Uspomene su ono što nam ostaje nakon svega i nešto što nam niko ne može oduzeti.
Naravno ružne vremenom izblede i ostaju nam samo one lepe kojih se rado sećamo i čuvamo
ih negde u svom srcu duboko zakopane i u te tajne hodnike sećanja ne dozvoljavamo nikome
da proviri,niko ne sme da poremeti taj mir...povremeno ih u samoći prizovemo,provetrimo tajnu odaju
i naravno uzmemo ih ruke i nežno otpuhnemo i najmanja zrnca prašine,vratimo ih na mesto
pažljivo kao vredan komadić Herendi porcelana...Zatvorimo tajne odaje sećanja i vratimo se u
sadašnjost prateći tragove prošlosti...
Takvim načinom razmišljanja dolazimo i do jednog od tumačenja Teorije relativiteta:
Bol,patnja nam se čine kao večnost iako traju samo tenutak...a nasuprot tome večnost pored
voljene osobe nam liči na trenutak...na zrmo peska u pustinji života...
I dok ovo pišem naviru sećanja i neke lepe uspomene mi mame osmeh na lice,razna
glupiranja koje samo zaljubljenima mogu da padnu na pamet...ples na kiši...držanje za
ruke i glupiranje dok usnuli grad ćuti...šetnja obalom uz tihi žubor reke...romantične
noći ispod vedrog neba...kampovanje...uskakanja kroz prozor voljene obazrivo da se ukućani
ne probude a ipak dovoljno brzo da komšije ne primete...slatka strepnja od svakog prvog
poljupca...drhtaj i trans milovanja..tihi jecaji strasti...
Slatke uspomene jedne olupine...kao stari remorker koji je svoje odslužio...
tek poneko prođe i baci sažaljiv pogled na tu starinu po kojoj se vide prvi tragovi rđe.
A on stoji ponosno i sa nadom da će se ipak pojaviti potreba za njim i da će posada ponovo
prošetati njegovom palubom i da će snažni motor ponovo zabrujati u njegovim grudima
pokrenut jednim pogledom ili lepom rečju...
Prođoh poslednji put njenom ulicom...znala je da sam tu,pogledala me je krišom
kroz navučene zavese i osećam da je zadrhtala,zajecala i da se jedan biser potekao iz
oka najavljujući kišu...mojih usana nema tu da pokupe kapi, nežno
kao dodir leptira,nema mog ramena da se natopi njima i nema mene da je posle nasmejem da,
se ponovo oseti bezbrižnom devojčicom,da se nasmeje od srca i da zna da je zaštićena...
NE!Mene više nema tu odbačen sam,proteran iz njenog malog srca...postojim samo kao
neka davna uspomena...
NE! Nema me više čak ni u njenim molitvama...
Možda me nikada nije ni bilo samo sam ja želeo da se nalazim tamo,možda je moja želja
da budem deo nje bila jača od surove istine i potisnuh realnost menjajući je za san...
Postoje stvari koje nikada neću saznati ali makar imah jedan divan san koji i sada rado
sanjam...zagrlim jastuk i želim da je ona tu u mom zagrljaju, da je nedam nikome...
osećam dodir kose po mom licu i pod rukom kucanje njenog malenog srca koje se smiruje i
uzima ritam sna...držim je tu i bdim nad njenim snovima...nedam da je iko dira i uznemirava...
Kao dodir prošlih vremena,kao osećaj davne prošlosti a ipak tako bliska prošlost...
Tek je upoznadoh, a kao da je volim celu večnost...Kao dodir uzvišenosti trajaše taj
trenutak i osetih se moćno poput Boga...uzvišeno poput Faraona,a ipak malim i beznačajnim
sa osećajem da je nisam vredan...Osetih da za nju mogu sve,tog trenitka od Boga postadoh
rob i držah je na dlanu kao najvredniji dragulj..radovah joj se kao žedan kapi vodi u
pustinji...
Naravno ružne vremenom izblede i ostaju nam samo one lepe kojih se rado sećamo i čuvamo
ih negde u svom srcu duboko zakopane i u te tajne hodnike sećanja ne dozvoljavamo nikome
da proviri,niko ne sme da poremeti taj mir...povremeno ih u samoći prizovemo,provetrimo tajnu odaju
i naravno uzmemo ih ruke i nežno otpuhnemo i najmanja zrnca prašine,vratimo ih na mesto
pažljivo kao vredan komadić Herendi porcelana...Zatvorimo tajne odaje sećanja i vratimo se u
sadašnjost prateći tragove prošlosti...
Takvim načinom razmišljanja dolazimo i do jednog od tumačenja Teorije relativiteta:
Bol,patnja nam se čine kao večnost iako traju samo tenutak...a nasuprot tome večnost pored
voljene osobe nam liči na trenutak...na zrmo peska u pustinji života...
I dok ovo pišem naviru sećanja i neke lepe uspomene mi mame osmeh na lice,razna
glupiranja koje samo zaljubljenima mogu da padnu na pamet...ples na kiši...držanje za
ruke i glupiranje dok usnuli grad ćuti...šetnja obalom uz tihi žubor reke...romantične
noći ispod vedrog neba...kampovanje...uskakanja kroz prozor voljene obazrivo da se ukućani
ne probude a ipak dovoljno brzo da komšije ne primete...slatka strepnja od svakog prvog
poljupca...drhtaj i trans milovanja..tihi jecaji strasti...
Slatke uspomene jedne olupine...kao stari remorker koji je svoje odslužio...
tek poneko prođe i baci sažaljiv pogled na tu starinu po kojoj se vide prvi tragovi rđe.
A on stoji ponosno i sa nadom da će se ipak pojaviti potreba za njim i da će posada ponovo
prošetati njegovom palubom i da će snažni motor ponovo zabrujati u njegovim grudima
pokrenut jednim pogledom ili lepom rečju...
Prođoh poslednji put njenom ulicom...znala je da sam tu,pogledala me je krišom
kroz navučene zavese i osećam da je zadrhtala,zajecala i da se jedan biser potekao iz
oka najavljujući kišu...mojih usana nema tu da pokupe kapi, nežno
kao dodir leptira,nema mog ramena da se natopi njima i nema mene da je posle nasmejem da,
se ponovo oseti bezbrižnom devojčicom,da se nasmeje od srca i da zna da je zaštićena...
NE!Mene više nema tu odbačen sam,proteran iz njenog malog srca...postojim samo kao
neka davna uspomena...
NE! Nema me više čak ni u njenim molitvama...
Možda me nikada nije ni bilo samo sam ja želeo da se nalazim tamo,možda je moja želja
da budem deo nje bila jača od surove istine i potisnuh realnost menjajući je za san...
Postoje stvari koje nikada neću saznati ali makar imah jedan divan san koji i sada rado
sanjam...zagrlim jastuk i želim da je ona tu u mom zagrljaju, da je nedam nikome...
osećam dodir kose po mom licu i pod rukom kucanje njenog malenog srca koje se smiruje i
uzima ritam sna...držim je tu i bdim nad njenim snovima...nedam da je iko dira i uznemirava...
Kao dodir prošlih vremena,kao osećaj davne prošlosti a ipak tako bliska prošlost...
Tek je upoznadoh, a kao da je volim celu večnost...Kao dodir uzvišenosti trajaše taj
trenutak i osetih se moćno poput Boga...uzvišeno poput Faraona,a ipak malim i beznačajnim
sa osećajem da je nisam vredan...Osetih da za nju mogu sve,tog trenitka od Boga postadoh
rob i držah je na dlanu kao najvredniji dragulj..radovah joj se kao žedan kapi vodi u
pustinji...
