Jutros me probudila tvoja poruka,upravo si stigao sa puta...Jos pospana odgovaram ti i zelim dobrodoslicu...I drago mi je sto mi se,iako umoran i iscrpljen, javljas,sto mislis na mene,kao i nocas kada si hteo da podelis sa mnom ono sto ti se dogadja...Lezim u svom krevetu,drzim telefon,kucam ti poruku i ceznem za tvojim dodirom...Telo mi je jos vrelo,glatko i nezno posle sna...Zamisljam kako umesto svojoj kuci dolazis meni, ulazis u moju sobu,ja jos spavam i ne cujem da si dosao...uvlacis se u moj krevet i pripijas svoje golo telo uz moje,lagano me skidas ljubeci me svuda...Uzvracam poljupce i telo mi se budi pod dobro poznatim dodirima koji znaju svakim milimetar moje koze...Grlim te,obavijam noge oko tvog tela,hocu da se upijem u tebe od zelje..I uzimas me nezno...Kad ugasimo zedj zaspimo zagrljeni...Budim se pre tebe,gledam te pogledom punim ljubavi,a u grudima neka toplota se siri od srece sto si samo MOJ i sto si tu,kraj mene....
Ali neces doci,kao ni mnogo puta pre...Umesto toga ulazis u svoju kucu,s majkom pricas o utiscima s putovanja,ona ti sprema dorucak...A ja ustajem i spremam omiljeni dorucak svojoj deci...Pre toga ulazim u kupatilo,umivam se i gledam u ogledalo...Vidim zenu,oci su joj jos pune zivota,a lice puno bora koje su 44 godine urezale...Oko usta najvise,od smeha, jer je veseljak,na celu od mrstenja kad joj zivot vise puta nije bio po volji,izmedju obrva i oko ociju od plakanja jer je veliki emotivac...Gledam u tu zenu i cudim se cime sam te to osvojila,cime sam uspela da te zadrzim i da pozelis da 19 meseci ostanes uz mene...I jesam li sebicna sto to dozvoljavam,jer pred tobom je zivot,ja sam vec prozivela ono sto ti tek trebas i moras da prozivis...bez mene!
Pljuskam hladnu vodu po licu i govorim sebi kako sam ja ta koja treba da oglasi kraj ove veze bez buducnosti,jer nismo dovoljno jaki da se izborimo za nas...I ubedjujem sebe kako cu to i uraditi u najskorije vreme...Ali ne moram bas odmah,jel da?Ulazim u kuhinju stavljam kafu koju cu,kao i uvek popiti sama,odlazim u sobu i pokrivam decu koja su se otkrila jer nemirno spavaju,milujem ih po kosi...Vole da spavaju i nece se probuditi bar jos 2 sata...Dovoljno da popijem kafu natenane u svom virtuelnom svetu,kraj kompjutera...Da pretocim ove misli koje me muce i podelim ih sa virtuelnim prijateljima...Neki ce me ,znam, razumeti,neki osuditi,nekima ce biti svejedno,neki ce se nasmejati,neki ce me zaobici bez citanja...A meni ce biti lakse jer sam nekome rekla ono sto nemam s kim da podelim sada,jer...hm...
Sedam za komp,pijem kaficu,unosim svoju sifru za ulazak u virtuelni svet...Oglasava se moj mobilni telefon,stize tvoja duga poruka...Pozeleo si isto sto i ja pre nego sto utones u san,umoran od puta...Odgovaram:''Ceznem i ja...Nasa veza je puna snova i mastanja od kojih se neki nikada nece ostvariti...Spavaj lepo najdrazi MOJ...''
