Preko puta naše kuće nalazila se jedna mala prodavnica.Obična,neugledna sa crnim daskama na podu, neofarbanom tezgom i polupraznim policama. Tu smo se skupljali,pričali, mi mlađi ostajali ispred nje do mladog jutra. Svaka tajna iz komšiluka ugledala je dan upravo tu ispred prodavnice i zato je ona imala posebno mesto u našim životima. Jednoga dana vidim stoje ljudi u redu.
Šta se dešava, nikada u njoj nije bilo više od dvoje ljudi. Znatiželjan sam, prilazim a moja baba koja je zauzela mesto hvata me za ruku da ostanem u redu. Strpljiv sam,ćutim. Kroz otvorena vrata vidim kako komšije piju nešto iz jedne bele šolje. Šta piju, pitam babu? Supu dete piju, supu iz kesice. Kakva je to supa iz kesice? Znatiželjan sam i zato ćuteći čekam. Ulazimo u prodavnicu a na rešou u jednom loncu vri voda. Prodavačica otvara nekoliko kesica, presipa njihov sadržaj u lonac. Baba uze jednu šolju i prva pruži ruku, kaže sipaj. Prvi probam ja...što je lepa...ostade mi ukus u ustima... i danas ga se rado sećam. Pitam kakva je ovo supa. Prodavacica ispred rešoa dobaci: “Pevac dete".
Danas se to zove promocija a ja sam zahvaljujući njoj saznao da postoji i supa u kesici, Argo, Pevac. Jedno vreme je nismo imali jer su tako hteli neki ljudi. Oduzeli su mi pravo da jedem mog Pevca ali nisu mogli da mi oduzmu ukus koji i danas osećam...
