Te davne 1997 godine, ostao bez posla. Ugasio svoju privatnu firmu. Radio sve i svašta, dovijao se sam Bog zna kako. Konkurisao na sve moguće i ne moguće konkurse. Ćerkica je imala dve godine. Supruga je takođe ostala bez posla. Vreme je prolazilo a ono malo ušteđevine se polako ali sigurno topilo. Bili smo očajni. Pošta sa odgovorima na moje poslate molbe za posao je pristizala, tekstovi su bili već poznate sadržine. U svakom slučaju negativni. Prošla je i Nova Godina – jako tužna. Januar. Februar.Mart...
Iznenada, sasvim neočekivano. U jednom primljenom pismu, pročitao sam drugačiji odgovor:
“Poštovani, vaša molba i vaše kvalifikacije su ušle u uži izbor kandidata. Potrebno je da se dana 24.03.97 u 10h javite na razgovor...”..Sada sam se setio. Konkurisao sam u jednoj firmi da radim kao sistem administrator.
-Ne! Ovo nije moguće? Ne mogu da verujem? Zovu me na razgovor!!-povikao sam sav uzbuđen.
-Ih, Kao da je to nešto! Pa do sada si bio bar sto puta na razgovor, pa ništa; odgovorila je supruga.
-Znam, znam. Ali sada jednostavno imam «filing»!
-Aha. Isto kao i prošli put. Sedi tu da popijemo kafu, i prestani da mi mašeš tim papirom, kao da si dobio na lotou.
-Videćeš! Sedam polako za sto i privlačim šoljicu kafe sebi.: - ovog puta je ono pravo.
Otpio sam, onako sav uzbuđen dobar gutljaj kafe, predvidevši da je kafa tek skinuta sa ringle.
-Aaagggrrrrrr! Uh, uh...vrela je!
-Pa ja još nisam naučila da kuvam hladnu kafu! – nasmejala se supruga.
Dani su prolazili. Došla je i svastika u goste na par dana.
Jednog jutra, pošto je bila rano ranilac (svastika,) skuvala je kafu i probudila moju suprugu i mene oko 7h. Divan gest. Dok smo pili kafu, svastika je prokomentarisala:
-Pa dobro zete, šta bi sa onim tvojim «filing» poslom! - rekal je svastika.
-A to. Pa to je tek 24-tog. Moja supruga i njena sestra su se samo pogledale.
-Pa danas je taj 24.! – povikale su u glas.
Samo što se nisam ulio kafom.
-Brzo! –povikao sam. Idem pod tuš i da se obrijem, a ti mi spremi košulju. Rekao sam ženi.
Utrčao sam u kupatilo i sve obavio u rekordnom vremenu. Obukao se katastrofa. Bela košulja, sivi džemper sa plitkim V, sive pantalone i tesne nove cipele. “Ma proći će, i onako idem kolima”. Spremao se da krenem kada me svastika priupita:
-A čime misliš da odeš do te firme?
-Jaoo, kola su mi kod majstora, a ova tupava firma se nalazi van grada, na nekih 15 km. Nažalost bus koji ide ka firmi je radnički, i saobraća samo u određenim intervalima.
-E zete zete, muke mučim sa tobom! Svastika je ustala i iz džepa izvadila svoje ključeve od auta i bacila ih meni;
-Hajde i neka ti donesu sreću.
-Hvala!
Iziša sam napolje i seo u ford - grenadu. Ogroman auto. Krenuo ja polako, dok se ne izvučem iz grada, mislim u sebi, a posle je već lakše. Ispetljam se ja nekako, nikoga nisam zakačio, niko nije zakačio mene, dobro je. A sad pravac firma, a i imao sam dovoljno vremena, tek je bilo 8 sati. Bolje ja da pričekam u kolima ispred firme, jer oni mene čekati sigurno neće.
Dao sam gas. Promenio brzinu, druga, treća, čet...krak. Ručica menjača ostala u ruci.
-Šta je bre ovo?
-Kako je moglo ovo da se desi?
-Ništa nisam uradio što nije trebalo.
Zaustavim polako auto pored puta i ugasim motor. Sklonio zaštitnu gumu i pogledao ručicu sa donje strane. Nije bila dobro prišrafljena. Plastični navoj. Pojeo se.
