Rodjen je 1898 u malom gradiću Modeni u Italiji. Nakon što ga je otac, Alfredo Ferrari, prvi put poveo na auto-trke nedaleko Bologne, desetogodišnji Enzoostao je zapanjen pojavom tadašnjih bolida. Ipak. kroz mladost želja mu je bila postati operski pevač ili sportski novinar (Italijan - 100%). U vreme prvog svetskog rata umire mu otac i mladji brat, a on jedva preživljava bolest koja ga je zahvatila. Nakon tuge, u njemu se počela rađati želja za vožnjom trka. Tih kriznih godina posle rata teško je bilo naći posao, posle mnogih odbijanja, dobio je posao u CMN, firmi koja je reparirala stare vojne kamione. Enzov posao bio je vožnja golih šasija od Torina do Milana. Tu je usavršio svoje vozačke veštine.
1919 posle mnogo odgledanih trka odlučuje se da učestvuje na trci Targa Florio koju završava kao deveti. Zahvaljujući poznastvu sa Ugom Sivoccijem, prelazi u Alfa Romeo gde postaje vozač trka. 1920 na trci Targa Florio završava kao drugoplasirani. Osim što je bio vozač, u Alfi postaje i menadžer pokazujući svoj dar i za takve poslove.
1923. godinu obiležila su dva velika dogadaja. Oženio se Laurom, a posle najveće pobede u karijeri na Copa Acerbo, upoznaje porodicu legendarnog pilota Francesca Baracce. Baraccina je eskadrila nosila logo "cavalino rampante" - propeti konjić, kojeg je na nagovor pilotovih
roditelja uzeo kao svoj znak. Konjić je ostao crne boje, a Enzo je dodao žutu podlogu, boju rodnog grada - Modene.
... Iz gomile različitih takmičenja na kojima sam učestvovao posebno se sećam i izdvajam pobedu u Peskari 1924, kada sam vozio Alfa Romeo R.L. Sa ovim vozilom pobedio sam u Raveni, Saviju, Rovidjo i na stazi u Polesine, ali na trci Acerbo Cuppostao sam poznat kao vozač
Enzo Ferrari
Posle uspešnog starta, Enzo je promovisan u fabričkog vozača, iako se njegova karijera do tog trenutka zasnivala na pobedama na lokalnim takmičenjima i sa polovnim automobilima. Sada je dobio priliku da vozi u to vreme najmodernije automobile na još prestižnijem takmičenju kao što je bio Francuski Grand Prix. Kako se Alfa Romeo 1925 povukla iz trka, Enzo 1929 osniva tim Scuderia Ferrarisa sedištem u Modeni, koji je imao primarni zadatak da održava Alfine trkačke automobile koji su bili u rukama privatnih vlasnika. Omogućavao je i garantovao popravku za Alfa Romeo, a kasnije je postao i distributer za Bosch, Pirelli i Shell. Pod okrilje svoje firme doveo je Giuseppe Camparia i Tazio Nuvolari. Njegov tim je već prve godine imao pedest vozača (što stalnih što povremenih) i učestvovao je na 22 trke gde je osam puta pobedio. Tim “Scuderia Ferrari” je bila prava senzacija, to je bio privatni klub s najvećim brojem vozača. Vozači nisu imali klasičnu platu, već su dobijali deo od osvojene nagrade. Osnovna ideja je bila da Scuderia Ferrari vozači i njegovom automobilu omogući da učestvuje na trkama tako što će im plati sve potrebne takse. Zato i ne čudi kad za Enza kažu da je on jedini koji je bio u stanju da preživi surovi svet Formule 1 kao pojedinac i nezavisni učesnik.
1932. godine dobija sina Alfredina, poznatijeg kao Dino, a Scuderia Ferrari beleži velike uspehe širom Evrope. Bolid sa propetim konjićem na nosu i legendarnim Tazijem Nuvolarijem za volanom (jednim od najboljih vozača svih vremena) uz pomoć dva ogromna 8-cilindrična motora (jedan ispred, a drugi iza vozača) osvaja 30 od 35 trka čime drži rekord sve do 1988, kada McLaren u sezoni od 16 osvaja 15 trka. Njime je oboren novi svjetski brzinski rekord od 364 km/h. Najveća pobeda Nuvolarija je 1935 na Nemačkom Grand Prix-u. Uskoro u trke ulaze Mercedesove i Auto Unionove (predak Audija) ekipe potpomognute nacističkim novcem kojima Ferrarijeve Alfe nisu mogle konkurisati.
