Vec dva dana razmisljam da li da postavim ovu pesmu na blog. Veceras sam ionako u cudnom raspolozenju i nije mi stalo ni do cega pa evo, ionako vise nije bitno.
A i ne verujem da ce neko shvatiti ono sto sam napisao...
Pesma za sada nema naslov, a verovatno ce tako i ostati
Oaza, ona koja bi trebala vratiti snagu, volju, život...
Ne postoji vise, u nepreglednoj, mracnoj pustinji mog života.
Planinski vrhovi, visoki i lepi, nekada osvojeni,
Odavno su išcezli iz vidokruga. Ali misli ih zarobiše.
...mnogo je lakše bilo opet sici u tamu, nego nekada popeti se...
Ovde, na granici normalnog, gde samo senke uživaju
Duša jedne osobe, zaboravljena u vremenu
I psihicka iznemoglost izgubljenog putnika
Zajedno uvecavaju sumornost prostranstva.
...ustajali vazduh, ispunjen uspomenama samo produžava agoniju...
Teret koji nosim sa sobom slomice mi kosti
Mnogo pre nego se približim kraju puta.
Isuviše sam tvrdoglav da ga ostavim, zaboravim...
Jer sam ga celog života u ocaju tražio!
...za mene ce vrhovi, sada skriveni snegom vecito postojati...
Zajedno smo tamo stajali nas dvoje,
Iznad oblaka... Grleci Mesec i smejuci se sa zvezdama.
Zajedno smo gledali u oci prokletim bespucima,
Koje smo oboje morali preci da bi stigli dotle.
...nadam se da nisi krenula istim putem na dole kao i ja...
A i ne verujem da ce neko shvatiti ono sto sam napisao...
Pesma za sada nema naslov, a verovatno ce tako i ostati
Oaza, ona koja bi trebala vratiti snagu, volju, život...
Ne postoji vise, u nepreglednoj, mracnoj pustinji mog života.
Planinski vrhovi, visoki i lepi, nekada osvojeni,
Odavno su išcezli iz vidokruga. Ali misli ih zarobiše.
...mnogo je lakše bilo opet sici u tamu, nego nekada popeti se...
Ovde, na granici normalnog, gde samo senke uživaju
Duša jedne osobe, zaboravljena u vremenu
I psihicka iznemoglost izgubljenog putnika
Zajedno uvecavaju sumornost prostranstva.
...ustajali vazduh, ispunjen uspomenama samo produžava agoniju...
Teret koji nosim sa sobom slomice mi kosti
Mnogo pre nego se približim kraju puta.
Isuviše sam tvrdoglav da ga ostavim, zaboravim...
Jer sam ga celog života u ocaju tražio!
...za mene ce vrhovi, sada skriveni snegom vecito postojati...
Zajedno smo tamo stajali nas dvoje,
Iznad oblaka... Grleci Mesec i smejuci se sa zvezdama.
Zajedno smo gledali u oci prokletim bespucima,
Koje smo oboje morali preci da bi stigli dotle.
...nadam se da nisi krenula istim putem na dole kao i ja...
).
Divna poruka i lepo secanje...samo ipak treba krenuti napred...