Kafa je popijena,misli pretocene u blog i ustacu uskoro da se spremam,moram do grada u nabavku,kod bolesnog oca u posetu...I put ce me voditi kraj nase opstine ispred koje subotom svatovi igraju,mladenci se slikaju i vesele...Dan za svadbena veselja...Uvek se rastuzim tada,jer pomislim na dan kad ces na tim stepenicama stajati ti,sa drugom zenom,veseo i nasmejan,okruzen prijateljima i muzikom...Nadam se da necu tuda proci toga dana...Ali cu ti pozeleti srecu,zasluzujes je...I gledacu slike sa osmehom na licu,jer oni koji mi ih budu pokazivali i ne slute sta smo imali ti i ja...
Ali neces doci,kao ni mnogo puta pre...Umesto toga ulazis u svoju kucu,s majkom pricas o utiscima s putovanja,ona ti sprema dorucak...A ja ustajem i spremam omiljeni dorucak svojoj deci...Pre toga ulazim u kupatilo,umivam se i gledam u ogledalo...Vidim zenu,oci su joj jos pune zivota,a lice puno bora koje su 44 godine urezale...Oko usta najvise,od smeha, jer je veseljak,na celu od mrstenja kad joj zivot vise puta nije bio po volji,izmedju obrva i oko ociju od plakanja jer je veliki emotivac...Gledam u tu zenu i cudim se cime sam te to osvojila,cime sam uspela da te zadrzim i da pozelis da 19 meseci ostanes uz mene...I jesam li sebicna sto to dozvoljavam,jer pred tobom je zivot,ja sam vec prozivela ono sto ti tek trebas i moras da prozivis...bez mene!
Pljuskam hladnu vodu po licu i govorim sebi kako sam ja ta koja treba da oglasi kraj ove veze bez buducnosti,jer nismo dovoljno jaki da se izborimo za nas...I ubedjujem sebe kako cu to i uraditi u najskorije vreme...Ali ne moram bas odmah,jel da?Ulazim u kuhinju stavljam kafu koju cu,kao i uvek popiti sama,odlazim u sobu i pokrivam decu koja su se otkrila jer nemirno spavaju,milujem ih po kosi...Vole da spavaju i nece se probuditi bar jos 2 sata...Dovoljno da popijem kafu natenane u svom virtuelnom svetu,kraj kompjutera...Da pretocim ove misli koje me muce i podelim ih sa virtuelnim prijateljima...Neki ce me ,znam, razumeti,neki osuditi,nekima ce biti svejedno,neki ce se nasmejati,neki ce me zaobici bez citanja...A meni ce biti lakse jer sam nekome rekla ono sto nemam s kim da podelim sada,jer...hm...
Sedam za komp,pijem kaficu,unosim svoju sifru za ulazak u virtuelni svet...Oglasava se moj mobilni telefon,stize tvoja duga poruka...Pozeleo si isto sto i ja pre nego sto utones u san,umoran od puta...Odgovaram:''Ceznem i ja...Nasa veza je puna snova i mastanja od kojih se neki nikada nece ostvariti...Spavaj lepo najdrazi MOJ...''
Kafa je popijena,misli pretocene u blog i ustacu uskoro da se spremam,moram do grada u nabavku,kod bolesnog oca u posetu...I put ce me voditi kraj nase opstine ispred koje subotom svatovi igraju,mladenci se slikaju i vesele...Dan za svadbena veselja...Uvek se rastuzim tada,jer pomislim na dan kad ces na tim stepenicama stajati ti,sa drugom zenom,veseo i nasmejan,okruzen prijateljima i muzikom...Nadam se da necu tuda proci toga dana...Ali cu ti pozeleti srecu,zasluzujes je...I gledacu slike sa osmehom na licu,jer oni koji mi ih budu pokazivali i ne slute sta smo imali ti i ja...
Ljubim te ja...
mozes tako doveka.
...LJUBAV NE ZNA ZA GODINE...
sestrice...
A vidim da su citali...Mozda bih pruzili podrsku nekom muskarcu koji voli mnogo mladju,ali ne i obrnuto...Jer se to u ovom svetu ne vrednuje jednako...
nazalost...