Волим плес. Док плешем осећам се слободна,
опуштена, раздрагана. Ношена ритмом,
срце испуњено тоном, радосно следи ритам усклађујући се са њим.
Плес је терапија; опуштање и приближавање детету у нама.
О плесу Јован Дучић
Човек пева и кад је жалостан, али игра само кад је радостан. Никад човек не заигра у тузи, као што, напротив, у тузи засвира или запева; јер несрећа одузме телу његов покрет, а покрету његов ритам. Стварно, плес је екстаза, врхунац узбуђења, излажења из себе у простор, испољење колико и реч у песми, и колико звук у музици. Све што је радосно игра на сунцу, и све игра у ритму и у хармонији. Стога људски плес и треба да личи на покрет какав постоји у природи: на лелујање жита, на таласање мора, на титрање воденог млаза, на треперење лишћа, на игру крви.
Свакако, за плес увек треба здравља, темперамента и снаге. Плес је исто толико производ расе колико и музика, слика и песма. Плес, то значи препуна чаша снаге и воље за живот...
Јер ритам је богом дан и урођен као и слух, а зато могу играти само они којима је ритам већ у крви. Плес је пре свега ствар темперамента; а по томе како неко игра, види се какав је његов темперамент: сангвиника, колерика, флегматика или меланхолика. Већма познате карактер једног човека по томе како игра него по томе како мисли и говори. Није стога ни чудо што Мађар игра чардаш, Француз кадрил и менует, Чех полку, Србин коло. Није чудо ни што су људи нарочитог духа били познати и као славни играчи...
Игром се опију духови већма неголи музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова...
Нема одиста ни културног ни некултурног народа који није страсно играо.
...
Један антички песник је говорио да је плес истовремено и слика друштвених нарави и слика душевности једног времена.