Svetsko prvenstvo Formule 1 počinje 1950 godine, Ferrari nastupa od druge trke u Monzi, ali prvu pobedu ostvario je Argentinac Froilan Gonzalez 1951 godine na Britanskom Grand Prixu u bolidu 375 F1 kada je pobedio legendarnog Juan Manuel Fangia u dotad nepobedivoj Alfeti Tipo 159. "Izgleda mi kao da sam danas ubio vlastitu majku" - izjavio je Enzo nakon trke. Najljući suparnik bio je na kolenima. Tim je imao šansu da postane Svetski šampion pobedom na Španskom Grand Prixu, ali pred tu najznačajniju trku za ovaj mlad tim Farrarija, Enzo je odlučio da eksperimentiše i uzme nove Pirelli gume. Gume se nisu najbolje pokazale što je rezultiralo pobedom Fangia i njegovom prvom titulom svetskog šampiona.
Besni čelnici Alfe nisu mogli da dopuste da jedan Ferrari, kojeg su oni izbacili, bude ispred Alfe u Formuli 1, pa povlače tada jedini logičan potez - povlače se iz trka.
U sezonama 1952-53 bio je manjak bolida Formula 1, pa se Svetski Šampionat dopunio sa bolidima Formule 2. Farrari je sa modelom 500 i sa Albertom Ascarijem postaje nepobediv. 1952 od 7 trka osvaja 7, 1953 osvaja opet 7, ali sada od ukupno 8 trka. Nakon tog dvostruke titule Svetskog Šampiona Ferrari napokon postaje svetski poznata i priznata sportska marka automobila.
1954 Ascari napušta Farrari i pelazi u Lanciju gde vozi D50. Lancia je nadala tituli Svetskog Šampiona ali ti snovi su brzo prekinuti, pre svega jer se kasnilo sa proizvodnjom bolida i pogibiom Ascaria za vreme testiranja Farrarijevog bolida. Fiat kao vlasnik Lancije se povlači i prepušta je Farrariju koji je kupuje. Tako da Farrari preuzima i čuvenog dizajnera Vittorio Jano. Lancia je od ranije bila poznata po vrhunskoj motorizaciji i izradi luksuznijih automobila.
Nakon dugogodišnje saradnje sa mnogim izvanrednim dizajnerima i proizvodjačima karoserija (Touring, Zagato, Vignale, Ghia i Scaglieti), Ferrari sklapa ugovor sa sa Battistom "Pinin" Farinom i počinje da proizvodi Gran Turismo automobile. Pobede na Le Manu u drugim trkama izdržljivosti proslavile se Farrari širom sveta. Saradnja sa Pinin Farinom, dizajnerskom kućom ostala je i do danas, oni dizajniraju sve Farrarije, najlepše sportske automobile na svetu. Proizvodnja sportskih automobila kod Farrarija se razlikovala od ostalih jer su drugi koristili trke za sopstveni marketing i unapredjenje prodaje, dok je Farrari prodavao kola da bi mogao da se takmiči.
1956 Juan Manuel Fangio posle povlačenja Mercedesa dolazi da vozi za ekipu Lancia - Farrari i osvaja Svetski Šampionat Formule 1. Te iste godine umire mu i sin Alfredino, poznatiji kao Dino. Skrhan od bola, Enzo sledeći model naziva baš po sinu. Tuga nije nestala i od tada pa do kraja života Enzo ne skida tamne naočare i crnu kravatu. Već sledeće godine Juan Manuel Fangio zbog ne slaganja sa Enzom prelazi u konkurentski Maserati gde osvaja svoju petu šampionsku titulu. Enzova poznata arogancija i agresivnost u komunikaciji s vozačima naterale su Fangia da nakon osvojene titule pokupi svoje stvari i uputi se u Maserati. Fangio nije bio ni prvi ni poslednji vozač koji je otišao preko noći, pa iako je bio najbolji vozač na svetu Enzo se nije nimalo uznemiravo.
Sledi period koji su obeležile pogibije mladih italijana Castellottija i Mussa, španskog playboya Alfonsa de Portaga i britanca Petera Collinsa. Collinsov slomljeni prijatelj, Mike Hawthorn, uspeo je 1958. pobediti Stirling Mossov Vanwall i doneti jos jednu titulu u vidno potrešen Maranello. Hawthorn se povlači iz takmičenja, ali i on gine u saobraćajnoj nesreći nekoliko meseci kasnije. Zadnja polovina pedestih godina najtragičniji je period Enzovog života i Scuderije. Posle svega toga što se izdešavalo Enzo je govorio kako više nikada za Ferrari neće voziti nijedan italijanski vozač.