-Jaoooo? –lupio sam glavom u volan.
-Kako sada da te namestim? Nemam alat?Van grada sam? Nemam telefon? Ovim putem retko ko ide. U tom trenutku mi je došlo da puknem od muke.
Petljao, mučio se, probao – neće! Ruke sam sve umazao uljem. Bilo mi je vruće, skinuo džemper. Onda sam umazao i rukav.
–Nije bitno! Obući ću džemper preko, neće se videti, samo ovo da namestim. –tešio se.
Nakon dužeg vremena, ustanovio sam da to ne mogu da popravim. Odustao sam od popravke. Izišao iz auta. Gledam okolo. Nigde žive duše. Pa bar da prođe neko biciklom, al ni to. Rešio sam. Idem pešice do firme.
Put dug, da je bar neko pored mene, sa kim bi razgovarao, da prekratim vreme. A ja – sam.
Posle nekog vremena hoda, počele su da me žuljaju cipele. Žuljale me one i pre, ali sada sve više i više. Došlo mi je da se izujem.
Sunce. Nije ga bilo ovih dana, a sada peče kao da je juli mesec. Sav sam znojav. Što od hoda, što od sunca. Otkopčao košulju, i naravno opet se umazao. Nisam imao čime ruke da obrišem.
-Ne vredi! – razmišljam.
-Već je odavno prošlo 10 h.
-Ko će me primiti? A i vidi me kakav sam!
-Expert za računare !?! Izedem te experte tako umazanog, znojavog, nervoznog...
-Ma idem! – odgovaram sam sebi, valjda mi je tako lakše.
Firma. Stigao sam. Na portirnici me sačekao stražar.
-Nemamo vode sinko, isključili iz vodovoda, vele rade nešto!! Đabe si došao do ovde! –rekao je stražar.
-Dobar dan! Ma nisam ja došao zbog vode??
-Nego? – pitao je malo priprostiji čovek. –Vidim te tako umazanog, pa reko - muka!
-Jeste muka! Stao mi auto na izlazu iz grada! Pa sam pešice došao do ovde povodom konkursa – na razgovor.
-A da nisi ti malo zakasnio! Ne znam ti ja, komisija se možda već razišla? Imaš li ti ličnu kartu? Da mi je ostaviš!
Jao. Lična karta mi je ostala ukolima zajedno sa torbicom.
-Nemam! Ostala mi je u kolima.
-Hajde beži, Idi na drugom spratu i javi se sekretarici Dragici.
Otrčao sam stepenicama na sprat, a stražar je nastavio da gunđa...
-EeeEE sve sami stručnjaci! Teško nama sa njima.
-Dobar dan! – obraćam se sekretarici; - ja sam došao povodom konkursa, al sam malo zakasnio, znate, stao mi auto na pola puta i stigao sam pešice.
-Malo više ste zakasnili! Sačekajte samo da proverim da li je neko od članova komisije ostao u Sali za sastanke.
Nije prošlo par minuta, eto dolazi sekretarica i kaže.
-Idite na kraju hodnika u broj 13. tu su još dva člana komisije – primiće vas!
-Hvala vam! Hvala vam puno.
Trinest – gde baš trinest, ajde šta je tu je. Pokucam!
-Napred! –čuje se sa druge strane
-Dobar dan! Ja malo zakasnio! Stao mi auto, pokušao da popravim – umazao se! Auto nisam popravio. Stigao pešice i zakasnio. Eto.
Članovi komisije, ćute. Opa, biće gusto. Džabe sam dolazio. Obavili su razgovor samnom. Neka opšta pitanja, onda iskustvo i to je to. Sećam se da me je neko povezao iz firme prema gradu. Stigao sam kući. Mojima sam rekao da me ništa ne pitaju, i da ću povodom konkursa biti naknadno obavešten.
Bio je ponedeljak. Zvonio je telefon. Podigao sam slušalicu.
-Halo!
-Dobar dan.Vi ste Kristijane konkurisali za posao u firmi.
-Da ja sam!-odgovorio sam
-Ovde sekretar fabrike, sutra da se javite na posao!
-A da to nije neka šala? Sutra je prvi April! – rekao sam
-Sutra je možda prvi april, ali ujedno i treba da se javite na posao. Prijatno!
