Балада о предвечерју
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И остали сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да рани из невидљиве пушке.
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук.
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове једне јако навикле улице.
Пошли сте у пердвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједном схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из невидљиве пушке.
Стеван Раичковић
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И остали сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да рани из невидљиве пушке.
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук.
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове једне јако навикле улице.
Пошли сте у пердвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједном схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из невидљиве пушке.
Стеван Раичковић
