Почећу са једним признањем: без обзира на све политичке и економске теорије које се баве фундаменталним разликама које постоје међу разним групама унутар људске расе, без обзира на све класне и расне разлике, без обзира на све вештачке границе које раздвајају женска права и мушка права, тврдим да постоји тачка где се ове разлике могу укрстити и постати једна савршена целина.
Не мислим да овом тезом предлажем примирје. Општи друштвени антагонизам који је сада овладао нашим целокупним јавним животом, изазван снагом супростављених и контрадикторних интереса, доживеће потпун слом када реорганизација нашег друштвеног живота заснована на принципима економске правде постане реалност.
Мир или хармонија међу половима и индивидуама не мора бити заснован на плитком изједнечавању свих људских бића; нити се овде позива на елиминацију индивидуалних карактеристика и особина. Проблем са којим се ми данас суочавамо и којег треба у најближој будућности решити је како остати свој, а ипак бити у хармонији са другима, како саосећати дубоко са свим људским бићима, а ипак задржати своје властите карактеристичне квалитете. Чини ми се да ово може бити полазна тачка око које могу да се сложе, без антагонизма и супростављања масе и појединац, мушкарац и жена. Мото не треба да буде – опростите једно другом, већ – разумите једно друго.
.... Еманципација треба да омогући жени да испољи своју људскост у најбољем смислу. Да све оно што у њој жуди да се потврди и да буде активно, досегне своје потпуне могућности; све вештачке ограде треба срушити и пут ка већој слободи очистити од вековних трагова потчињености и ропства.Ово је био првобитан циљ женске еманципације. Али досадашњи резултати су изоловали жену и украли јој извор среће која је њој тако битна. Само спољна еманципација учинила је савремену жену вештачким бићем, која подсећа на производе француске хортикултуре где су дрвеће и жбунови обрезани у облику арабески, пирамида, точкова и венаца. Тако вештачки узгајане биљке женског пола могу се наћи у великом броју, нарочито у такозваним интелектуалним сферама нашег живота.Слобода и једнакост за жене! Колико су наде и очекивања пробудиле ове речи када су их први пут изговорили најумнији и најхрабрији људи данашњице. Сунце ће свим својим сјајем и славом обасјати нови свет; у том свету жена ће бити слободна да управља својом судбином – тај циљ је свакако вредан великог ентузијазма, храбрости, упорности и бескрајног напора огромног броја пионира, мушкараца и жена који су жртвовали све у борби против света пуног предрасуда и незнања.
......И моје наде такође иду ка том циљу, али ја сматрам да еманципација жене, онако како се данас схвата и практично примењује, није успела да оствари тај циљ. Сада је жена суочена са неопходношћу да треба да се еманципује од еманципације, ако заиста жели да буде слободна. Ово можда звучи парадоксално, али је ипак сасвим истинито.
Шта је она добила еманципацијом? Право гласа у неколико држава. Да ли је то очистило наш политички живот као што су добронамерни заступници предвиђали? То се у сваком случају није догодило. Узрок је потпуно материјалне природе. Политика је одраз пословног и индустријског света, чије су одреднице: “Узети је светије него дати”; “Купи јефтино, продај скупо”; “Једна прљава рука пере другу”. Нема никакве наде да ће жена, са својим правом гласа, икада прочистити политику.
....Еманципација је донела жени економску једнакост са мушкарцем; она може да бира властиту професију и занат, али физички недовољно припремљена да се такмичи са мушкарцем, често је приморана да исцрпљује сву своју снагу, сву своју виталност, и напрегне сваки нерв да би постигла своју вредност на тржишту. Врло мали број жена успе; чињеница је да се женама професоркама, лекаркама, правницама, архитектама и инжињеркама не поклања исто поверење, нити оне добијају исту плату као мушкарци. А оне жене које досегну ту привлачну једнакост, то обично постигну на штету свог физичког и психичког здравља. А што се тиче велике масе младих радница и жена из радничке класе – колико се то независности добија ако се скученост и недостатк слободе који влада код куће, замени скученошћу и недостатком слободе једне фабрике, конфекцијске мануфактуре, робне куће или канцеларије? Поред тога, жене су оптерећене и одржавањем “дома слатког дома”– хладним, досадним, неповезаним и неинвентивним послом – а то све треба урадити после радног времена. Та предивна независност! Није ни чудо што је стотине девојака спремно да прихвати прву брачну понуду, мртве уморне од своје “независности” иза пулта, за писаћом или шиваћем машином. Спремне су да се удају исто колико и девојке из средње класе, које жуде да збаце узде родитељске надмоћи. Такозвана независност која доноси зараду довољну само за пуко преживљавање и није толико привлачна, толико идеална, да би се очекивало да ће жене све жртвовати због ње. Најзад, та наша толико хваљена независност је један спор процес који убија и гуши женску природу, њен љубавни и матерински инстинкт.