Nedostatak dobrih vozača i Enzovo odbijanje da prati trend engleskih timova u izgradnji bolida s motorom smeštenim iza vozača ponovno su Ferrari gurnuli u nekonkurentnost 1959/60. godine.
Ferrari se vraća u velikom stilu 1961. s novim bolidom "Sharknose" (nazvan zbog specifičnih otvora na nosu bolida). Nažalost, nije sačuvan ni jedan primerak od 9 ovih bolida, pa je Chris Rea, za svoj film "La Passionate" posvećen Ferrariju, morao da napravi repliku. Da je sačuvan bilo koji primerak njegova cena danas bi iznosila preko 7 miliona dolara. Amerikanac Phill Hill i nemački grof Wolfgang von Trips vodili su žestoku borbu za titulu, a duel zavrsava tragičnim izletanjem von Tripsa na italijanskom GP-u. Osim von Tripsa poginulo je i 14 nesrećnih gledaoca. Ferrari je tada, kao i nakon Collinsove nesreće s 10 mrtvih gledaoca ponovno prozvan od strane Vatikana. U medjuvremenu svet nije mogao ugasiti žedj za njegovim prelepim putnim kreacijama.
Tek 1964 godine titulu osvaja John Surtees, bivši svetski motociklisticki as, kojeg posle svađe s Enzom, izbacuju iz ekipe i do sledeće titule Ferrari je čekao punih 11 godina. To razdoblje Farrarijevog posta obeležio je odličan Fordov motor koji se nalazio u bolidima Lotusa, McLarena i Tyrella.
Mnogi od automobila koji su prodati su bili prošlogodišnji trkački modeli, Enzo nije bio posebno emocijalno vezan za svoja vozila, pa je svoje modele koje nije prodao često rasturao za rezervne delove. Zahtevi za proizvodnjom pobedničkih trkačkih i Grand Prix automobila su preveliki za relativno malu kompaniju kao što je bio Farrari. 1969 Ferrari se suočio sa finansijskom krizom, jer nisu bili u mogućnosti da zadovolje potrebe tržišta za novim automobilima i istovremeno da imaju uspešne trkačke bolide. Enzo pronalazi u porodici Agnelli i Fiatu strateškog partnera kojem prodaje 40% firme, 10% daje svom vanbračnom sinu Pieru, a ostalih 49% Fiat će dočekati tek posle Enzove smrti. Fiat je bio zadužen za finansije, dok je upravljanje i razvoj trkačkog programa i dalje bio pod nadzorom Enza.
1974, dolaskom mladoga Nikija Laudepočinju bolji dani za Ferrari. Za tri godine Niki Lauda doneo je Farrariju dve titule svetskog šampiona i tri titule u kategoriji kontruktora. Verovatno bi bilo i više titula da u nesreći nije skoro izgoreo. Nakon toga po starom Enzovom "pas-mater" receptu Lauda odlazi iz Maranella. ´79 je još Jody Sheckter osvojio titulu i to je do "Schumacher-Ferrari"ere bio zadnji.
Razvoj novog turbo motora od 1,5 litre bio je tačka oslonca, ali stara šasija je bila nedovoljna za veće rezultate. Briljantnu vožnu Gilles Villeneuva je podarila Farrariju još nekoliko pobeda 1981. godine. Na sredini te sezone dolazi Dr Harvey Postlewaite sa yadatkom da isprojektuje novu šasiju za bolid. 1982 Ferrari je ponovo imao bolid spreman za nove pobede i šampionsku titulu. Ali pogibija Enzovog omiljenog vozača kanađanina Gilles Villeneuve odložila je sledeću titulu za 21. godinu. Nakon njegove pogibije Enzo izjavljuje kako je njegov život obeležio gubitak voljenih osoba i bez obzira na sve lepe uspehe u auto-sportu, njegov život je i na kraju ispunjen tugom. Enzo Farrari prestaje da se pojavljuje se u javnosti, osim na press konferencija, ali i dalje iz kancelarije drži sve konce. Ta 1982. predstavljala je problematičnu godinu, nakon pogibije Villeneuva i kasnije teško povrećenog Didier Pironi, a nakon ranog penzionisanja Jody Scheckter, Farrari se našao pred problemom pronalaženja vozača koji bi ih nasledili.
