Klis je stara igra koje se verovatno više niko i neseća. A i zašto bi? Ko se danas igra štapovima kada ima tako puno “lepih” igara na računaru ili mobilnom telefonu. Da, samo što ove “nove igre” nemaju društveni karakter, a deca ( ljudi ) igrajući njih, polako ali sigurno se otuđuju. {to se mene tiče, ja ću se klisa sećati jako dugo. Bilo kako bilo, idemo ispočetka, dakle klis.
Tog proleća, sada daleke 1984 godine iz nekog razloga trebali smo da posetimo kroz praktičnu nastavu jednu trafo stanicu. Trafo stanica se nalazila van grada, a mi smo trebali da se sami organizujemo i stignemo tamo negde oko 6.00. Znate li šta znači za jednog tinejdžera da ustane u 5.00 i stigne na ugovoreno mesto. Šok. Pa ko još ustaje tako rano, sem matorih – govorili smo jedan drugome. Ali moralo se.
Trafo stanica je bila tek izgrađena i prilaz do nje nije bio uređen. Sećam se da smo gazili preko nekog mokrog oranja kako bismo prekratili put. Umazani i umorni od dugog hodanja po nikakvom terenu, skupili smo se ispred zgrade trafo stanice. Neki od naših drugara su bili optimisti pa su krenuli biciklama i motorima. Znate dokle su stigli? Do nigde. Sve su ostavili na sred njive.
Vreme je prolazilo. Bilo je već 6,30h a nastavnika nema. Rosa je polako isparavala pod prolećnim suncem koje se podizalo na horizontu stvarajući izmaglicu. Sunca je bilo ali je hladnoća ipak učinila svoje. Dok smo hodali, nismo osećali hladnoću, ali čekajući profesora jutarnja svežina je obuzimala naša malena tela.
-Brrrr..., al je hladno! - rekla je Mima. Naša simpatično debeljuškasta drugarica.
-Ma jok, toplo je ali za pingvine. - dobacio je Mrki, vadeći cigaretu iz pakle.
-Ljudi, hajde da se nekako ugrejemo.
-Hajde, ali kako? Ovde ima samo mokrih džakova cementa. Jednostavno nemogu da se upale. - prokomentarisala je Vesna.
-A što nebismo igrali neku igru? - reče Kosta.
-Šta bi ti da igraš, ŠUGE. Pa nismo deca.
-Društvo!-povikao je Mrki – a šta kažete na Klis?
Sa velikim znakom pitanja iznad naših glava pogledali smo Mrkija. Mrki je sedeo na nekoj betonsko cevi i sunčao patike, pošto ih je pre toga oprao u jednoj prljavoj lokvi, i ispustao kolutove dima od cigarete.
-A šta je to klis? – upitao sam.
-Klis je jedna stara igra – nastavljao je Mrki – koju su igrali naši dedovi, još kao deca, dok su čuvali ovce na prostranim livadama. Meni je otac govorio o toj igri, ali je ja nisam nikada igrao. Za igru nam nije potrebno bog zna šta. Potrebni su nam štapovi oko 1 – 1.20m kako kome odgovara i jedan manji komad drveta veličine 10 cm, koji se u suštini i naziva klis.
Prvo se iskopa manja rupa u zemlji preko koje se položi onaj manji komad drveta ali tako da ne upadne u rupu. Ostali igrači se rasporede na nekih 5-10 metara od te rupe sa štapovima u ruci. Jedan od igrača je bacač klisa. Klis se izbacuje iz rupe tako što se podvuče štap ispod njega i izbaci u visinu. Cilj igre je da igrači koji se nalaze oko rupe štapom udare klis i usmere ga što bliže rupi. Bacač klisa nema pravo da se pomera od rupe, ali ima pravo da brani rupu i udara klis koji se kreće prema njemu. Ukoliko klis padne u domenu bacača klisa, bacača klisa gubi poen a igrač dobija poen i zauzima njegovo mesto. Igrači klisa oko rupe imaju pravo samo na jedan udarac dok klis leti. Cilj igre je sakupiti više poena, odnosno ostati što duže bacač klica.
-Hmm! Deluje interesantno! – prokomentarisao je neko
-Daaa, ali samo za dečake! Zar stvarno misliš da I devojčice mogu to da igraju.- odgovorila je Vesna
-Mogu! Pa i one su nekada čuvale ovce kao i dečaci. – odgovorio je Mrki.