.....Највећи недостатак данашње еманципације лежи у вештачкој крутости и уској поштованости која производи празнину у женској души, која јој не даје да пије из фонтане живота. Једном сам рекла да изгледа да постоји дубља веза између старомодних мајки и домаћица, увек забринутих за срећу своје деце и удобност оних које воле – и стварно нове жене. Та веза је дубља него веза између нове жене и њене просечно еманциповане сестре. Заговорници чисте и једноставне еманципације су ме прогласили за јеретика, кога треба спалити на ломачи
......Спас лежи у силовитом маршу напред, ка светлијој и јаснијој будућности. Потребно нам је неометано израстање из старих традиција и навика. Покрет за женску еманципацију је учинио само први корак у том смеру. Надајмо се да ће наћи снаге да учини још један. Право на глас, или једнака грађанска права, представљају можда добре захтеве, али права еманципација не почиње ни на гласачком месту, нити у суду. Она почиње у женској души. Историја је показала да потлачене класе могу остварити право ослобођења од стега својих господара једино властитим напорима. Потребно је да жена научи ову лекцију, да схвати да ће њена слобода досегнути онолико, колико досеже њена моћ да постигне ту своју слободу. Зато је много важније да она започне своју унутрашњу обнову, да се ослободи тежине предрасуда, традиција и обичаја. Захтев за једнаким правима у свакој области живота је праведан и фер; али изнад свега је основно право да се воли и да се буде вољен. И заиста ако делимична еманципација постане потпуна и истинска еманципација жена, она ће морати да се лиши бесмислене представе да је бити вољен, бити љубавница и мајка, исто што и бити роб и подређен. Мораће да одбаци апсурдну идеју дуализма полова или представу да мушкарац и жена чине два супротстављена света.
....Ситничавост раздваја; ширина спаја. Треба да будемо великодушни и широки. Не треба превидети битне ствари због великог броја ситница са којима се суочавамо. Права концепција односа међу половима неће признати да је неко освајач, а неко освојен; она познаје само једну велику ствар; да се неограниченим давањем постаје богатији, дубљи и бољи. Само то може да попуни празнину и трансформише трагедију женске еманципације у срећу, безграничну срећу.
Не мислим да овом тезом предлажем примирје. Општи друштвени антагонизам који је сада овладао нашим целокупним јавним животом, изазван снагом супростављених и контрадикторних интереса, доживеће потпун слом када реорганизација нашег друштвеног живота заснована на принципима економске правде постане реалност.
Мир или хармонија међу половима и индивидуама не мора бити заснован на плитком изједнечавању свих људских бића; нити се овде позива на елиминацију индивидуалних карактеристика и особина. Проблем са којим се ми данас суочавамо и којег треба у најближој будућности решити је како остати свој, а ипак бити у хармонији са другима, како саосећати дубоко са свим људским бићима, а ипак задржати своје властите карактеристичне квалитете. Чини ми се да ово може бити полазна тачка око које могу да се сложе, без антагонизма и супростављања масе и појединац, мушкарац и жена. Мото не треба да буде – опростите једно другом, већ – разумите једно друго.
.... Еманципација треба да омогући жени да испољи своју људскост у најбољем смислу. Да све оно што у њој жуди да се потврди и да буде активно, досегне своје потпуне могућности; све вештачке ограде треба срушити и пут ка већој слободи очистити од вековних трагова потчињености и ропства.Ово је био првобитан циљ женске еманципације. Али досадашњи резултати су изоловали жену и украли јој извор среће која је њој тако битна. Само спољна еманципација учинила је савремену жену вештачким бићем, која подсећа на производе француске хортикултуре где су дрвеће и жбунови обрезани у облику арабески, пирамида, точкова и венаца. Тако вештачки узгајане биљке женског пола могу се наћи у великом броју, нарочито у такозваним интелектуалним сферама нашег живота.Слобода и једнакост за жене! Колико су наде и очекивања пробудиле ове речи када су их први пут изговорили најумнији и најхрабрији људи данашњице. Сунце ће свим својим сјајем и славом обасјати нови свет; у том свету жена ће бити слободна да управља својом судбином – тај циљ је свакако вредан великог ентузијазма, храбрости, упорности и бескрајног напора огромног броја пионира, мушкараца и жена који су жртвовали све у борби против света пуног предрасуда и незнања.