Tokom života Enzo Ferrari je primio mnoge svetske nagrade i odlikovanja za doprinos u sportu i širenje italijanske umetnosti i kulture. Dodijeljene su mu i dve počasne diplome Bolonjskog i Modenskog univerziteta za oblasti mehanike i fizike. 1988 bio je previše bolestan da bi primio Papu Ivana Pavla II i njegove zahvale, ali ipak su pričali telefonom. Tom prilikom jedan Ferrari Mondial je pretvoren u "Papamobil". Dominacija McLarena te godine je bila neverovatna. Brazilski as, Ayrton Senna, i negov kolega iz tima, Alain Prost pobedili su na 11 trka, obično završavajući kao prvi i drugi. Na Velikoj nagradi Italije u Monzi, Prost je odustao zbog tehničkih problema ostavljajući Sennu samog na vrhu. Na priličnoj udaljenosti iza Senne jurila su dva crvena bolida, Bergerov i Alboretov, pokazujući začudujuće dobru formu. Dva kruga prije cilja Senna je završio u travi sudarivši se sa zaostalim vozaćem. Berger se nasao na prvom mestu, a Alboreto je vozio odmah iza njega. Kako su prosli ciljem, buku Ferrarijevih motora nadglasalo je navijanje fanatičnih tifoza. Samo tri nedelje ranije, Enzo Ferrari, osnivac i vodja crvenih bolida s propetim konjićem, preminuo je u 90. godini zivota. A tog dana, u Monzi, katedrali italijanskog automobilizma, njegovi su bolidi osvojili prvo i drugo mesto.
Bolji scenario nije se mogao ni zamisliti...
Enzo Ferrari nije poživeo dovoljno dugo da vidi novi sjaj Farrarija koji je usledio dovodjenjem Jean Todt (koji je bio šef Pežoovog šampionskog tima na Le Manu) Nikia Laude za tehničkog savetnika i Michael Schumacher za prvog vozača. Od 2000. godine počinje era Michael Schumachera koja još uvek traje, osvojio je šest titula šampiona Formule 1 i time oborio rekord Juan Manuel Fangia, a ovo sezone od dvanaest trka pobedio je na jedanaest! A u spomen na svog osnivača najprestižniji model Ferarrija nosi ime Enzo!
Danas je Ferrari najuspješnija sportska marka automobila, a njegov muzej u Maranelu je Meka za sve zaljubljenike u automobilizam.
Tekst iz bloga je preuzet sa sajta nacionalna klasa
Besni čelnici Alfe nisu mogli da dopuste da jedan Ferrari, kojeg su oni izbacili, bude ispred Alfe u Formuli 1, pa povlače tada jedini logičan potez - povlače se iz trka.
U sezonama 1952-53 bio je manjak bolida Formula 1, pa se Svetski Šampionat dopunio sa bolidima Formule 2. Farrari je sa modelom 500 i sa Albertom Ascarijem postaje nepobediv. 1952 od 7 trka osvaja 7, 1953 osvaja opet 7, ali sada od ukupno 8 trka. Nakon tog dvostruke titule Svetskog Šampiona Ferrari napokon postaje svetski poznata i priznata sportska marka automobila.
1954 Ascari napušta Farrari i pelazi u Lanciju gde vozi D50. Lancia je nadala tituli Svetskog Šampiona ali ti snovi su brzo prekinuti, pre svega jer se kasnilo sa proizvodnjom bolida i pogibiom Ascaria za vreme testiranja Farrarijevog bolida. Fiat kao vlasnik Lancije se povlači i prepušta je Farrariju koji je kupuje. Tako da Farrari preuzima i čuvenog dizajnera Vittorio Jano. Lancia je od ranije bila poznata po vrhunskoj motorizaciji i izradi luksuznijih automobila.
Nakon dugogodišnje saradnje sa mnogim izvanrednim dizajnerima i proizvodjačima karoserija (Touring, Zagato, Vignale, Ghia i Scaglieti), Ferrari sklapa ugovor sa sa Battistom "Pinin" Farinom i počinje da proizvodi Gran Turismo automobile. Pobede na Le Manu u drugim trkama izdržljivosti proslavile se Farrari širom sveta. Saradnja sa Pinin Farinom, dizajnerskom kućom ostala je i do danas, oni dizajniraju sve Farrarije, najlepše sportske automobile na svetu. Proizvodnja sportskih automobila kod Farrarija se razlikovala od ostalih jer su drugi koristili trke za sopstveni marketing i unapredjenje prodaje, dok je Farrari prodavao kola da bi mogao da se takmiči.
