Језик средњовековне писмености! Почео је тај час и готово сви су на својим местима. Професорка прича занимљиве ствари, неки касне, па их она накнадно бележи, нагло попунишмо сва места, и једна колегиница своје место потражи скроз десно до радијатора. Није било више столица, па се она наслони преко клупе желећи све да забележи. Мене привуче коментар највећег међ' свим Босанцима: „Јаој, мала... Уф... воде из бокала?!“ Колега Гром се насмеја малко, али остаде сконцентрисан, док се мој кум исто сочно, али јако тихо огласи и истога момента поцрвени као паприка: „Тако млада, а већ Мађарица!“ Смешкао сам се, и гледао косу која јој је падала по белешкама и у коју је ушушкала сва своја одликовања, и понос, и груди, и боје. Ухватила ми очима један стидљиви поглед, а и како не би када сам од тог тренутка постао хипер-сензибилно трала-ла-лало ка њој сконцентрисано, и када сам готово пола сата бацао своје очи, као да нису моје зарад њене небеске силуете. Истога тренутка сам устао, своје место уступио свом куму, на његово место седе наш змај од Шипова, а она седе на његово место. Ја сам свој понос наслонио на онај исти радијатор и богме дуго чекао да се она окрене и поклони ми осмех. И то сам дочекао... Мађарице се ретко смеју, али осмех кад посеју уживаш читаву једну средњовековну вечност...