-Tu tu.... tu tu...tu tu. Pet minuta sam držao slušalicu i nisam znao šta da radim.
-Eeee. Prvi april, ali i novi početak – bez šale.
Čime li sam pridobio komisiju – pitam se.
(C)1998 Kristijan
Iznenada, sasvim neočekivano. U jednom primljenom pismu, pročitao sam drugačiji odgovor:
“Poštovani, vaša molba i vaše kvalifikacije su ušle u uži izbor kandidata. Potrebno je da se dana 24.03.97 u 10h javite na razgovor...”..Sada sam se setio. Konkurisao sam u jednoj firmi da radim kao sistem administrator.
-Ne! Ovo nije moguće? Ne mogu da verujem? Zovu me na razgovor!!-povikao sam sav uzbuđen.
-Ih, Kao da je to nešto! Pa do sada si bio bar sto puta na razgovor, pa ništa; odgovorila je supruga.
-Znam, znam. Ali sada jednostavno imam «filing»!
-Aha. Isto kao i prošli put. Sedi tu da popijemo kafu, i prestani da mi mašeš tim papirom, kao da si dobio na lotou.
-Videćeš! Sedam polako za sto i privlačim šoljicu kafe sebi.: - ovog puta je ono pravo.
Otpio sam, onako sav uzbuđen dobar gutljaj kafe, predvidevši da je kafa tek skinuta sa ringle.
-Aaagggrrrrrr! Uh, uh...vrela je!
-Pa ja još nisam naučila da kuvam hladnu kafu! – nasmejala se supruga.
Dani su prolazili. Došla je i svastika u goste na par dana.
Jednog jutra, pošto je bila rano ranilac (svastika,) skuvala je kafu i probudila moju suprugu i mene oko 7h. Divan gest. Dok smo pili kafu, svastika je prokomentarisala:
-Pa dobro zete, šta bi sa onim tvojim «filing» poslom! - rekal je svastika.
-A to. Pa to je tek 24-tog. Moja supruga i njena sestra su se samo pogledale.
-Pa danas je taj 24.! – povikale su u glas.
Samo što se nisam ulio kafom.
-Brzo! –povikao sam. Idem pod tuš i da se obrijem, a ti mi spremi košulju. Rekao sam ženi.
Utrčao sam u kupatilo i sve obavio u rekordnom vremenu. Obukao se katastrofa. Bela košulja, sivi džemper sa plitkim V, sive pantalone i tesne nove cipele. “Ma proći će, i onako idem kolima”. Spremao se da krenem kada me svastika priupita:
-A čime misliš da odeš do te firme?
-Jaoo, kola su mi kod majstora, a ova tupava firma se nalazi van grada, na nekih 15 km. Nažalost bus koji ide ka firmi je radnički, i saobraća samo u određenim intervalima.
-E zete zete, muke mučim sa tobom! Svastika je ustala i iz džepa izvadila svoje ključeve od auta i bacila ih meni;
-Hajde i neka ti donesu sreću.
-Hvala!
Iziša sam napolje i seo u ford - grenadu. Ogroman auto. Krenuo ja polako, dok se ne izvučem iz grada, mislim u sebi, a posle je već lakše. Ispetljam se ja nekako, nikoga nisam zakačio, niko nije zakačio mene, dobro je. A sad pravac firma, a i imao sam dovoljno vremena, tek je bilo 8 sati. Bolje ja da pričekam u kolima ispred firme, jer oni mene čekati sigurno neće.
Dao sam gas. Promenio brzinu, druga, treća, čet...krak. Ručica menjača ostala u ruci.
-Šta je bre ovo?
-Kako je moglo ovo da se desi?
-Ništa nisam uradio što nije trebalo.
Zaustavim polako auto pored puta i ugasim motor. Sklonio zaštitnu gumu i pogledao ručicu sa donje strane. Nije bila dobro prišrafljena. Plastični navoj. Pojeo se.
-Jaoooo? –lupio sam glavom u volan.
-Kako sada da te namestim? Nemam alat?Van grada sam? Nemam telefon? Ovim putem retko ko ide. U tom trenutku mi je došlo da puknem od muke.
