Momo Kapor
MALINA
Odjedanput, strašno poželeh da popijem malinu sa sodom. Stariji kelneri su se samo osmehivali i odmahivali rezignirano rukom, a mlađi nisu ni znali šta je to.
Kako da im objasnim da su nekada kafanske bašte bile posute sitnim belim šljunkom? Subotom su nam prali kolena i trljali uši krajičkom peškira, vodili naveče na roštilj u "Kikevac", "Sokolac", "Kalenić", "Tabor", "Maraton", "Složnu braću"...
Odrasli su pili pivo, a nama deci naručivali bi malinu sa sodom. Pili smo je polako da što duže traje, razvlačili taj dragoceni "kupovni" napitak divne grimizne boje, gledali lica i krošnje drveća kroz zamagljenu čašu kao kroz Ticijanovu lazuru nekog kraljevskog plašta. Nismo mogli da zamislimo ništa skuplje - nikakvu veću nagradu od te retke, tako dugo čekane subotnje čaše hladnog malinovog soka razblaženog sodom koja rezi. Uvek bih rasipnički prvi popio svoju čašu i posle zavideo deci koja su umele da razvuku preko cele večeri svoju malinu sa sodom. Sećam se: soda je rezila, a malina jebila slatka. Međutim, taj slatki sok moga detinjstva više ne drže po kafanama. Zamenili su ga koka-kolom.
Posle mnogo godina, jedanput na jugu, u nekom malom zalivu, u krčmi "Kod sidra", najzad naiđoh na starog šankera koji je ulivao poverenje. Izgledao je kao neko ko zna šta je malina sa sodom. Upitah ga da li ima himber, a njemu oči zacakliše, kao da sma izgovorio neku već davnu, zaboravljenu šifru pomoću koje se otkriva skriveno blago; kao da sam glasnik koji je najzad stigao iz nekog tamnog vilajeta sa važnom porukom. Reče mi da već sedamnaest godina nikome nije napravio malinu sa sodom. Stavio je prst na usta i zaverenički se odšunjao u sobičak iza šanka, odakle se uskoro vrati sa prašnjavom bocom lepljivog malinovog soka. Dovukao je veliku metalnu bocu sode i čašu ubacio jedan dugi, veličanstveni štrc, koji penušavo proslavi povratak starog napitka. Smešao mi je pravi himber, gledajući me sa nevericom. Malina je bila ista onakva, kao nekad!
Mnoge stvari su se promenile, mnoge izgubile ukus, ali ova malina sa sodom, nije. Zaista, nije! Osetih pod nepcima škripanje belog šodera u onim davnim kafanicama ispod rascvetalih lipa, začuh sanjivu muziku periferijskih orkestara, a nozdrve mi ponovo ispuni dim roštilja na kome su se pekli ćevapčići; osetih da opet pripadam onim divnim, skromnim porodicama koje su jedanput nedeljno izvodile svoju decu na malinu sa sodom, osetih kako mi to srećno vreme klizi niz grlo i kako ljubav rezi - osetih sve one stvari koje mi nikada nisu padale na pamet dok sam pio koka-kolu ili šveps! - ali ponovo načinih staru grešku: prebrzo sam ispio svoju čašu, umesto da je što više razvučem.
Naručih brzo drugu, ali jest - vreme, ono daleko vreme, pobeglo je, izgleda, u bocu sa sodom i više nije htelo napolje.
MALINA
Odjedanput, strašno poželeh da popijem malinu sa sodom. Stariji kelneri su se samo osmehivali i odmahivali rezignirano rukom, a mlađi nisu ni znali šta je to.
Kako da im objasnim da su nekada kafanske bašte bile posute sitnim belim šljunkom? Subotom su nam prali kolena i trljali uši krajičkom peškira, vodili naveče na roštilj u "Kikevac", "Sokolac", "Kalenić", "Tabor", "Maraton", "Složnu braću"...
Odrasli su pili pivo, a nama deci naručivali bi malinu sa sodom. Pili smo je polako da što duže traje, razvlačili taj dragoceni "kupovni" napitak divne grimizne boje, gledali lica i krošnje drveća kroz zamagljenu čašu kao kroz Ticijanovu lazuru nekog kraljevskog plašta. Nismo mogli da zamislimo ništa skuplje - nikakvu veću nagradu od te retke, tako dugo čekane subotnje čaše hladnog malinovog soka razblaženog sodom koja rezi. Uvek bih rasipnički prvi popio svoju čašu i posle zavideo deci koja su umele da razvuku preko cele večeri svoju malinu sa sodom. Sećam se: soda je rezila, a malina jebila slatka. Međutim, taj slatki sok moga detinjstva više ne drže po kafanama. Zamenili su ga koka-kolom.
Posle mnogo godina, jedanput na jugu, u nekom malom zalivu, u krčmi "Kod sidra", najzad naiđoh na starog šankera koji je ulivao poverenje. Izgledao je kao neko ko zna šta je malina sa sodom. Upitah ga da li ima himber, a njemu oči zacakliše, kao da sma izgovorio neku već davnu, zaboravljenu šifru pomoću koje se otkriva skriveno blago; kao da sam glasnik koji je najzad stigao iz nekog tamnog vilajeta sa važnom porukom. Reče mi da već sedamnaest godina nikome nije napravio malinu sa sodom. Stavio je prst na usta i zaverenički se odšunjao u sobičak iza šanka, odakle se uskoro vrati sa prašnjavom bocom lepljivog malinovog soka. Dovukao je veliku metalnu bocu sode i čašu ubacio jedan dugi, veličanstveni štrc, koji penušavo proslavi povratak starog napitka. Smešao mi je pravi himber, gledajući me sa nevericom. Malina je bila ista onakva, kao nekad!
Mnoge stvari su se promenile, mnoge izgubile ukus, ali ova malina sa sodom, nije. Zaista, nije! Osetih pod nepcima škripanje belog šodera u onim davnim kafanicama ispod rascvetalih lipa, začuh sanjivu muziku periferijskih orkestara, a nozdrve mi ponovo ispuni dim roštilja na kome su se pekli ćevapčići; osetih da opet pripadam onim divnim, skromnim porodicama koje su jedanput nedeljno izvodile svoju decu na malinu sa sodom, osetih kako mi to srećno vreme klizi niz grlo i kako ljubav rezi - osetih sve one stvari koje mi nikada nisu padale na pamet dok sam pio koka-kolu ili šveps! - ali ponovo načinih staru grešku: prebrzo sam ispio svoju čašu, umesto da je što više razvučem.
Naručih brzo drugu, ali jest - vreme, ono daleko vreme, pobeglo je, izgleda, u bocu sa sodom i više nije htelo napolje.
