Идеја о човекобогу разједа Кирилова. Она му је из ума сишла у срце, разлила се по крви, упила у тело, претворила у душу. Он не само има ту идеју, већ она има њега, влада њиме, јер се оваплотила у њега. Силом своје воље он ју је унео у своје инстинкте, и од ње начинио свој главни инстинкт. Свесно и несвесно, вољно и инстинктивно он се мучи једном непрекидном муком: како идеју о човекобогу учинити схватљивом, приступачном и усвојљивом за све људе. Али, да би човек постао бог, треба раскрстити са старим Богом, протерати Га из људске природе и из света. мА како приступао себи и свету око себе, Кирилов свуда наилази на проблем Бога. „Ја не могу о другом, вели он, ја целога живота мислим само једно. Мене је Бог целога живота мучио“.
Истражујући порекло идеје о Богу, Кирилов налази да не само што човек има ту идеју у себи него болује њоме. Она је његов главни бол, чији је узрок – страх од смрти. „Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада ће бити нов живот, и нов човек, све ново. Тада ће се историја делити на два дела: од горила до уништења Бога, и од уништења Бога до ...
– До горила.
– до физичке промене земље и човека. Биће човек богом, и промениће се физички. И свет ће се променити, и рад ће се променити, и мисли, и сва осећања“.
Као осећање, бол је нешто дубље и природније од страха. Више има човека у болу него у страху. Болна осећања несравњено више везују човека са горњим светом и Богом него осећања страха. Зато је Кирилов у праву када идеју Бога спаја тако присно са осећањем бола. Ако треба уништити идеју Бога у човеку и човечанству, онда претходно треба уништити осећање бола. Страх је створио прве богове, тврдио је Лукреције. То је површна и скучена мисао. Кирилов је много дубље заронио у психолошко порекло идеје о Богу. Ако би се макар за тренутак допустила хипотеза да је неко психичко својство створило богове, онда би то својство пре било бол него страх. У том случају, ослободити човека од бола значи ослободити га од богова. А убити богове није друго до убити обману. Кирилов је сав у том мутном осећању и туробном сазнању.
– Сваки ко хоће што је прво и главно, слободу, тај мора смети да убије себе. Ко сме себе убити, тај сазнаје тајну обмане. Даље нема слободе; ту је све, а даље нема ништа. Ко сме себе убити, тај је бог. Сада сваки може учинити да Бога не буде, и ништа не буде. Али нико још ни једанпут није учинио.
– Било је самоубица на милионе.
– Но сви не због тога, него сви са страхом, а не ради тога. Не ради тога да убију страх. Ко се убије само ради тога да страх убије, тај ће одмах постати бог.
Слобода, ма каква била, претставља човеково величанство, било у позитивном или у негативном смислу. Слободом човек највише личи на свога таоца, ма ко он био и ма какав био. Она га највише везује са Апсолутним. Ако у човеку има нечег апсолутног, онда је то слобода. Бићем својим човек је највише присутан у слободи својој. Врхунац је слободе – учинити оно што је изнад свих закона и против свих закона. А то је: слободно и свесно лишити себе слободе, у којој је човекова личност и самосвест. Све то значи: извршити самоубиство.
По дијалектичкој аритметици Кирилова, врховна дужност првог човекобога јесте: извршити самоубиство, и кроз самоубиство – богоубиство. Грчевито и упорно тражећи својство које би изразило суштину новог божанства, Кирилов га налази у слободној вољи, неограниченој и апсолутној. „Ако Бога има, вели он, онда је сва воља Његова, и ја не могу изван Његове воље. Ако Бога нема, онда је сва воља моја, и дужан сам обзнанити своју вољу.
– Слободну вољу? А зашто да сте то дужни?
– Зато што је сва воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши с Богом и увери се о својој вољи, неће смети, без страха, у главној тачки, показати слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наслеђе, и уплаши се, и не сме да приђе кеси, сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу.
– И учините.
– Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.
– Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.
– Са узроком. Али без икаква узрока, него једино од своје слободне воље – само ја.
Поред апсолутно слободног Бога не може постојати апсолутно слободан човекобог. Када човек расте, Бог мора да се смањује, док Га човек не сатера у небиће. Апсолутна свевласт и савршенство човекобога може настати само на гробу убијеног Бога и уништене вере у Њега.