1956 Juan Manuel Fangio posle povlačenja Mercedesa dolazi da vozi za ekipu Lancia - Farrari i osvaja Svetski Šampionat Formule 1. Te iste godine umire mu i sin Alfredino, poznatiji kao Dino. Skrhan od bola, Enzo sledeći model naziva baš po sinu. Tuga nije nestala i od tada pa do kraja života Enzo ne skida tamne naočare i crnu kravatu. Već sledeće godine Juan Manuel Fangio zbog ne slaganja sa Enzom prelazi u konkurentski Maserati gde osvaja svoju petu šampionsku titulu. Enzova poznata arogancija i agresivnost u komunikaciji s vozačima naterale su Fangia da nakon osvojene titule pokupi svoje stvari i uputi se u Maserati. Fangio nije bio ni prvi ni poslednji vozač koji je otišao preko noći, pa iako je bio najbolji vozač na svetu Enzo se nije nimalo uznemiravo.
Sledi period koji su obeležile pogibije mladih italijana Castellottija i Mussa, španskog playboya Alfonsa de Portaga i britanca Petera Collinsa. Collinsov slomljeni prijatelj, Mike Hawthorn, uspeo je 1958. pobediti Stirling Mossov Vanwall i doneti jos jednu titulu u vidno potrešen Maranello. Hawthorn se povlači iz takmičenja, ali i on gine u saobraćajnoj nesreći nekoliko meseci kasnije. Zadnja polovina pedestih godina najtragičniji je period Enzovog života i Scuderije. Posle svega toga što se izdešavalo Enzo je govorio kako više nikada za Ferrari neće voziti nijedan italijanski vozač.
Nedostatak dobrih vozača i Enzovo odbijanje da prati trend engleskih timova u izgradnji bolida s motorom smeštenim iza vozača ponovno su Ferrari gurnuli u nekonkurentnost 1959/60. godine.
Ferrari se vraća u velikom stilu 1961. s novim bolidom "Sharknose" (nazvan zbog specifičnih otvora na nosu bolida). Nažalost, nije sačuvan ni jedan primerak od 9 ovih bolida, pa je Chris Rea, za svoj film "La Passionate" posvećen Ferrariju, morao da napravi repliku. Da je sačuvan bilo koji primerak njegova cena danas bi iznosila preko 7 miliona dolara. Amerikanac Phill Hill i nemački grof Wolfgang von Trips vodili su žestoku borbu za titulu, a duel zavrsava tragičnim izletanjem von Tripsa na italijanskom GP-u. Osim von Tripsa poginulo je i 14 nesrećnih gledaoca. Ferrari je tada, kao i nakon Collinsove nesreće s 10 mrtvih gledaoca ponovno prozvan od strane Vatikana. U medjuvremenu svet nije mogao ugasiti žedj za njegovim prelepim putnim kreacijama.
Tek 1964 godine titulu osvaja John Surtees, bivši svetski motociklisticki as, kojeg posle svađe s Enzom, izbacuju iz ekipe i do sledeće titule Ferrari je čekao punih 11 godina. To razdoblje Farrarijevog posta obeležio je odličan Fordov motor koji se nalazio u bolidima Lotusa, McLarena i Tyrella.
Mnogi od automobila koji su prodati su bili prošlogodišnji trkački modeli, Enzo nije bio posebno emocijalno vezan za svoja vozila, pa je svoje modele koje nije prodao često rasturao za rezervne delove. Zahtevi za proizvodnjom pobedničkih trkačkih i Grand Prix automobila su preveliki za relativno malu kompaniju kao što je bio Farrari. 1969 Ferrari se suočio sa finansijskom krizom, jer nisu bili u mogućnosti da zadovolje potrebe tržišta za novim automobilima i istovremeno da imaju uspešne trkačke bolide. Enzo pronalazi u porodici Agnelli i Fiatu strateškog partnera kojem prodaje 40% firme, 10% daje svom vanbračnom sinu Pieru, a ostalih 49% Fiat će dočekati tek posle Enzove smrti. Fiat je bio zadužen za finansije, dok je upravljanje i razvoj trkačkog programa i dalje bio pod nadzorom Enza.
