Nemir u sebi nosim i ceznju
za tobom, moja zemljo mila.
I kada me je sudbina gonila daleko,
u mom si srcu svoj temelj skrila.
I smejem se od bogatstva koje sam stekla,
ali u meni ipak slutnja zivi...
Da neki se nezvan gost
umesto mene tvojoj lepoti divi.
Ah, da mogu da te zagrlim oberucke,
pa da sa tobom pod isto sunce stanem.
Da se ne bojim, da ne krijem suze,
da ovom umornom dusom danem.
Da zivim da ucim svoju decu,
da vole tvoju zemlju,
da se ponose tobom.
Jer znam kako je ziveti OVDE,
otici NEGDE i reci "ZBOGOM".
Necu im dati da odu, tamo da pate.
Niti dopustiti da brisu suze moje.
I, tako zeleci da ti se vrate,
potrose godine svoje.
Jer, i ja sam zelela da se vratim,
kroz zitna polja, potoke duge.
I dok sam sanjala o povratku,
uvek sam stizala do tuge.
Ziveti daleko znaci
vracati se domu svome,
za kim mi sada srce vene.
U kome sada moje umiru nade,
moja dela i uspomene.
I zelim da se vratim,
ali sam nemocna pred putevima sudbine klete.
Nemocna da ponovo obidjem svoje salase,
da kazem: "Ovo je nasa zemlja, dete."
I dok se dan po dan nize,
u mislima kroz prste
prolazi mi zemlja rodne grude.
A kroz glavu slike i secanja
na sokake, sume i ljude.
Zivim, a bez tebe, zemljo mila,
hrom sam les koji dise,
i kome ovde u tudjini
djavo poslednje zelje pise.
Nek' me odnese andjeo beli,
da ne placem tuzna, da ne patim.
Jer, znam, zemljo mila,
da ti vise doci necu,
iako zelim da se vratim.
Posvecena svima koji odu i nikada se ne vrate
za tobom, moja zemljo mila.
I kada me je sudbina gonila daleko,
u mom si srcu svoj temelj skrila.
I smejem se od bogatstva koje sam stekla,
ali u meni ipak slutnja zivi...
Da neki se nezvan gost
umesto mene tvojoj lepoti divi.
Ah, da mogu da te zagrlim oberucke,
pa da sa tobom pod isto sunce stanem.
Da se ne bojim, da ne krijem suze,
da ovom umornom dusom danem.
Da zivim da ucim svoju decu,
da vole tvoju zemlju,
da se ponose tobom.
Jer znam kako je ziveti OVDE,
otici NEGDE i reci "ZBOGOM".
Necu im dati da odu, tamo da pate.
Niti dopustiti da brisu suze moje.
I, tako zeleci da ti se vrate,
potrose godine svoje.
Jer, i ja sam zelela da se vratim,
kroz zitna polja, potoke duge.
I dok sam sanjala o povratku,
uvek sam stizala do tuge.
Ziveti daleko znaci
vracati se domu svome,
za kim mi sada srce vene.
U kome sada moje umiru nade,
moja dela i uspomene.
I zelim da se vratim,
ali sam nemocna pred putevima sudbine klete.
Nemocna da ponovo obidjem svoje salase,
da kazem: "Ovo je nasa zemlja, dete."
I dok se dan po dan nize,
u mislima kroz prste
prolazi mi zemlja rodne grude.
A kroz glavu slike i secanja
na sokake, sume i ljude.
Zivim, a bez tebe, zemljo mila,
hrom sam les koji dise,
i kome ovde u tudjini
djavo poslednje zelje pise.
Nek' me odnese andjeo beli,
da ne placem tuzna, da ne patim.
Jer, znam, zemljo mila,
da ti vise doci necu,
iako zelim da se vratim.
Posvecena svima koji odu i nikada se ne vrate