Petljao, mučio se, probao – neće! Ruke sam sve umazao uljem. Bilo mi je vruće, skinuo džemper. Onda sam umazao i rukav.
–Nije bitno! Obući ću džemper preko, neće se videti, samo ovo da namestim. –tešio se.
Nakon dužeg vremena, ustanovio sam da to ne mogu da popravim. Odustao sam od popravke. Izišao iz auta. Gledam okolo. Nigde žive duše. Pa bar da prođe neko biciklom, al ni to. Rešio sam. Idem pešice do firme.
Put dug, da je bar neko pored mene, sa kim bi razgovarao, da prekratim vreme. A ja – sam.
Posle nekog vremena hoda, počele su da me žuljaju cipele. Žuljale me one i pre, ali sada sve više i više. Došlo mi je da se izujem.
Sunce. Nije ga bilo ovih dana, a sada peče kao da je juli mesec. Sav sam znojav. Što od hoda, što od sunca. Otkopčao košulju, i naravno opet se umazao. Nisam imao čime ruke da obrišem.
-Ne vredi! – razmišljam.
-Već je odavno prošlo 10 h.
-Ko će me primiti? A i vidi me kakav sam!
-Expert za računare !?! Izedem te experte tako umazanog, znojavog, nervoznog...
-Ma idem! – odgovaram sam sebi, valjda mi je tako lakše.
Firma. Stigao sam. Na portirnici me sačekao stražar.
-Nemamo vode sinko, isključili iz vodovoda, vele rade nešto!! Đabe si došao do ovde! –rekao je stražar.
-Dobar dan! Ma nisam ja došao zbog vode??
-Nego? – pitao je malo priprostiji čovek. –Vidim te tako umazanog, pa reko - muka!
-Jeste muka! Stao mi auto na izlazu iz grada! Pa sam pešice došao do ovde povodom konkursa – na razgovor.
-A da nisi ti malo zakasnio! Ne znam ti ja, komisija se možda već razišla? Imaš li ti ličnu kartu? Da mi je ostaviš!
Jao. Lična karta mi je ostala ukolima zajedno sa torbicom.
-Nemam! Ostala mi je u kolima.
-Hajde beži, Idi na drugom spratu i javi se sekretarici Dragici.
Otrčao sam stepenicama na sprat, a stražar je nastavio da gunđa...
-EeeEE sve sami stručnjaci! Teško nama sa njima.
-Dobar dan! – obraćam se sekretarici; - ja sam došao povodom konkursa, al sam malo zakasnio, znate, stao mi auto na pola puta i stigao sam pešice.
-Malo više ste zakasnili! Sačekajte samo da proverim da li je neko od članova komisije ostao u Sali za sastanke.
Nije prošlo par minuta, eto dolazi sekretarica i kaže.
-Idite na kraju hodnika u broj 13. tu su još dva člana komisije – primiće vas!
-Hvala vam! Hvala vam puno.
Trinest – gde baš trinest, ajde šta je tu je. Pokucam!
-Napred! –čuje se sa druge strane
-Dobar dan! Ja malo zakasnio! Stao mi auto, pokušao da popravim – umazao se! Auto nisam popravio. Stigao pešice i zakasnio. Eto.
Članovi komisije, ćute. Opa, biće gusto. Džabe sam dolazio. Obavili su razgovor samnom. Neka opšta pitanja, onda iskustvo i to je to. Sećam se da me je neko povezao iz firme prema gradu. Stigao sam kući. Mojima sam rekao da me ništa ne pitaju, i da ću povodom konkursa biti naknadno obavešten.
Bio je ponedeljak. Zvonio je telefon. Podigao sam slušalicu.
-Halo!
-Dobar dan.Vi ste Kristijane konkurisali za posao u firmi.
-Da ja sam!-odgovorio sam
-Ovde sekretar fabrike, sutra da se javite na posao!
-A da to nije neka šala? Sutra je prvi April! – rekao sam
-Sutra je možda prvi april, ali ujedno i treba da se javite na posao. Prijatno!
-Tu tu.... tu tu...tu tu. Pet minuta sam držao slušalicu i nisam znao šta da radim.
-Eeee. Prvi april, ali i novi početak – bez šale.
Čime li sam pridobio komisiju – pitam se.
(C)1998 Kristijan
...
