Upućujem, ovu lijenju popodnevnu misao, nježnu i pohotnu,
u ono dvorište u koje sam vas gledao draga susjedo;
Tisuću devetsto pedesed sedme godine, kada je bila jesen slična ovoj,
i kada su u moj san udarali prozori roditeljske kuće, utopljene u Šibenskoj jugovini,
u gradu koji je postajao moja bolnica, a u mojoj napola razbuđenom glavom,
kolali prvi tranvaji, plavi i uspavani.
Adresiram tamo ovu misao, i kažem - šteta!
Bili ste ljubavnica moga cimera, od 8 do 11 svakoga jutra;
Kako ste se zvali?
Ema, Selma, Alma, Adela...
Da li je što izmenilo vaše lice, oči i trbuh?
A kako sam vam zavideo, vraćajući se iz šetnje od 8 do 11 izjutra.
uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom peščaničkom mlijekrstvu.
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan, dodavao malo crnog i malo tamno zelenog.
I danas vam iskreno kažem - šteta! Šteta....Više verojatno i niste za tako šta?
Ponovo ono dvorište...Vrijeme je za nedeljni ribolov, i vaš suprug odlazi.
Vi danas dolazite nešto ranije u moju sobu? Oko pola sedam. A ja baš izlazim - šteta.
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano. Ja bih vam verojatno pružio više.
Al, ja idem u šetnju.
I šetao sam tako, godinu i drugu. I ne da vam se hvalim! Bilo je toga, bilo je....
Kakve sve zemlje, pića, kakva sve mora.
Gdje sam sve bio. Gdije sam sve ljubio. I kakve žene.
Jer vama otvoreno mogu reći. Kuda sam sve šetao po kiši - ujutro.
Nekakav vlak je istruo u crnom proleću, u Poljskoj, blizu Rusije.
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, isu krste!
I kakva je mene ostavljala na sjeveru, pijući neko nerazgovetno piće svoga naroda.
Daleko, daleko, kao u snovima.
Opet neko ovdije u Zagrebu, u Julijevskoj.
Pa oči, providne i dragocene, jedne čehinje iz Brna - Vozderkove,
prijemeštene zauvek u moju utrobu.
A takav snijeg i sve što treba...bilo je ....bilo...
Ali ono dvorište u kojem sam vas viđao,
između dva neodređena stabla...
Crna od vlage one jeseni.
Vas, tako običnu, i raskalašnu domaćicu. I mirise koje ste ostavljali u mojoj sobi...
U sezonama tisuću devetsto pedeset sedme, pedeset osme...i sledeće...
šteta, nepovratno šteta....
naziv: Popodnevna pijesma
album: Nedaj se Ines
interpretacija: Rade Šerbedžija
u ono dvorište u koje sam vas gledao draga susjedo;
Tisuću devetsto pedesed sedme godine, kada je bila jesen slična ovoj,
i kada su u moj san udarali prozori roditeljske kuće, utopljene u Šibenskoj jugovini,
u gradu koji je postajao moja bolnica, a u mojoj napola razbuđenom glavom,
kolali prvi tranvaji, plavi i uspavani.
Adresiram tamo ovu misao, i kažem - šteta!
Bili ste ljubavnica moga cimera, od 8 do 11 svakoga jutra;
Kako ste se zvali?
Ema, Selma, Alma, Adela...
Da li je što izmenilo vaše lice, oči i trbuh?
A kako sam vam zavideo, vraćajući se iz šetnje od 8 do 11 izjutra.
uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom peščaničkom mlijekrstvu.
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan, dodavao malo crnog i malo tamno zelenog.
I danas vam iskreno kažem - šteta! Šteta....Više verojatno i niste za tako šta?
Ponovo ono dvorište...Vrijeme je za nedeljni ribolov, i vaš suprug odlazi.
Vi danas dolazite nešto ranije u moju sobu? Oko pola sedam. A ja baš izlazim - šteta.
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano. Ja bih vam verojatno pružio više.
Al, ja idem u šetnju.
I šetao sam tako, godinu i drugu. I ne da vam se hvalim! Bilo je toga, bilo je....
Kakve sve zemlje, pića, kakva sve mora.
Gdje sam sve bio. Gdije sam sve ljubio. I kakve žene.
Jer vama otvoreno mogu reći. Kuda sam sve šetao po kiši - ujutro.
Nekakav vlak je istruo u crnom proleću, u Poljskoj, blizu Rusije.
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, isu krste!
I kakva je mene ostavljala na sjeveru, pijući neko nerazgovetno piće svoga naroda.
Daleko, daleko, kao u snovima.
Opet neko ovdije u Zagrebu, u Julijevskoj.
Pa oči, providne i dragocene, jedne čehinje iz Brna - Vozderkove,
prijemeštene zauvek u moju utrobu.
A takav snijeg i sve što treba...bilo je ....bilo...
Ali ono dvorište u kojem sam vas viđao,
između dva neodređena stabla...
Crna od vlage one jeseni.
Vas, tako običnu, i raskalašnu domaćicu. I mirise koje ste ostavljali u mojoj sobi...
U sezonama tisuću devetsto pedeset sedme, pedeset osme...i sledeće...
šteta, nepovratno šteta....
naziv: Popodnevna pijesma
album: Nedaj se Ines
interpretacija: Rade Šerbedžija
