Njegove oči dugo su pretraživale moje lice. Sedeli smo tamo, dva dečaka pod višnjom, odjednom gledajući, istinski gledajući jedan drugoga. Tada se to ponovo desilo: Hasanovo lice se promenilo. Možda se nije promenilo, ne istinski, ali sam odjednom osećao da gledam u dva lica, ono koje poznajem, ono koje je moja prva uspomena, i još jedno, drugo lice, koje viri ispod površine. Viđao sam to i ranije - i uvek me je pomalo potreslo. Samo bi se pojavilo, to drugo lice, na delić trenutka, dovoljno dugo da me ostavi s osećanjem nemira, kao da sam ga već negde video. Onda je Hasan zatreptao i ponovo postao samo on. Samo Hasan.
"Da ti to zatražiš, bih", napokon je rekao, gledajući me pravo u oči. Oborio sam pogled. Do dana današnjeg mi je teško da gledam pravo u oči ljude poput Hasana, ljude koji ozbiljno misle svaku izgovorenu reč.
"Ipak, pitam se", dodao je, "Bi li ti zatražio da uradim tako nešto, Amir-aga?" I tek tako, on je mene stavio na svoj mali ispit. Ako ću da se igram s njim i dovodim u pitanje njegovu odanost, onda će se on igrati sa mnom i ispitati moje poštenje.
Zažalio sam što sam započeo taj razgovor. Usiljeno sam se osmehnuo. "Ne budi glup, Hasane. Znaš da ne bih."
Hasan mi je uzvratio osmehom. Samo što njegov osmeh nije delovao usiljeno. "Znam", rekao je. Takvi su vam ljudi koji ozbiljno misle sve što kažu. Veruju da to važi i za sve druge.
"Evo ga", rekao je Hasan upirući prstom u nebo. Ustao je i načinio nekoliko koraka ulevo. Digao sam pogled i video zmaja kako se obrušava ka nama. Čuo sam bat koraka, viku, približavanje čopora lovaca na zmajeve. Ali oni su traćili vreme. Zato što je Hasan stajao raširenih ruku, osmehnut, čekajući zmaja. I neka me Bog - ako postoji, naravno - oslepi ako mu zmaj nije pao pravo u naručje.
...
Tišina je mir. Spokoj. Tišina je okretanje ulevo dugmeta za glasnoću života.
Muk je pritiskanje dugmeta za isključivanje. Gašenje. Svega.
Sohrabov muk nije bila samonametnuta tišina ljudi sa ubeđenjima, ljudi koji protestuju i žele da o svom cilju govore tako što neće uopšte govoriti. Bio je to muk nekoga ko se sakrio na nekom mračnom mestu, pokrio se preko glave i podavio sve krajeve.
...
"Jednom sam čitao da u Maleziji zmajeve koriste za ribolov", rekao sam. "Kladim se da to nisi znao. Zavežu udice za njih i puste ih iznad plićaka, tako da ne bacaju senke i ne uplaše ribu. A u drevnoj Kini, vojskovođe su puštali zmajeve iznad bojnih polja da šalju poruke svojim ljudima. Živa istina. Ne prodajem ti štos." Pokazao sam mu krvavi palac. "A ni taru ništa ne fali."
Krajičkom oka sam video Soraju kako nas posmatra ispod šatora. S rukama napeto gurnutim pod miške. Za razliku od mene, ona je postepeno odustala od pokušaja da mu se približi. Pitanja bez odgovora, prazni pogledi, muk, sve je to bilo i suviše bolno. Prešla je u 'fazu čekanja', u nadi da će dobiti zeleno svetlo od Sohraba.
Liznuo sam kažiprst i digao ga. "Sećam se da je tvoj otac ocenjivao vetar tako što bi udario sandalom o zemlju, digao oblak prašine, i gledao kuda bi ovaj krenuo. Znao je mnogo takvih trikova", rekao sam. Spustio sam prst. "Zapadni, čini mi se."
Sohrab je obrisao kišnu kap sa uha i premestio se s noge na nogu. Ništa nije rekao. Mislio sam na Soraju kako me pre nekoliko meseci pita kakav mu je glas. Odgovorio sam joj da se više ne sećam.
"Jesam li ti ikada ispričao da je tvoj otac bio najbolji lovac na zmajeve u Vezir Ahbar-hanu? Možda i u čitavom Kabulu?", upitao sam dok sam vezivao kraj tara s kalema na gajku na poprečnoj gredici. "Kako su komšijska deca bila ljubomorna. Lovio je zmajeve, a nikada nije gledao u nebo, i ljudi su govorili da on zapravo juri senku zmaja. Ali nisu ga poznavali kao ja. Tvoj otac nije jurio za senkama. On je prosto... znao."
...
Da me danas neko pita ima li priča o Hasanu, Sohrabu i meni srećan kraj, ne bih znao šta da odgovorim.
Ima li bilo čija priča srećan kraj?
Na kraju krajeva, život nije hinduski film. Zendagi migzara, vole da kažu Avganistanci: život ide dalje, ne obraća pažnju na početak, kraj, kamjab, na-kam, krizu ili katarzu, ide napred kao spori, prašnjavi karavan Kuča.
Ne bih znao kako da odgovorim na to pitanje. Bez obzira na jedno malo čudo koje se desilo prošle nedelje.
H. Hoseini - Lovac na zmajeve