Citav nas um je magla koju su Tolteci nazvali MITOTA.
Nas um predstavlja san u kome hiljadu ljudi govori istovremeno i niko nikoga ne razume.
To je stanje ljudskog uma-jedna velika mitota,i zbog te velike mitote mi ne mozemo da vidimo sebe onakvima kakvi smo uistinu.
U Indiji mitotu nazivaju MAJA,sto znaci iluzija.
To je licna predstava naseg "Ja",sve sto mislimo o sebi,o citavom svetu,sve je to mitota.
Mi ne mozemo da vidimo sta zaista jesmo,nismo u stanju da vidimo da,ustvari,nismo slobodni.
Eto zbog cega se ljudi opiru zivotu.
Sam zivot predstavlja najveci ljudski strah;nas najveci strah je rizik koji moramo preuzeti da bismo ziveli;rizik da izrazimo svoje pravo "ja".
Ljudi se najvise plase da budu ono sto jesu.
Naucili smo da zivimo pokusavajuci da zadovoljimo potrebe drugih.
Naucili smo da zivimo po merilima drugih ljudi iz straha da nas oni nece prihvatiti i da nas nece smatrati dovoljno dobrim.
Tokom procesa pripitomljavanja,pokusavajuci da budemo dobri,mi u sebi stvaramo sliku savrsenstva.
Mi zamisljamo sebe kakvi bi trebali da budemo da bi nas drugi prihvatili.
Narocito se trudimo da zadovoljimo one koji nas vole,kao sto su majka i otac,braca,sestre,verske vodje,ucitelji itd.
Trudeci se da budemo dovoljno dobri u njihovim ocima,mi "stvaramo" sliku savrsenstva,ali mi toj slici tada ne odgovaramo.
Ta slika nije stvarna.
Na taj nacin nikada necemo postati savrseni,NIKADA!
Posto nismo savrseni,mi odbacujemo sebe.
A taj stepen samoodbacivanja zavisi od toga koliko su odrasli bili uspesni u slamanju naseg integriteta.
Nakon pripitomljavanja vise se ne radi o tome da treba da budemo doovljno dobri za nekog drugog.
Mi nismo dovoljno dobri vise ni samima sebi,jer ne odgovaramo sopstvenoj predstavi o savrsenstvu.
Mi ne mozemo da oprostimo sebi sto nismo vise onakvi kakvi "verujemo" da trebamo biti.
Mi ne mozemo sebi da oprostimo nase "nesavrsenstvo".
Zbog svega toga,osecamo se lazno,frustrirano i neposteno.
Pokusavamo da sakrijemo sebe i pretvaramo se da smo onakvi kakvi nismo.
Posledica toga je da se osecamo neiskreno i nosimo drustvene maske da bismo sprecili druge da to primete.
Plasimo se da ce drugi primetiti da nismo onakvi kakvima se pretvaramo da jesmo.
Isto tako procenjujemo i druge,na osnovu nase predstave o savrsenstvu i,normalno,da i oni ne mogu da ispune nasa ocekivanja.
Mi ponizavamo sebe samo da bi udovoljili drugima.
U stanju smo cak i da se fizicki povredjujemo,samo da bi nas drugi prihvatili.
Znamo da tinejdzeri uzimaju droge samo da ih drugi tinejdzeri ne bi odbacili.
U citavom nasem zivotu niko nas nije zlostavljao vise od nas samih.
A granica ovog zlostavljanja upravo je ona ista granica koju smo spremni da trpimo od nekog drugog.
Mi imamo potrebu da nas vole i prihvataju,ali mi ne mozemo da prihvatami i volimo sebe.
Sto vise volimo sebe,manje cemo sebe zlostavljati.
Samozlostavljanje je posledica samoodbacivanja,a samoodbacivanje potice od nase predstave o savrsenstvu i nemogucnosti da taj ideal dostignemo.
Nasa predstava o savrsenstvu je razlog zbog kojeg odbacujemo sebe;to je razlog sto ne mozemo da prihvatimo sebe onakvima kakvima jesmo i sto ne mozemo da prihvatimo druge onakvima kakvi jesu.
DON MIGUEL RUIZ
Don Miguel Ruiz je potomak indijanskog plemena Tolteka.
Odrastao je u meksickoj pustinji uz majku isceliteljku i dedu shamana.
Njegova porodica je ocekivala da ce Miguel prihvatiti vekovno nasledje iscelitelja
i ucitelja i dalje nastaviti porodicnu tradiciju prenosenja ezotericnih ucenja Tolteka.
Umesto toga,privucen modernim nacinom zivota,Migel je odlucio da zavrsi medicinu i postane hirurg.
Saobracajna nesreca i susret sa smrcu promenili su korenito njegov zivot.
Potresen ovim iskustvom,odlucio je da prouci tradiciju i znanje drevnih Tolteka.
Odlucio je da to prenese ljudima i povede ih putem pronalazenja licne slobode.