-Ma daj, nelupaj gluposti Mrki. – Odmahivala je rukom Vesna. Samo vi igrajte mi ćemo navijati za vas.
Pronašli smo neke motke i letve I igra je mogla da počene. Mogu vam reći da je igra bila jako Zanimljiva. Devojčice su vikale, a mi dečaci smo jurcali okolo za komadom drveta. Bilo je lepo. Bar nam nije bilo više hladno. Sve dok jednog trenutka….
….Klis je od bacača, preleteo iznad moje glave. Nisam uspeo da ga udarim. Bio sam preblizu. Ali je zato Mrki bio nekih dva metra iza mene. I dok sam ja pratio putanju klisa iznad glave, u sledećem trenutku sam video kako Mrki zamahuje štapom i udara klis. Ja tada klis nisam više ni video, ali me je tako dobro zveknulo nešto po licu da sam odmah pao.
-Kris, jel si dobro? – čuo sam glasove oko sebe.
-Ubi čoveka Mrki!?- dobacila je Mima.
Držao sam ruku preko desnog oka. Nisam osećao nikakav bol. Ali je zato sve zvonilo oko mene.
-Spusti ruku, da vidimo šta ti je? Rekla je Mima, vukući moju ruku.
-Ma sve je u redu. Ništa me ne boli. – odgovorio sam Mimi i spustio ruku.
-Jaooo! Kris, moraš kući ili u bolnicu. Pa tebi je sve natečeno i zatvoreno.
Tada sam shvatio da nemogu da otvorim očne kapke na levom oku zbog otoka koji je buknuo za 30 sekundi.
-Izvini Kris, prijatelju, nije bilo namerno! – odgovorio je Mrki. – Hoćeš da te otpratim do kuće.
-Ma sve je OK Mrki, znam da nije namerno. Trebalo bi da odem kući.
I tako. Mrki me otpratio do kuće. Tu sam stavljao obloge od leda gotovo celo prepodne. Otok je nekako spao do 2 popodne, kada su otprilike I moji roditelji trebali da dođu s posla., samo što se javio drugi problem. Poplavelo je ispod oka samo tako. Na ručak nisam silazio. Na večeru nisam isto sišao, ali su se moji matori stvorili u sobi i …..tako.
Sve se lepo završilo. Ja sam tada igrao klis prvi i zadnji put, upamtio sve o toj igri do poslednjeg detalja. Kao da mi je neko usadio klis u glavu za sva vremena.
(C) 2010 Christian Forty
Tog proleća, sada daleke 1984 godine iz nekog razloga trebali smo da posetimo kroz praktičnu nastavu jednu trafo stanicu. Trafo stanica se nalazila van grada, a mi smo trebali da se sami organizujemo i stignemo tamo negde oko 6.00. Znate li šta znači za jednog tinejdžera da ustane u 5.00 i stigne na ugovoreno mesto. Šok. Pa ko još ustaje tako rano, sem matorih – govorili smo jedan drugome. Ali moralo se.
Trafo stanica je bila tek izgrađena i prilaz do nje nije bio uređen. Sećam se da smo gazili preko nekog mokrog oranja kako bismo prekratili put. Umazani i umorni od dugog hodanja po nikakvom terenu, skupili smo se ispred zgrade trafo stanice. Neki od naših drugara su bili optimisti pa su krenuli biciklama i motorima. Znate dokle su stigli? Do nigde. Sve su ostavili na sred njive.
Vreme je prolazilo. Bilo je već 6,30h a nastavnika nema. Rosa je polako isparavala pod prolećnim suncem koje se podizalo na horizontu stvarajući izmaglicu. Sunca je bilo ali je hladnoća ipak učinila svoje. Dok smo hodali, nismo osećali hladnoću, ali čekajući profesora jutarnja svežina je obuzimala naša malena tela.
-Brrrr..., al je hladno! - rekla je Mima. Naša simpatično debeljuškasta drugarica.
-Ma jok, toplo je ali za pingvine. - dobacio je Mrki, vadeći cigaretu iz pakle.
-Ljudi, hajde da se nekako ugrejemo.
-Hajde, ali kako? Ovde ima samo mokrih džakova cementa. Jednostavno nemogu da se upale. - prokomentarisala je Vesna.
-A što nebismo igrali neku igru? - reče Kosta.
-Šta bi ti da igraš, ŠUGE. Pa nismo deca.
-Društvo!-povikao je Mrki – a šta kažete na Klis?
