писао, да не вреди ништа; видећете, да је он остао вигорозне воље до дубоке старости, мада је проповедао негацију воље; да је био пун жеља, нарочито жеља за славом и новцем, и да ни старост ни философија није могла те његове жеље укротити. Кад прочитате и дела Шопенхауерова и његову биографију ви ћете одмах рећи: или је Шопенхауер глумац у животу или у философији својој. Живот и философија његова не потврђУЈУ једно друго но демантују једно друго. Код оснивача вере није тако: код њих је мисао дупликат живота, и живот дупликат мисли. Код њих је живот њихов најјачи доказ вере њихове, философије њихове. Христос је доказао своју веру својим животом. Он је не само могао да поднесе живот, но могао је и да љуби живот, и да га жртвује. Христос је учио, да треба жртвовати живот из љубави према животу, и он је жртвовао свој живот. Шопенхауер је учио, да се треба одрећи живота из одвратности према животу, и он се није одрекао живота. Самопожртвовање је конзеквенца Христовог учења, зато су се и Христос и апостоли његови жртвовали. Самоубиство је конзеквенца Шопенхауеровог учења, - Шопенхауер се није убио.
Цените сваку философију по могућности њене Етике и по култури, коју она инспирише. Јели могућа Етика Шопенхауерова? Сам је Шепенхауер доказао, да је немогућа. Је ли пак немогућа Етика, као конзеквенца једне философске поставке, онда је немогућа и та философска поставка. Даље, какву културу инспирише песимизам Шопенхауеров? Никакву. Човек, који негира вољу, негира тим самим и културу, јер култура је производ воље. „Шопенхауер је непријатељ човечанства!" узвикује отуда Јелена Келер. Но не, зашто непријатељ човечанства? Буда је био непријатељ једнога целога народа; Шопенхауер је био само непријатељ свој: за реку човечанског живота Шопенхауер значи онолико, колико једна стена у кориту једне обичне реке. Кад посматрате једну реку у равници, ви и не опажате њен ток, она вам изгледа као један успаван лењивац, но кад је посматрате у брдима, како скаче и пенуша се преко стена, како режи и прети, и пева и шишти, ви као да гледате једног ратоборној војника, како отима победу. Таква је једна стена Шопенхауер у реци човечанског живота.
( Одломак из Велимировићевог говора " О омладинском песимизму " )