1938 Ferrari predlaže Alfi Romeo da naprave motor od 1.5-litre, ali umesto motora dobija odluka Alfe da se vrati na trkačke staze i postavlja Enza na mesto Direttore Sportivo (sportskog direktora), ali ga već sledeće godine zbog neslaganja izbacuje, čime se prekida dvedestgodišnja saradnja.
Enzo formira vlastiti tim, ali sam naziv Ferrari zbog ugovora sa Alfom još sledeće 4 godine nije mogao stavljati na bolide, pa zbog toga osniva i drugu firmu, AAC ("Auto-Avio Construzioni"). 1940 godine na trci Mille Miglia, Ferrari učestvuje sa dva mala sportska automobila koja su vozili Alberto Ascari i Lothario Rangoni. Ti automobili imali su oznaku AAC 815s i predstavljaju prve trkačke Ferrari autopmobile.
Tokom drugog svetskog rata prioriteti su ipak bili delovi za ratne mašine. 1943, odlukom vlade, AAC se morao iseliti iz Modene. Novi dom za firmu Enzo je našao u susednom Maranellu, gde je i danas sedište Ferrarija.
Po završetku rata, mogao je opet koristiti svoje prezime za automobile. Ali se Enzo vremenom promenio i prestao je da ide na staze da bi gledao svoje automobile, već je telefonom dobijao izveštaje od svojih zaposlenih. Insistirao je da prvi i u celosti pravi Ferrari ima 12-cilindrični motor. Nije se previše razumeo u samu tehniku motora, ali je znao šta hoće. Jednom je rekao kako se njegova ekipa bavi 12-cilindričnim motorima i njihovom perfekcijom, a aerodinamikom neka se bave oni koji ne znaju da prave jače motore.
Tako je 1947 osvanuo prvi Ferrari nazvan Tipo 125 Skoji je debitovao na Grand Prixu Monaca. Imao je 1,5-litarski 12-cilindrični (naravno) motor sa okruglo 100 konja. Već s tim modelom se videlo da Ferrari konja za trku ima. Sam čin dovodjenja već ostarelog Nuvolarija bio je genijalan marketinški potez iz kojeg je proistekao i veliki publicitet. Sledeće godine, model 166 Sport pobeđuje na dve najznačajnije italijanske trke - Mille Miglia i Targa Florio, a model 166MM Berlinetta pobeđuje u 24 sata Le Mansa. Legenda je počela.
Ubrzo su Ferrarijevi automobili postali vrlo interesantni bogatim biznismenima, aristokratima, diktatorima. Ipak, Enzu su i dalje na pameti bile trke i pobeda nad Alfom, koja mu se nakon raskida, očito zamerila.
1919 posle mnogo odgledanih trka odlučuje se da učestvuje na trci Targa Florio koju završava kao deveti. Zahvaljujući poznastvu sa Ugom Sivoccijem, prelazi u Alfa Romeo gde postaje vozač trka. 1920 na trci Targa Florio završava kao drugoplasirani. Osim što je bio vozač, u Alfi postaje i menadžer pokazujući svoj dar i za takve poslove.
1923. godinu obiležila su dva velika dogadaja. Oženio se Laurom, a posle najveće pobede u karijeri na Copa Acerbo, upoznaje porodicu legendarnog pilota Francesca Baracce. Baraccina je eskadrila nosila logo "cavalino rampante" - propeti konjić, kojeg je na nagovor pilotovih
roditelja uzeo kao svoj znak. Konjić je ostao crne boje, a Enzo je dodao žutu podlogu, boju rodnog grada - Modene.