......И моје наде такође иду ка том циљу, али ја сматрам да еманципација жене, онако како се данас схвата и практично примењује, није успела да оствари тај циљ. Сада је жена суочена са неопходношћу да треба да се еманципује од еманципације, ако заиста жели да буде слободна. Ово можда звучи парадоксално, али је ипак сасвим истинито.
Шта је она добила еманципацијом? Право гласа у неколико држава. Да ли је то очистило наш политички живот као што су добронамерни заступници предвиђали? То се у сваком случају није догодило. Узрок је потпуно материјалне природе. Политика је одраз пословног и индустријског света, чије су одреднице: “Узети је светије него дати”; “Купи јефтино, продај скупо”; “Једна прљава рука пере другу”. Нема никакве наде да ће жена, са својим правом гласа, икада прочистити политику.
....Еманципација је донела жени економску једнакост са мушкарцем; она може да бира властиту професију и занат, али физички недовољно припремљена да се такмичи са мушкарцем, често је приморана да исцрпљује сву своју снагу, сву своју виталност, и напрегне сваки нерв да би постигла своју вредност на тржишту. Врло мали број жена успе; чињеница је да се женама професоркама, лекаркама, правницама, архитектама и инжињеркама не поклања исто поверење, нити оне добијају исту плату као мушкарци. А оне жене које досегну ту привлачну једнакост, то обично постигну на штету свог физичког и психичког здравља. А што се тиче велике масе младих радница и жена из радничке класе – колико се то независности добија ако се скученост и недостатк слободе који влада код куће, замени скученошћу и недостатком слободе једне фабрике, конфекцијске мануфактуре, робне куће или канцеларије? Поред тога, жене су оптерећене и одржавањем “дома слатког дома”– хладним, досадним, неповезаним и неинвентивним послом – а то све треба урадити после радног времена. Та предивна независност! Није ни чудо што је стотине девојака спремно да прихвати прву брачну понуду, мртве уморне од своје “независности” иза пулта, за писаћом или шиваћем машином. Спремне су да се удају исто колико и девојке из средње класе, које жуде да збаце узде родитељске надмоћи. Такозвана независност која доноси зараду довољну само за пуко преживљавање и није толико привлачна, толико идеална, да би се очекивало да ће жене све жртвовати због ње. Најзад, та наша толико хваљена независност је један спор процес који убија и гуши женску природу, њен љубавни и матерински инстинкт.
.....Највећи недостатак данашње еманципације лежи у вештачкој крутости и уској поштованости која производи празнину у женској души, која јој не даје да пије из фонтане живота. Једном сам рекла да изгледа да постоји дубља веза између старомодних мајки и домаћица, увек забринутих за срећу своје деце и удобност оних које воле – и стварно нове жене. Та веза је дубља него веза између нове жене и њене просечно еманциповане сестре. Заговорници чисте и једноставне еманципације су ме прогласили за јеретика, кога треба спалити на ломачи
......Спас лежи у силовитом маршу напред, ка светлијој и јаснијој будућности. Потребно нам је неометано израстање из старих традиција и навика. Покрет за женску еманципацију је учинио само први корак у том смеру. Надајмо се да ће наћи снаге да учини још један. Право на глас, или једнака грађанска права, представљају можда добре захтеве, али права еманципација не почиње ни на гласачком месту, нити у суду. Она почиње у женској души. Историја је показала да потлачене класе могу остварити право ослобођења од стега својих господара једино властитим напорима. Потребно је да жена научи ову лекцију, да схвати да ће њена слобода досегнути онолико, колико досеже њена моћ да постигне ту своју слободу. Зато је много важније да она започне своју унутрашњу обнову, да се ослободи тежине предрасуда, традиција и обичаја. Захтев за једнаким правима у свакој области живота је праведан и фер; али изнад свега је основно право да се воли и да се буде вољен. И заиста ако делимична еманципација постане потпуна и истинска еманципација жена, она ће морати да се лиши бесмислене представе да је бити вољен, бити љубавница и мајка, исто што и бити роб и подређен. Мораће да одбаци апсурдну идеју дуализма полова или представу да мушкарац и жена чине два супротстављена света.
....Ситничавост раздваја; ширина спаја. Треба да будемо великодушни и широки. Не треба превидети битне ствари због великог броја ситница са којима се суочавамо. Права концепција односа међу половима неће признати да је неко освајач, а неко освојен; она познаје само једну велику ствар; да се неограниченим давањем постаје богатији, дубљи и бољи. Само то може да попуни празнину и трансформише трагедију женске еманципације у срећу, безграничну срећу.