– Ја сам дужан објавити неверовање у Бога, изјављује Кирилов. За мене узвишеније идеје нема до да Бога нема. Уз мене је сва људска историја. Човек је само то и радио што је измишљао Бога, да би живео не убијајући себе; у томе је цела светска историја до данас. Ја једини у светској историји нисам хтео измишљати Бога. Нека сазнаду једном за свагда.
Нема Бога. „Ако нема Бога, онда сам ја бог“, објављује Кирилов. Цела лаж долази отуда, што је досадашњи Бог постојао. Цело спасење за свакога јесте: доказати ту мисао. Но ко ће то доказати? Ја! Ја не разумем како је атеист досад могао знати да нема Бога, па се опет убио? Сазнати да нема Бога, а не сазнати да се у тај исти час постаје бог – то је апсурд, иначе човек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар; и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије; иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам још само по невољи бог, и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човек је досад зато и био несрећан и кукаван, што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље, и показује своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је проклетство човеково... Али ја објављујем слободну вољу, и дужан сам поверовати да не верујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени; јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио, човек не може да буде без досадашњега Бога никако. Ја сам три године тражио атрибут мога божанства, то је: Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокорност, и нову страшну слободу своју. Јер је она веома страшна. Ја се убијам, да покажем непокорност, и нову страшну слободу своју.
Критериологија подземног филозофа налази у Кирилову свог новог апологета. Слободна воља постаје апсолутна вредност и непогрешив критеријум свега људског и божанског. Мерећи њоме све што сачињава човека и што долази од човека, Кирилов изводи закључак да је све у свету и у човеку – добро. Он, први човекобог, не прави разлику између добра и зла. На висинама његових небеса добро и зло се преливају једно у друго. Он није с оне стране добра и зла него изједначује добро са злом. За Ивана – све је дозвољено; за Кирилова – све је добро. И крајњи рационализам и крајњи волунтаризам, у својој завршној форми, негирају сваку могућност и сваку реалност етике.
- Све је добро, све, вели Кирилов. Све је лепо, све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах ... Све је добро. Наједном сам пронашао.
– И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?
– Добро. И ко размрска главу за дете, и то је добро, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема! ... Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.
– Ко их је учио, Тога су распели.
– Он ће доћи, и његово ће име бити човекобог.
– Богочовек?
– Човекобог; у томе је разлика.
( Одломак из Поповићевог дела " Достојевски о Европи и Словенству " )
Истражујући порекло идеје о Богу, Кирилов налази да не само што човек има ту идеју у себи него болује њоме. Она је његов главни бол, чији је узрок – страх од смрти. „Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада ће бити нов живот, и нов човек, све ново. Тада ће се историја делити на два дела: од горила до уништења Бога, и од уништења Бога до ...
– До горила.
– до физичке промене земље и човека. Биће човек богом, и промениће се физички. И свет ће се променити, и рад ће се променити, и мисли, и сва осећања“.
Као осећање, бол је нешто дубље и природније од страха. Више има човека у болу него у страху. Болна осећања несравњено више везују човека са горњим светом и Богом него осећања страха. Зато је Кирилов у праву када идеју Бога спаја тако присно са осећањем бола. Ако треба уништити идеју Бога у човеку и човечанству, онда претходно треба уништити осећање бола. Страх је створио прве богове, тврдио је Лукреције. То је површна и скучена мисао. Кирилов је много дубље заронио у психолошко порекло идеје о Богу. Ако би се макар за тренутак допустила хипотеза да је неко психичко својство створило богове, онда би то својство пре било бол него страх. У том случају, ослободити човека од бола значи ослободити га од богова. А убити богове није друго до убити обману. Кирилов је сав у том мутном осећању и туробном сазнању.
– Сваки ко хоће што је прво и главно, слободу, тај мора смети да убије себе. Ко сме себе убити, тај сазнаје тајну обмане. Даље нема слободе; ту је све, а даље нема ништа. Ко сме себе убити, тај је бог. Сада сваки може учинити да Бога не буде, и ништа не буде. Али нико још ни једанпут није учинио.
– Било је самоубица на милионе.