Nas um predstavlja san u kome hiljadu ljudi govori istovremeno i niko nikoga ne razume.
To je stanje ljudskog uma-jedna velika mitota,i zbog te velike mitote mi ne mozemo da vidimo sebe onakvima kakvi smo uistinu.
U Indiji mitotu nazivaju MAJA,sto znaci iluzija.
To je licna predstava naseg "Ja",sve sto mislimo o sebi,o citavom svetu,sve je to mitota.
Mi ne mozemo da vidimo sta zaista jesmo,nismo u stanju da vidimo da,ustvari,nismo slobodni.
Eto zbog cega se ljudi opiru zivotu.
Sam zivot predstavlja najveci ljudski strah;nas najveci strah je rizik koji moramo preuzeti da bismo ziveli;rizik da izrazimo svoje pravo "ja".
Ljudi se najvise plase da budu ono sto jesu.
Naucili smo da zivimo pokusavajuci da zadovoljimo potrebe drugih.
Naucili smo da zivimo po merilima drugih ljudi iz straha da nas oni nece prihvatiti i da nas nece smatrati dovoljno dobrim.
Tokom procesa pripitomljavanja,pokusavajuci da budemo dobri,mi u sebi stvaramo sliku savrsenstva.
Mi zamisljamo sebe kakvi bi trebali da budemo da bi nas drugi prihvatili.
Narocito se trudimo da zadovoljimo one koji nas vole,kao sto su majka i otac,braca,sestre,verske vodje,ucitelji itd.
Trudeci se da budemo dovoljno dobri u njihovim ocima,mi "stvaramo" sliku savrsenstva,ali mi toj slici tada ne odgovaramo.
Ta slika nije stvarna.
Na taj nacin nikada necemo postati savrseni,NIKADA!
Posto nismo savrseni,mi odbacujemo sebe.
A taj stepen samoodbacivanja zavisi od toga koliko su odrasli bili uspesni u slamanju naseg integriteta.
Nakon pripitomljavanja vise se ne radi o tome da treba da budemo doovljno dobri za nekog drugog.
Mi nismo dovoljno dobri vise ni samima sebi,jer ne odgovaramo sopstvenoj predstavi o savrsenstvu.
Mi ne mozemo da oprostimo sebi sto nismo vise onakvi kakvi "verujemo" da trebamo biti.
Mi ne mozemo sebi da oprostimo nase "nesavrsenstvo".
Zbog svega toga,osecamo se lazno,frustrirano i neposteno.
Pokusavamo da sakrijemo sebe i pretvaramo se da smo onakvi kakvi nismo.
Posledica toga je da se osecamo neiskreno i nosimo drustvene maske da bismo sprecili druge da to primete.
Plasimo se da ce drugi primetiti da nismo onakvi kakvima se pretvaramo da jesmo.
Isto tako procenjujemo i druge,na osnovu nase predstave o savrsenstvu i,normalno,da i oni ne mogu da ispune nasa ocekivanja.
Mi ponizavamo sebe samo da bi udovoljili drugima.
U stanju smo cak i da se fizicki povredjujemo,samo da bi nas drugi prihvatili.
Znamo da tinejdzeri uzimaju droge samo da ih drugi tinejdzeri ne bi odbacili.
U citavom nasem zivotu niko nas nije zlostavljao vise od nas samih.
A granica ovog zlostavljanja upravo je ona ista granica koju smo spremni da trpimo od nekog drugog.
Mi imamo potrebu da nas vole i prihvataju,ali mi ne mozemo da prihvatami i volimo sebe.
Sto vise volimo sebe,manje cemo sebe zlostavljati.
Samozlostavljanje je posledica samoodbacivanja,a samoodbacivanje potice od nase predstave o savrsenstvu i nemogucnosti da taj ideal dostignemo.
Nasa predstava o savrsenstvu je razlog zbog kojeg odbacujemo sebe;to je razlog sto ne mozemo da prihvatimo sebe onakvima kakvima jesmo i sto ne mozemo da prihvatimo druge onakvima kakvi jesu.
DON MIGUEL RUIZ
Don Miguel Ruiz je potomak indijanskog plemena Tolteka.
Odrastao je u meksickoj pustinji uz majku isceliteljku i dedu shamana.
Njegova porodica je ocekivala da ce Miguel prihvatiti vekovno nasledje iscelitelja
i ucitelja i dalje nastaviti porodicnu tradiciju prenosenja ezotericnih ucenja Tolteka.
Umesto toga,privucen modernim nacinom zivota,Migel je odlucio da zavrsi medicinu i postane hirurg.
Saobracajna nesreca i susret sa smrcu promenili su korenito njegov zivot.
Potresen ovim iskustvom,odlucio je da prouci tradiciju i znanje drevnih Tolteka.
Odlucio je da to prenese ljudima i povede ih putem pronalazenja licne slobode.
