Avgust pa još petak! Sunce je ranom zorom opeklo a mi klinci na nogama sa prvim pevcima. Danas je u našem gradu pijačni dan a to znači da će ljudi iz okolnih sela doneti svoju robu na prodaju. Ono što nas intersuje su lubenice,crvene, slatke...
Od ranog jutra niz ulicu prolaze konjske zaprege sa podignutim kanatama iznad kojih vire lubenice...Iz kuće istrči po neka domaćica, zamoli seljaka da joj proda lubenicu da ne bi išla čak do pijace koja se inače nalazi tu iza prvog ćoska.... E,te zaustavljene zaprege su naš cilj. Odmah se oko kola okupi nas dvadesetak i svi kao nešto gledamo, merkamo i samo čekamo da seljak na trenutak skrene pogled i jedna lubenica je spuštena na zemlju pored nogu. Kako je ona dotakla zemlju neko ju je odmah zgrabio i trčeći sklonio u malo sokače. Seljak pazeći na one starije ništa ne primećuje dok ne shvati da mu lubenice nestaju i ljutito ne zamhne bičem za konje prema nama. Naravno svi odlazimo,čekamo novu zapregu i tako do podne a onda sve lubenice odnosimo na reku da se hlade u tekućoj vodi. Sećam se toga dana ih je bilo 102.
A kako smo ih jeli....razbili bi je o stenu i samo pojeli srce a sa ostalim se gadjali. Kada bi se najeli umesto da ih ostavimo za sutra mi bi smo razbijali svaku tražeci onu koja ima žuto srce.........nije nas bilo briga jer smo znali da će sutra ponovo prolaziti nove zaprege sa lubenicama.
Tada mi je bilo smešno,danas se stidim al' se rado sećam