– Но сви не због тога, него сви са страхом, а не ради тога. Не ради тога да убију страх. Ко се убије само ради тога да страх убије, тај ће одмах постати бог.
Слобода, ма каква била, претставља човеково величанство, било у позитивном или у негативном смислу. Слободом човек највише личи на свога таоца, ма ко он био и ма какав био. Она га највише везује са Апсолутним. Ако у човеку има нечег апсолутног, онда је то слобода. Бићем својим човек је највише присутан у слободи својој. Врхунац је слободе – учинити оно што је изнад свих закона и против свих закона. А то је: слободно и свесно лишити себе слободе, у којој је човекова личност и самосвест. Све то значи: извршити самоубиство.
По дијалектичкој аритметици Кирилова, врховна дужност првог човекобога јесте: извршити самоубиство, и кроз самоубиство – богоубиство. Грчевито и упорно тражећи својство које би изразило суштину новог божанства, Кирилов га налази у слободној вољи, неограниченој и апсолутној. „Ако Бога има, вели он, онда је сва воља Његова, и ја не могу изван Његове воље. Ако Бога нема, онда је сва воља моја, и дужан сам обзнанити своју вољу.
– Слободну вољу? А зашто да сте то дужни?
– Зато што је сва воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши с Богом и увери се о својој вољи, неће смети, без страха, у главној тачки, показати слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наслеђе, и уплаши се, и не сме да приђе кеси, сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу.
– И учините.
– Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.
– Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.
– Са узроком. Али без икаква узрока, него једино од своје слободне воље – само ја.
Поред апсолутно слободног Бога не може постојати апсолутно слободан човекобог. Када човек расте, Бог мора да се смањује, док Га човек не сатера у небиће. Апсолутна свевласт и савршенство човекобога може настати само на гробу убијеног Бога и уништене вере у Њега.
– Ја сам дужан објавити неверовање у Бога, изјављује Кирилов. За мене узвишеније идеје нема до да Бога нема. Уз мене је сва људска историја. Човек је само то и радио што је измишљао Бога, да би живео не убијајући себе; у томе је цела светска историја до данас. Ја једини у светској историји нисам хтео измишљати Бога. Нека сазнаду једном за свагда.
Нема Бога. „Ако нема Бога, онда сам ја бог“, објављује Кирилов. Цела лаж долази отуда, што је досадашњи Бог постојао. Цело спасење за свакога јесте: доказати ту мисао. Но ко ће то доказати? Ја! Ја не разумем како је атеист досад могао знати да нема Бога, па се опет убио? Сазнати да нема Бога, а не сазнати да се у тај исти час постаје бог – то је апсурд, иначе човек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар; и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије; иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам још само по невољи бог, и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човек је досад зато и био несрећан и кукаван, што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље, и показује своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је проклетство човеково... Али ја објављујем слободну вољу, и дужан сам поверовати да не верујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени; јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио, човек не може да буде без досадашњега Бога никако. Ја сам три године тражио атрибут мога божанства, то је: Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокорност, и нову страшну слободу своју. Јер је она веома страшна. Ја се убијам, да покажем непокорност, и нову страшну слободу своју.
Критериологија подземног филозофа налази у Кирилову свог новог апологета. Слободна воља постаје апсолутна вредност и непогрешив критеријум свега људског и божанског. Мерећи њоме све што сачињава човека и што долази од човека, Кирилов изводи закључак да је све у свету и у човеку – добро. Он, први човекобог, не прави разлику између добра и зла. На висинама његових небеса добро и зло се преливају једно у друго. Он није с оне стране добра и зла него изједначује добро са злом. За Ивана – све је дозвољено; за Кирилова – све је добро. И крајњи рационализам и крајњи волунтаризам, у својој завршној форми, негирају сваку могућност и сваку реалност етике.
- Све је добро, све, вели Кирилов. Све је лепо, све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах ... Све је добро. Наједном сам пронашао.
– И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?
– Добро. И ко размрска главу за дете, и то је добро, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема! ... Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.
– Ко их је учио, Тога су распели.
– Он ће доћи, и његово ће име бити човекобог.
– Богочовек?
– Човекобог; у томе је разлика.
( Одломак из Поповићевог дела " Достојевски о Европи и Словенству " )