Ponekad ,odlutam iz stvarnog sveta i posmatrajuci svoje telo kako mirno dise u postelji kao na odru,lebdim iznad krovova kuca i krosnji drveca.Noc je.
Sve je tiho i odise nekim mirom koji se moze sresti samo negde tamo.Negde tamo?Mozda ce se neko zapitati gde je to,ali neka odgovor bude:negde tamo.
Svako od nas ima svoje negde tamo.Neko to mesto smatra planisnkim visovima,neko pucinom,neko mostom na bistroj reci,a ja snom.U snovima duboko disem i udisem miris slobode koji pre nikada nisam uspela da osetim.
I neverovatno ,uvek te sretnem.
Iza nekog ugla pojavis se slucajno,nasmejan sa sjajem u oku.Srecan.Pruzis mi ruke,a koza ti bude mekana poput kasmira.Dodir lak.Ti i ja.
Govorimo nesto,ali ja ne razumem sta mi zelis reci.Ne,ne ni malo se ne potresam zbog toga .Smejem se,iskreno i od srca.
Ponekad me zagrlis.Toliko snazno da malo fali da me probudis iz sna.
Ali ti ipak znas koliko mi znaci tvoje prisustvo pa ne preterujes.Dok sam negde tamo vreme ne postoji.Satovi stanu,ne smenjuju sa dani i noci,niti godisnja doba.Uvek je toplo letnje vreme.Jos uvek traje ono junsko vece kada smo se sreli,ti i ja.Sve se odvija isto...i sto je najbitnije ne prestaje.
Kada odem negde tamo,ne znam u kom sam gradu,na kom drumu,samo znam da sam tu slobodna poput ptice i da cu te sresti.Kako ti vidis to mesto,ne znam.Da li ga vidis kao ja?Da li ga vidis uopste ili si ti samo moje prividjenje?
Radujem se svakom svom putovanju u zemlju slobode.Nema zime.
Zime,koja je za mene poput smrti.Ogoli drvece,gradove ucini sivim poput zaboravljenih drangulija,ponekad razbaca belu prasinu po krovovima i krosnjama tek da nas prevari da ce biti bolje...A zatim nam iskezi zube i pretvorivsi nas sve u veliko ,staro groblje.
Te zime je umrla jedna ljubav.Tu,na mom krilu na mojim rukama.Da znam gde pociva otisla bih njoj.Ali ne znam,dovoljno je da se shvati da mene i tebe vise nista ne vezuje.
Sem tog cudesnog mesta negde tamo....
Dok lebdim sa tobom,osetim da polako moje noge tonu ,a tvoj lik je sve bledji i bledji.Ne smejes se,a oci ti gube sjaj.Znam...
Onda osetim jaku grmljavinu i hladne kisne kapi na mojim ramenima.Iza mene,daleko,daleko iza mene je jedno junsko vece koje nestaje u svetlima velegrada...vidim jos samo njegove obrise.
Lebdim iznad jednog tela,tela zgrcenog i malog koje sklopljenih ociju u malenoj,zagusljivoj sobici u kojoj svaki detalj seca na tebe,u mraku jos trazi te....
Sve je tiho i odise nekim mirom koji se moze sresti samo negde tamo.Negde tamo?Mozda ce se neko zapitati gde je to,ali neka odgovor bude:negde tamo.
Svako od nas ima svoje negde tamo.Neko to mesto smatra planisnkim visovima,neko pucinom,neko mostom na bistroj reci,a ja snom.U snovima duboko disem i udisem miris slobode koji pre nikada nisam uspela da osetim.
I neverovatno ,uvek te sretnem.
Iza nekog ugla pojavis se slucajno,nasmejan sa sjajem u oku.Srecan.Pruzis mi ruke,a koza ti bude mekana poput kasmira.Dodir lak.Ti i ja.
Govorimo nesto,ali ja ne razumem sta mi zelis reci.Ne,ne ni malo se ne potresam zbog toga .Smejem se,iskreno i od srca.
Ponekad me zagrlis.Toliko snazno da malo fali da me probudis iz sna.
Ali ti ipak znas koliko mi znaci tvoje prisustvo pa ne preterujes.Dok sam negde tamo vreme ne postoji.Satovi stanu,ne smenjuju sa dani i noci,niti godisnja doba.Uvek je toplo letnje vreme.Jos uvek traje ono junsko vece kada smo se sreli,ti i ja.Sve se odvija isto...i sto je najbitnije ne prestaje.
Kada odem negde tamo,ne znam u kom sam gradu,na kom drumu,samo znam da sam tu slobodna poput ptice i da cu te sresti.Kako ti vidis to mesto,ne znam.Da li ga vidis kao ja?Da li ga vidis uopste ili si ti samo moje prividjenje?
Radujem se svakom svom putovanju u zemlju slobode.Nema zime.
Zime,koja je za mene poput smrti.Ogoli drvece,gradove ucini sivim poput zaboravljenih drangulija,ponekad razbaca belu prasinu po krovovima i krosnjama tek da nas prevari da ce biti bolje...A zatim nam iskezi zube i pretvorivsi nas sve u veliko ,staro groblje.
Te zime je umrla jedna ljubav.Tu,na mom krilu na mojim rukama.Da znam gde pociva otisla bih njoj.Ali ne znam,dovoljno je da se shvati da mene i tebe vise nista ne vezuje.
Sem tog cudesnog mesta negde tamo....
Dok lebdim sa tobom,osetim da polako moje noge tonu ,a tvoj lik je sve bledji i bledji.Ne smejes se,a oci ti gube sjaj.Znam...
Onda osetim jaku grmljavinu i hladne kisne kapi na mojim ramenima.Iza mene,daleko,daleko iza mene je jedno junsko vece koje nestaje u svetlima velegrada...vidim jos samo njegove obrise.
Lebdim iznad jednog tela,tela zgrcenog i malog koje sklopljenih ociju u malenoj,zagusljivoj sobici u kojoj svaki detalj seca na tebe,u mraku jos trazi te....
za sve vas...