1974, dolaskom mladoga Nikija Laudepočinju bolji dani za Ferrari. Za tri godine Niki Lauda doneo je Farrariju dve titule svetskog šampiona i tri titule u kategoriji kontruktora. Verovatno bi bilo i više titula da u nesreći nije skoro izgoreo. Nakon toga po starom Enzovom "pas-mater" receptu Lauda odlazi iz Maranella. ´79 je još Jody Sheckter osvojio titulu i to je do "Schumacher-Ferrari"ere bio zadnji.
Razvoj novog turbo motora od 1,5 litre bio je tačka oslonca, ali stara šasija je bila nedovoljna za veće rezultate. Briljantnu vožnu Gilles Villeneuva je podarila Farrariju još nekoliko pobeda 1981. godine. Na sredini te sezone dolazi Dr Harvey Postlewaite sa yadatkom da isprojektuje novu šasiju za bolid. 1982 Ferrari je ponovo imao bolid spreman za nove pobede i šampionsku titulu. Ali pogibija Enzovog omiljenog vozača kanađanina Gilles Villeneuve odložila je sledeću titulu za 21. godinu. Nakon njegove pogibije Enzo izjavljuje kako je njegov život obeležio gubitak voljenih osoba i bez obzira na sve lepe uspehe u auto-sportu, njegov život je i na kraju ispunjen tugom. Enzo Farrari prestaje da se pojavljuje se u javnosti, osim na press konferencija, ali i dalje iz kancelarije drži sve konce. Ta 1982. predstavljala je problematičnu godinu, nakon pogibije Villeneuva i kasnije teško povrećenog Didier Pironi, a nakon ranog penzionisanja Jody Scheckter, Farrari se našao pred problemom pronalaženja vozača koji bi ih nasledili.
Tokom života Enzo Ferrari je primio mnoge svetske nagrade i odlikovanja za doprinos u sportu i širenje italijanske umetnosti i kulture. Dodijeljene su mu i dve počasne diplome Bolonjskog i Modenskog univerziteta za oblasti mehanike i fizike. 1988 bio je previše bolestan da bi primio Papu Ivana Pavla II i njegove zahvale, ali ipak su pričali telefonom. Tom prilikom jedan Ferrari Mondial je pretvoren u "Papamobil". Dominacija McLarena te godine je bila neverovatna. Brazilski as, Ayrton Senna, i negov kolega iz tima, Alain Prost pobedili su na 11 trka, obično završavajući kao prvi i drugi. Na Velikoj nagradi Italije u Monzi, Prost je odustao zbog tehničkih problema ostavljajući Sennu samog na vrhu. Na priličnoj udaljenosti iza Senne jurila su dva crvena bolida, Bergerov i Alboretov, pokazujući začudujuće dobru formu. Dva kruga prije cilja Senna je završio u travi sudarivši se sa zaostalim vozaćem. Berger se nasao na prvom mestu, a Alboreto je vozio odmah iza njega. Kako su prosli ciljem, buku Ferrarijevih motora nadglasalo je navijanje fanatičnih tifoza. Samo tri nedelje ranije, Enzo Ferrari, osnivac i vodja crvenih bolida s propetim konjićem, preminuo je u 90. godini zivota. A tog dana, u Monzi, katedrali italijanskog automobilizma, njegovi su bolidi osvojili prvo i drugo mesto.
Bolji scenario nije se mogao ni zamisliti...
Enzo Ferrari nije poživeo dovoljno dugo da vidi novi sjaj Farrarija koji je usledio dovodjenjem Jean Todt (koji je bio šef Pežoovog šampionskog tima na Le Manu) Nikia Laude za tehničkog savetnika i Michael Schumacher za prvog vozača. Od 2000. godine počinje era Michael Schumachera koja još uvek traje, osvojio je šest titula šampiona Formule 1 i time oborio rekord Juan Manuel Fangia, a ovo sezone od dvanaest trka pobedio je na jedanaest! A u spomen na svog osnivača najprestižniji model Ferarrija nosi ime Enzo!
Danas je Ferrari najuspješnija sportska marka automobila, a njegov muzej u Maranelu je Meka za sve zaljubljenike u automobilizam.
Tekst iz bloga je preuzet sa sajta nacionalna klasa