Ravnica. Vozio sam danas kroz nju. Od tachke A do tachke B. Nikada nisam vozio tako polako, nikada nisam bio toliko ``ne tu`` a ipak preshao put za isto vreme kao i obichno.
Sedeli smo
tjutke. Ni jedno od nas dvoje nije umelo da nadje pravi niz rechi i sabije ih u rechenicu iole smislenu. Oboje smo gledali pravo kroz shofershajbnu umrljanu nekom tugom, samo nashom. Tachka B nam se priblizzavala. Opet, kao da nas eoni od nje dele. Ona je nekako prva skupila snagu da izusti neshto. Meni su usta josh uvek bila suva, znao sam da cigareta nema nikakve veze sa tim.
- doshlo je bash brzo , je l` da ?
Tjutao sam narednih par trenutaka, chinilo se kao da netju motji da otvorim jbna usta…
- da, doshlo je prebrzo.. nikada vishe kao danas …
- nikada… odgovorila je polutiho, nekako, taman dovoljno da chuje sebe kako izgovara.
Krenuo sam sa nekom nesuvislom prichom … inostranstva , dogodovshtine, scile i haribde… pokushavajutji ne znam ni ja shta; da joj kazzem kako je van kutje drugachije, kako mora da se osloni na svoje instinkte, krhka iskustva, svest o dobru i onome koje to i nije… Znala je shta pokushavam.
U bilo kojoj drugoj situaciji bi reagovala odma, fajt – odbrana suvereniteta i integriteta… ovoga puta ostavila me je da pokusham da odbolujem. Ona je bolovala svoje. Shofershajbna je shirila mrlju pritajene tuge.
Nikada se neshto nismo njanjavili. Opet, znalo se uvek da je opshte prisutna u uzajamnom, ali nikada materijalizovana verbalnim tiradama.
Ako slika govori hiljadu rechi, ochi i zagrljaj govore milionima.
Mi smo imali zilione, samo nashe. Troshili ih shtedro, nikada rasipali. Chuvali za dane koji dolaze, za dane u kojima tje od tachke A do tachke B trebati snage koliko i od A do SH.
Muzika sa cd-a nas je dodatno tishtila. Jednog momenta pruzzih ruku da je iskljuchim.
- neka, ostavi… znash da smo zajedno slushali ovaj album nekoliko puta …
- znam … odgovorih i vratih ruku, koja je pochela chudno da se ponasha kao da je u polupokretu posustala, u krilo.
Stigosmo ispred zgrade.
- Ovde sada zzivish?
Nasmeshila se i rekla:
- da, ali prava adresa je u lichnoj karti.
Stvari smo uneli iz nekoliko puta, isto tjutke, sudarajutji se u hodniku.
- Eto, gotovo… Imash sve?
- Imam, nemoj da brinesh.
- Ne, ne brinem, samo pitam.
- Ne, ne pitash, brinesh.
Zagrljaj. Od ziliona odvalismo dobar komad.
Ljubim gustu smedju kosi i izlazim, tjutke. Ne okretjem se.
Na povratku do tachke A uzeh stopera. Neshto mi se stuzzilo gledajutji ga kako stoji sam.
- Dokle idesh?
- Do Zzabaljske raskrsnice…
Par trenutaka se pitao da li tju ga povesti.
Da je rekao ``do Nisha`` odvezao bih ga.
Nikada vishe kao danas.
Sedeli smo
tjutke. Ni jedno od nas dvoje nije umelo da nadje pravi niz rechi i sabije ih u rechenicu iole smislenu. Oboje smo gledali pravo kroz shofershajbnu umrljanu nekom tugom, samo nashom. Tachka B nam se priblizzavala. Opet, kao da nas eoni od nje dele. Ona je nekako prva skupila snagu da izusti neshto. Meni su usta josh uvek bila suva, znao sam da cigareta nema nikakve veze sa tim.
- doshlo je bash brzo , je l` da ?
Tjutao sam narednih par trenutaka, chinilo se kao da netju motji da otvorim jbna usta…
- da, doshlo je prebrzo.. nikada vishe kao danas …
- nikada… odgovorila je polutiho, nekako, taman dovoljno da chuje sebe kako izgovara.
Krenuo sam sa nekom nesuvislom prichom … inostranstva , dogodovshtine, scile i haribde… pokushavajutji ne znam ni ja shta; da joj kazzem kako je van kutje drugachije, kako mora da se osloni na svoje instinkte, krhka iskustva, svest o dobru i onome koje to i nije… Znala je shta pokushavam.
U bilo kojoj drugoj situaciji bi reagovala odma, fajt – odbrana suvereniteta i integriteta… ovoga puta ostavila me je da pokusham da odbolujem. Ona je bolovala svoje. Shofershajbna je shirila mrlju pritajene tuge.
Nikada se neshto nismo njanjavili. Opet, znalo se uvek da je opshte prisutna u uzajamnom, ali nikada materijalizovana verbalnim tiradama.
Ako slika govori hiljadu rechi, ochi i zagrljaj govore milionima.
Mi smo imali zilione, samo nashe. Troshili ih shtedro, nikada rasipali. Chuvali za dane koji dolaze, za dane u kojima tje od tachke A do tachke B trebati snage koliko i od A do SH.
Muzika sa cd-a nas je dodatno tishtila. Jednog momenta pruzzih ruku da je iskljuchim.
- neka, ostavi… znash da smo zajedno slushali ovaj album nekoliko puta …
- znam … odgovorih i vratih ruku, koja je pochela chudno da se ponasha kao da je u polupokretu posustala, u krilo.
Stigosmo ispred zgrade.
- Ovde sada zzivish?
Nasmeshila se i rekla:
- da, ali prava adresa je u lichnoj karti.
Stvari smo uneli iz nekoliko puta, isto tjutke, sudarajutji se u hodniku.
- Eto, gotovo… Imash sve?
- Imam, nemoj da brinesh.
- Ne, ne brinem, samo pitam.
- Ne, ne pitash, brinesh.
Zagrljaj. Od ziliona odvalismo dobar komad.
Ljubim gustu smedju kosi i izlazim, tjutke. Ne okretjem se.
Na povratku do tachke A uzeh stopera. Neshto mi se stuzzilo gledajutji ga kako stoji sam.
- Dokle idesh?
- Do Zzabaljske raskrsnice…
Par trenutaka se pitao da li tju ga povesti.
Da je rekao ``do Nisha`` odvezao bih ga.
Nikada vishe kao danas.