Gledam te već osam godina.
Na poslu, u autobusu, na ulici, ispred trafike.
Svako jutro kupuješ kod čika Slave cigarete i Politiku, ponekad Dugu ili Bazar, a petkom Politikin Zabavnik.
Kao, za decu.
Ustvari, znam, čitaš ga, kao najlaganiju literaturu pred spavanje, onda, kad ti više ništa ne ulazi u glavu,
sem priče o Hogaru, „jeste li već čuli“ ili „Nove avanture Modesti Blejz i njenog Vilija“.
Gledam te, kako diskretno, ili čak šarmantno nemarno našminkana, sa tek kupljenim novinama u ruci,
strpljivo stojiš u redu ispred Spasićeve pekare, i posle desetak minuta, izlaziš sa dve slane kifle u ruci.
Gledam te, kako ih jedeš ulicom i pritom se ogledaš u izlozima poslastičarnice, kafane „Grmeč“,
knjižare, Ateksa, apoteke i tako redom.
Gledam te kako besplatno deliš osmehe, i pitam se kada si ih akumulirala i gde ih čuvaš, kada ih ne daješ.
Ne pitam se više, šta oni imaju šta ja nemam, zašto voliš crne,a ne plave, i siguran sam da znaš da te gledam.
I ne sanjam te više, ne zamišljam tvoj krevet i zamršenu kosu ujutru.
Kuvanje prve kafe i buđenje.
Ne očekujem ništa, samo te gledam.
Ne razmišljam o tome, sa kim deliš svoje slobodne sate i kome u zagrljaj trčiš taksijem, ponedeljkom ujutru.
Mozda... krišom obmanjuješ život, muža, sebe.
Ne osećam ljubomoru i ne zovem te više telefonom na večernje ćaskanje.
Znam da živiš u svom svetu, po malo snobovskom, stižeš na sve važnije koncerte i pozorišne predstave i ja te ne pratim.
Ipak, uvek znam gde si i čuvam te u nekoj, samo meni znanoj riznici tajni.
Nikada dodirnuta i nikada izljubljena, živiš u meni, svojim drugim životom, i… možda jednog dana…?
Ko zna...?
Čekaću te...
A.N.
Jednom, davno, u noćnom programu Radija Beograd, ne sećam se više koji tačno program –
da li 202 ili Beograd 2, čuo sam ovu priču. Ime autora ne znam, samo inicijale – A.N.
Priča mi se toliko dopala, da sam odmah pozvao Radio Beograd i zamolio da mi je pošalju.
Tada nije bilo e-maila i za nekoliko dana na moju adresu je stigao mali beli koverat sa ovom pričom,
otkucanom na tankom 70 gramskom papiru-peliru, pisaćom mašinom.
I dan danas, tu je među hrpom mojih papira, koje iz ko zna kog razloga čuvam...
PS.Ovo je prica mog prijatelja koju zelim da podelim sa vama.
Po nacinu pisanja,stilu naracije,podseca na Moma Kapora.
Napisao ju je A.N.,neko sa slicnom dusom..zato mi se i dopala.
Na poslu, u autobusu, na ulici, ispred trafike.
Svako jutro kupuješ kod čika Slave cigarete i Politiku, ponekad Dugu ili Bazar, a petkom Politikin Zabavnik.
Kao, za decu.
Ustvari, znam, čitaš ga, kao najlaganiju literaturu pred spavanje, onda, kad ti više ništa ne ulazi u glavu,
sem priče o Hogaru, „jeste li već čuli“ ili „Nove avanture Modesti Blejz i njenog Vilija“.
Gledam te, kako diskretno, ili čak šarmantno nemarno našminkana, sa tek kupljenim novinama u ruci,
strpljivo stojiš u redu ispred Spasićeve pekare, i posle desetak minuta, izlaziš sa dve slane kifle u ruci.
Gledam te, kako ih jedeš ulicom i pritom se ogledaš u izlozima poslastičarnice, kafane „Grmeč“,
knjižare, Ateksa, apoteke i tako redom.
Gledam te kako besplatno deliš osmehe, i pitam se kada si ih akumulirala i gde ih čuvaš, kada ih ne daješ.
Ne pitam se više, šta oni imaju šta ja nemam, zašto voliš crne,a ne plave, i siguran sam da znaš da te gledam.
I ne sanjam te više, ne zamišljam tvoj krevet i zamršenu kosu ujutru.
Kuvanje prve kafe i buđenje.
Ne očekujem ništa, samo te gledam.
Ne razmišljam o tome, sa kim deliš svoje slobodne sate i kome u zagrljaj trčiš taksijem, ponedeljkom ujutru.
Mozda... krišom obmanjuješ život, muža, sebe.
Ne osećam ljubomoru i ne zovem te više telefonom na večernje ćaskanje.
Znam da živiš u svom svetu, po malo snobovskom, stižeš na sve važnije koncerte i pozorišne predstave i ja te ne pratim.
Ipak, uvek znam gde si i čuvam te u nekoj, samo meni znanoj riznici tajni.
Nikada dodirnuta i nikada izljubljena, živiš u meni, svojim drugim životom, i… možda jednog dana…?
Ko zna...?
Čekaću te...
A.N.
Jednom, davno, u noćnom programu Radija Beograd, ne sećam se više koji tačno program –
da li 202 ili Beograd 2, čuo sam ovu priču. Ime autora ne znam, samo inicijale – A.N.
Priča mi se toliko dopala, da sam odmah pozvao Radio Beograd i zamolio da mi je pošalju.
Tada nije bilo e-maila i za nekoliko dana na moju adresu je stigao mali beli koverat sa ovom pričom,
otkucanom na tankom 70 gramskom papiru-peliru, pisaćom mašinom.
I dan danas, tu je među hrpom mojih papira, koje iz ko zna kog razloga čuvam...
PS.Ovo je prica mog prijatelja koju zelim da podelim sa vama.
Po nacinu pisanja,stilu naracije,podseca na Moma Kapora.
Napisao ju je A.N.,neko sa slicnom dusom..zato mi se i dopala.