... Iz gomile različitih takmičenja na kojima sam učestvovao posebno se sećam i izdvajam pobedu u Peskari 1924, kada sam vozio Alfa Romeo R.L. Sa ovim vozilom pobedio sam u Raveni, Saviju, Rovidjo i na stazi u Polesine, ali na trci Acerbo Cuppostao sam poznat kao vozač
Enzo Ferrari
Posle uspešnog starta, Enzo je promovisan u fabričkog vozača, iako se njegova karijera do tog trenutka zasnivala na pobedama na lokalnim takmičenjima i sa polovnim automobilima. Sada je dobio priliku da vozi u to vreme najmodernije automobile na još prestižnijem takmičenju kao što je bio Francuski Grand Prix. Kako se Alfa Romeo 1925 povukla iz trka, Enzo 1929 osniva tim Scuderia Ferrarisa sedištem u Modeni, koji je imao primarni zadatak da održava Alfine trkačke automobile koji su bili u rukama privatnih vlasnika. Omogućavao je i garantovao popravku za Alfa Romeo, a kasnije je postao i distributer za Bosch, Pirelli i Shell. Pod okrilje svoje firme doveo je Giuseppe Camparia i Tazio Nuvolari. Njegov tim je već prve godine imao pedest vozača (što stalnih što povremenih) i učestvovao je na 22 trke gde je osam puta pobedio. Tim “Scuderia Ferrari” je bila prava senzacija, to je bio privatni klub s najvećim brojem vozača. Vozači nisu imali klasičnu platu, već su dobijali deo od osvojene nagrade. Osnovna ideja je bila da Scuderia Ferrari vozači i njegovom automobilu omogući da učestvuje na trkama tako što će im plati sve potrebne takse. Zato i ne čudi kad za Enza kažu da je on jedini koji je bio u stanju da preživi surovi svet Formule 1 kao pojedinac i nezavisni učesnik.
1932. godine dobija sina Alfredina, poznatijeg kao Dino, a Scuderia Ferrari beleži velike uspehe širom Evrope. Bolid sa propetim konjićem na nosu i legendarnim Tazijem Nuvolarijem za volanom (jednim od najboljih vozača svih vremena) uz pomoć dva ogromna 8-cilindrična motora (jedan ispred, a drugi iza vozača) osvaja 30 od 35 trka čime drži rekord sve do 1988, kada McLaren u sezoni od 16 osvaja 15 trka. Njime je oboren novi svjetski brzinski rekord od 364 km/h. Najveća pobeda Nuvolarija je 1935 na Nemačkom Grand Prix-u. Uskoro u trke ulaze Mercedesove i Auto Unionove (predak Audija) ekipe potpomognute nacističkim novcem kojima Ferrarijeve Alfe nisu mogle konkurisati.
1938 Ferrari predlaže Alfi Romeo da naprave motor od 1.5-litre, ali umesto motora dobija odluka Alfe da se vrati na trkačke staze i postavlja Enza na mesto Direttore Sportivo (sportskog direktora), ali ga već sledeće godine zbog neslaganja izbacuje, čime se prekida dvedestgodišnja saradnja.
Enzo formira vlastiti tim, ali sam naziv Ferrari zbog ugovora sa Alfom još sledeće 4 godine nije mogao stavljati na bolide, pa zbog toga osniva i drugu firmu, AAC ("Auto-Avio Construzioni"). 1940 godine na trci Mille Miglia, Ferrari učestvuje sa dva mala sportska automobila koja su vozili Alberto Ascari i Lothario Rangoni. Ti automobili imali su oznaku AAC 815s i predstavljaju prve trkačke Ferrari autopmobile.
Tokom drugog svetskog rata prioriteti su ipak bili delovi za ratne mašine. 1943, odlukom vlade, AAC se morao iseliti iz Modene. Novi dom za firmu Enzo je našao u susednom Maranellu, gde je i danas sedište Ferrarija.
Po završetku rata, mogao je opet koristiti svoje prezime za automobile. Ali se Enzo vremenom promenio i prestao je da ide na staze da bi gledao svoje automobile, već je telefonom dobijao izveštaje od svojih zaposlenih. Insistirao je da prvi i u celosti pravi Ferrari ima 12-cilindrični motor. Nije se previše razumeo u samu tehniku motora, ali je znao šta hoće. Jednom je rekao kako se njegova ekipa bavi 12-cilindričnim motorima i njihovom perfekcijom, a aerodinamikom neka se bave oni koji ne znaju da prave jače motore.
Tako je 1947 osvanuo prvi Ferrari nazvan Tipo 125 Skoji je debitovao na Grand Prixu Monaca. Imao je 1,5-litarski 12-cilindrični (naravno) motor sa okruglo 100 konja. Već s tim modelom se videlo da Ferrari konja za trku ima. Sam čin dovodjenja već ostarelog Nuvolarija bio je genijalan marketinški potez iz kojeg je proistekao i veliki publicitet. Sledeće godine, model 166 Sport pobeđuje na dve najznačajnije italijanske trke - Mille Miglia i Targa Florio, a model 166MM Berlinetta pobeđuje u 24 sata Le Mansa. Legenda je počela.
Ubrzo su Ferrarijevi automobili postali vrlo interesantni bogatim biznismenima, aristokratima, diktatorima. Ipak, Enzu su i dalje na pameti bile trke i pobeda nad Alfom, koja mu se nakon raskida, očito zamerila.