Sa velikim znakom pitanja iznad naših glava pogledali smo Mrkija. Mrki je sedeo na nekoj betonsko cevi i sunčao patike, pošto ih je pre toga oprao u jednoj prljavoj lokvi, i ispustao kolutove dima od cigarete.
-A šta je to klis? – upitao sam.
-Klis je jedna stara igra – nastavljao je Mrki – koju su igrali naši dedovi, još kao deca, dok su čuvali ovce na prostranim livadama. Meni je otac govorio o toj igri, ali je ja nisam nikada igrao. Za igru nam nije potrebno bog zna šta. Potrebni su nam štapovi oko 1 – 1.20m kako kome odgovara i jedan manji komad drveta veličine 10 cm, koji se u suštini i naziva klis.
Prvo se iskopa manja rupa u zemlji preko koje se položi onaj manji komad drveta ali tako da ne upadne u rupu. Ostali igrači se rasporede na nekih 5-10 metara od te rupe sa štapovima u ruci. Jedan od igrača je bacač klisa. Klis se izbacuje iz rupe tako što se podvuče štap ispod njega i izbaci u visinu. Cilj igre je da igrači koji se nalaze oko rupe štapom udare klis i usmere ga što bliže rupi. Bacač klisa nema pravo da se pomera od rupe, ali ima pravo da brani rupu i udara klis koji se kreće prema njemu. Ukoliko klis padne u domenu bacača klisa, bacača klisa gubi poen a igrač dobija poen i zauzima njegovo mesto. Igrači klisa oko rupe imaju pravo samo na jedan udarac dok klis leti. Cilj igre je sakupiti više poena, odnosno ostati što duže bacač klica.
-Hmm! Deluje interesantno! – prokomentarisao je neko
-Daaa, ali samo za dečake! Zar stvarno misliš da I devojčice mogu to da igraju.- odgovorila je Vesna
-Mogu! Pa i one su nekada čuvale ovce kao i dečaci. – odgovorio je Mrki.
-Ma daj, nelupaj gluposti Mrki. – Odmahivala je rukom Vesna. Samo vi igrajte mi ćemo navijati za vas.
Pronašli smo neke motke i letve I igra je mogla da počene. Mogu vam reći da je igra bila jako Zanimljiva. Devojčice su vikale, a mi dečaci smo jurcali okolo za komadom drveta. Bilo je lepo. Bar nam nije bilo više hladno. Sve dok jednog trenutka….
….Klis je od bacača, preleteo iznad moje glave. Nisam uspeo da ga udarim. Bio sam preblizu. Ali je zato Mrki bio nekih dva metra iza mene. I dok sam ja pratio putanju klisa iznad glave, u sledećem trenutku sam video kako Mrki zamahuje štapom i udara klis. Ja tada klis nisam više ni video, ali me je tako dobro zveknulo nešto po licu da sam odmah pao.
-Kris, jel si dobro? – čuo sam glasove oko sebe.
-Ubi čoveka Mrki!?- dobacila je Mima.
Držao sam ruku preko desnog oka. Nisam osećao nikakav bol. Ali je zato sve zvonilo oko mene.
-Spusti ruku, da vidimo šta ti je? Rekla je Mima, vukući moju ruku.
-Ma sve je u redu. Ništa me ne boli. – odgovorio sam Mimi i spustio ruku.
-Jaooo! Kris, moraš kući ili u bolnicu. Pa tebi je sve natečeno i zatvoreno.
Tada sam shvatio da nemogu da otvorim očne kapke na levom oku zbog otoka koji je buknuo za 30 sekundi.
-Izvini Kris, prijatelju, nije bilo namerno! – odgovorio je Mrki. – Hoćeš da te otpratim do kuće.
-Ma sve je OK Mrki, znam da nije namerno. Trebalo bi da odem kući.
I tako. Mrki me otpratio do kuće. Tu sam stavljao obloge od leda gotovo celo prepodne. Otok je nekako spao do 2 popodne, kada su otprilike I moji roditelji trebali da dođu s posla., samo što se javio drugi problem. Poplavelo je ispod oka samo tako. Na ručak nisam silazio. Na večeru nisam isto sišao, ali su se moji matori stvorili u sobi i …..tako.
Sve se lepo završilo. Ja sam tada igrao klis prvi i zadnji put, upamtio sve o toj igri do poslednjeg detalja. Kao da mi je neko usadio klis u glavu za sva vremena.
(C) 2010 Christian Forty
Pozdrav
