Legli smo sinoć kasno. Ja razmišljam da li ima snega na putu do vikendice, a žena počela da čita novu knjigu Dragice Petrović NOĆ ISTINE, dok joj ne dođe san na oči. U neko doba čujem da plače. Pogledam je, onako polusanjiv, vidim - oči joj suzne i crvene. Pitam je šta ju je to rasplakalo i ona mi bez reči samo da knjigu i pokaza prstom odakle da čitam:
Slavičin sin Zoran je vojsku završio kao nišandžija na modernim topovima Bofors i među prvima je pozvan u jedinicu za pripremu i doobuku, da bi, zatim, bio poslat u jedinicu za odbranu aerodroma u Prištini. Među prvim izveštajima o bombardovanju bilo je o napadu na aerodrom Priština. Slavica je izbezumljena slušala svaki izveštaj, i svaki put premirala od straha čim bi se pomenula Priština. Međutim, srećna okolnost je bila da su mobilne telefonske linije radile skoro normalno, tako da je vojna komanda organizovala da se vojnici, najmanje jednom dnevno, javljaju svojim najbližim.
Nekoliko dana Zoran se nije javljao. Jedno veče, blizu ponoći, neko je kratko zazvonio na vratima. Pomislivši na najgore, Slavica je krenula da otvori vrata. Na vratima je stajao stasit vojnik u maskirnoj uniformi, sa Kalašnjikovim o ramenu, na glavi je imao izgreban šlem, a prašnjave čizme su pokazivale da dolazi iz daleka. Slavica ga je gledala uplašeno, dok vojnik nije rekao:
- Mama, pa to sam ja!
Zvuk koji je izleteo iz Slavičinog grla nije se mogao opisati. Kao da su samo to čekali, susedi su počeli da otvaraju vrata da vide o čemu se radi. Kad su prepoznali Zorana, počela su da pljušte pitanja, dok je Slavica držala Zorana tako čvrsto kao da ne želi nikad više da ga pusti od sebe. Najzad su nekako ušli u stan, zajedno sa komšijama. Brižna majka je odmah pitala sina da li je gladan i ponudila mu parče jagnjetine od ručka, na šta je Zoran smejući se odgovorio:
- Za jagnje i prase neću više ni u basni da čujem. Na nos su mi izašle prasetina i jagnjetina. Svakog dana su nam meštani okolnih sela donosili pečenu jagnjad ili prasad, tako da mi ih je dosta za ceo život!
- Zorane, reci nam kako je tamo dole? Naše vesti su dosta šture, a CNN laže k'o pas!
- Komšije, ovo ću vam reći samo jednom! - šaljivo poče Zoran - Da je lepo - nije, međutim ni Amerima nije lako. Podigli smo ih u visinu našim topovima i raketama, tako da im je smanjena preciznost gađanja....
- Sine koliko dana ostaješ? - upita tiho Slavica.
- Dobio sam tri dana, četvrtog do ponoći moram da se javim u jedinicu.
Kad sam završio čitanje tog odlomka i meni se u grlu formirala knedla. Setio sam se '99, bombardovanja, majki koje nisu dočekale svoje sinove, muževe, braću...
Slavičin sin Zoran je vojsku završio kao nišandžija na modernim topovima Bofors i među prvima je pozvan u jedinicu za pripremu i doobuku, da bi, zatim, bio poslat u jedinicu za odbranu aerodroma u Prištini. Među prvim izveštajima o bombardovanju bilo je o napadu na aerodrom Priština. Slavica je izbezumljena slušala svaki izveštaj, i svaki put premirala od straha čim bi se pomenula Priština. Međutim, srećna okolnost je bila da su mobilne telefonske linije radile skoro normalno, tako da je vojna komanda organizovala da se vojnici, najmanje jednom dnevno, javljaju svojim najbližim.
Nekoliko dana Zoran se nije javljao. Jedno veče, blizu ponoći, neko je kratko zazvonio na vratima. Pomislivši na najgore, Slavica je krenula da otvori vrata. Na vratima je stajao stasit vojnik u maskirnoj uniformi, sa Kalašnjikovim o ramenu, na glavi je imao izgreban šlem, a prašnjave čizme su pokazivale da dolazi iz daleka. Slavica ga je gledala uplašeno, dok vojnik nije rekao:
- Mama, pa to sam ja!
Zvuk koji je izleteo iz Slavičinog grla nije se mogao opisati. Kao da su samo to čekali, susedi su počeli da otvaraju vrata da vide o čemu se radi. Kad su prepoznali Zorana, počela su da pljušte pitanja, dok je Slavica držala Zorana tako čvrsto kao da ne želi nikad više da ga pusti od sebe. Najzad su nekako ušli u stan, zajedno sa komšijama. Brižna majka je odmah pitala sina da li je gladan i ponudila mu parče jagnjetine od ručka, na šta je Zoran smejući se odgovorio:
- Za jagnje i prase neću više ni u basni da čujem. Na nos su mi izašle prasetina i jagnjetina. Svakog dana su nam meštani okolnih sela donosili pečenu jagnjad ili prasad, tako da mi ih je dosta za ceo život!
- Zorane, reci nam kako je tamo dole? Naše vesti su dosta šture, a CNN laže k'o pas!
- Komšije, ovo ću vam reći samo jednom! - šaljivo poče Zoran - Da je lepo - nije, međutim ni Amerima nije lako. Podigli smo ih u visinu našim topovima i raketama, tako da im je smanjena preciznost gađanja....
- Sine koliko dana ostaješ? - upita tiho Slavica.
- Dobio sam tri dana, četvrtog do ponoći moram da se javim u jedinicu.
Kad sam završio čitanje tog odlomka i meni se u grlu formirala knedla. Setio sam se '99, bombardovanja, majki koje nisu dočekale svoje sinove, muževe, braću...
