Jednom cu znati sa drugim trajati..
Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nadju mir i da ceo zivot jure neku svoju iluziju..
Da li si ti iluzija?
Kada se tiho poklope kazaljke u mom srcu,znam..ti si jos uvek moja misao prva.
Vise ne znam da li su ti nasi trenuci bili tako veliki ili ih moja glava velica,u ovo vreme sto se poput tuge razjeda izmedju nas.
U poslednje vreme u cutanju nalazim mir.
Znam da ne mozes da me zamislim da cutim,ali eto..i ljudi se mogu,izgleda,promeniti.
Cutim,sanjarim..ne nista veliko,ne nista posebno..cak ni tebe..
Jednostavno,uzivam u zvukovima dana,u mirisu vetra,u mislima svojim.
Sve jace mi se javlja misao o odlasku nekud daleko.
Znam i gde..
A ako odem,ici cu sama.
Samo je dovoljno da ponesem svoje uspomene i pocnem svoju bajku ispocetka.
Sakricu sve svoje strahove na starom mestu,u zemlji koja vise ne postoji.
Ne vredi nositi krila samo kao ukras.
Ne vredi leteti uz vetar.
Zelim da znas da se i pad broji kao let..neuspesan,ali let.
Poslusaj to,govori ti neiskusan letac ili iskusan padac,svejedno..zavisi sa koje strane posmatras stvari.
Ne odustajem..kako nisam ni sklona predaji.
Ustati uvek.
Poderanog ponosa,izgrebane duse,sa modricama na srcu.
Vazno je ustati!
Ici,uvek..i ici dalje,dok nas dusa vodi..
Kad sve izgubi smisao,uporno ga treba traziti.
Da bismo opravdali svoj smisao radjanja,za vazduh koji disemo,za postojanje koje nam je dato.."da posteno platimo kiriju zivotu",kako rece Mika.
Biramo od ponudjenog,nemamo mnogo izbora,ali konacni izbor je nas.
Tako nam je Tvorac namenio,tako nam je dato.
Nekom ovako,nekom onako..a svi mislimo kako su drugi bolje prosli.
A nisu..
"Varljivo brdo je život..i verući se uz i silazeći niz, patimo za predelima s one strane vrha,a vrh je senka,tren,senka trena.
Vrh je najveća prevara u čitavoj priči.
Čim ga dotaknemo on potone tromo,kao lubenica na vodi,i već sledećeg trenutka izroni nam za leđima,obeshrabrujuće uzvodno,plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato,vremena koje nam je udeljeno.
Danas još uveliko iščekuješ,a već sutra ti ostaje de se sećaš,i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda.."
Ne mogu,a da ne spomenem Djoleta..uvek me njegove reci nateraju da odlucim da ustanem.
Ne odustajem,jer pripadam onim divljim,nepomirljivim.
Ako negde postoji zemlja Nedodjija,naci cu je.
Ne smem da dozvolim da mi krune srce oni koji ga nikada nisu mogli udomiti..
A sad,dubok uzdah..i neka mi patuljci pokazu put.
Jednom cu osvanuti drugacija..i necu misliti na tebe.
I leptirici ce,mozda,ponovo igrati svoju igru hodnicima moje duse.
Jednom..mozda.
Ps.Bajka za laku noc,za vas-moja mala velika deco,koji ste jos uvek budni...
Mirnu noc i lep san vam zelim..
Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nadju mir i da ceo zivot jure neku svoju iluziju..
Da li si ti iluzija?
Kada se tiho poklope kazaljke u mom srcu,znam..ti si jos uvek moja misao prva.
Vise ne znam da li su ti nasi trenuci bili tako veliki ili ih moja glava velica,u ovo vreme sto se poput tuge razjeda izmedju nas.
U poslednje vreme u cutanju nalazim mir.
Znam da ne mozes da me zamislim da cutim,ali eto..i ljudi se mogu,izgleda,promeniti.
Cutim,sanjarim..ne nista veliko,ne nista posebno..cak ni tebe..
Jednostavno,uzivam u zvukovima dana,u mirisu vetra,u mislima svojim.
Sve jace mi se javlja misao o odlasku nekud daleko.
Znam i gde..
A ako odem,ici cu sama.
Samo je dovoljno da ponesem svoje uspomene i pocnem svoju bajku ispocetka.
Sakricu sve svoje strahove na starom mestu,u zemlji koja vise ne postoji.
Ne vredi nositi krila samo kao ukras.
Ne vredi leteti uz vetar.
Zelim da znas da se i pad broji kao let..neuspesan,ali let.
Poslusaj to,govori ti neiskusan letac ili iskusan padac,svejedno..zavisi sa koje strane posmatras stvari.
Ne odustajem..kako nisam ni sklona predaji.
Ustati uvek.
Poderanog ponosa,izgrebane duse,sa modricama na srcu.
Vazno je ustati!
Ici,uvek..i ici dalje,dok nas dusa vodi..
Kad sve izgubi smisao,uporno ga treba traziti.
Da bismo opravdali svoj smisao radjanja,za vazduh koji disemo,za postojanje koje nam je dato.."da posteno platimo kiriju zivotu",kako rece Mika.
Biramo od ponudjenog,nemamo mnogo izbora,ali konacni izbor je nas.
Tako nam je Tvorac namenio,tako nam je dato.
Nekom ovako,nekom onako..a svi mislimo kako su drugi bolje prosli.
A nisu..
"Varljivo brdo je život..i verući se uz i silazeći niz, patimo za predelima s one strane vrha,a vrh je senka,tren,senka trena.
Vrh je najveća prevara u čitavoj priči.
Čim ga dotaknemo on potone tromo,kao lubenica na vodi,i već sledećeg trenutka izroni nam za leđima,obeshrabrujuće uzvodno,plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato,vremena koje nam je udeljeno.
Danas još uveliko iščekuješ,a već sutra ti ostaje de se sećaš,i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda.."
Ne mogu,a da ne spomenem Djoleta..uvek me njegove reci nateraju da odlucim da ustanem.
Ne odustajem,jer pripadam onim divljim,nepomirljivim.
Ako negde postoji zemlja Nedodjija,naci cu je.
Ne smem da dozvolim da mi krune srce oni koji ga nikada nisu mogli udomiti..
A sad,dubok uzdah..i neka mi patuljci pokazu put.
Jednom cu osvanuti drugacija..i necu misliti na tebe.
I leptirici ce,mozda,ponovo igrati svoju igru hodnicima moje duse.
Jednom..mozda.
Ps.Bajka za laku noc,za vas-moja mala velika deco,koji ste jos uvek budni...
Mirnu noc i lep san vam zelim..
