Već danima Milica sreće tog fascinantnog muškarca,na pauzi za doručak.Ona ne zna da li je i ranije prolazila pored njega,a da ga ni videla nije.Teško je u to poverovati,teško da ne bi zapazila takvog tipa.Taj tip,baš njen tip,pojavio se jednog jutra,na drugoj strani ulice,dok je Milica odlazila na doručak,u jednu malu,ukusno nameštenu piceriju,gde su je odavno znali,i ljubazno usluživali.I tog je jutra,kao i ovog jutra,bila besprekorno obučena i našminkana ,uvek je takva,radi za poznatu kozmetičku kuću ,iz inostranstva,u predstavništvu,u Beogradu.Pored toga,Milica je ,hm,posebno draga jednom od veoma moćnih direktora te firme,i ona se svim silama trudi da zadrži njegovu naklonost.Ipak,stalni naleti mladih ptičica koje ne kriju da bi im pomenuti direktor lako postao drag,ili bi,bar,veoma rado i uspešno glumile da je tako,ugrožavaju,sve više ,njenu poziciju....u firmi i u njegovim mislima.
Neprijatno se iznenadila ovoga jutra,kada je ,bez kucanja,ušla u njegovu kancelariju.Njegova sekretarica je ,na kratko, izašla.Milica je prošla kroz njenu kancelariju i odgurnula tapacirana vrata koja su bešumno skliznula u stranu.Stajao je leđima okrenut ka njoj,sa jednom rukom u džepu skupog ,elegantnog odela,drugom je držao mobilni i razgovarao sa ,očito,bliskim prijateljem.Grleno se nasmejao zagledan u jutarnju panoramu Beograda koga je milovalo Sunce, i izgovorio reči koje su presekle Milicu.“Neka matore koke trućaju o supi koliko god hoće....ipak se piletina lepi za prste!“
Trenutak je stajala u nedoumici,a onda se tiho povukla nazad,trudeći se da je ne primeti.Uspela je .
Sada,dok hoda trotarom,ne želi da misli o tome.Nestrpljiva je da vidi tog tipa koji se vrzma po njenim mislima. Tačan je kao sat,svakog jutra ga sretne ,tako reći,na istom mestu.Visok muškarac,pravi muškarac,snažne građe,vitkog tela,sa gipkim hodom velike mačke,odeven u elegantno odelo.Crna kosa,besprekorno podšišana,čista,negovana,kao da je sada očešljana,poslušno stoji ,svaka dlaka je na svom mestu.Lepe,male uši,pravilno ,preplanulo lice,glatko izbrijano,obrve koje daju oštrinu njegovim očima.Oči crne,vatrene,prodorne.Obuzme je jeza kada ih,na kratko,uperi na nju.
Na celom njegovom licu se ogleda samopuzdanje,izvesna doza nadmenosti,hladnokrvnosti i egoizma.
Jedan pogled je Milici dovoljan da shvati koliko je taj muškarac uspešan,samouveren,rođeni vođa,stalni lider u grupi,i naravno,fatalan zavodnik.Čovek koga oduvek traži,čovek koji će je voditi kroz život.
Odjednom ga ugleda,kao da je ,odnekud,iskočio na ulicu,kao da je Božijom rukom spušten na trotoar,da bi njoj ulepšao jutro.Osmehnula se u sebi,čvršće stisnula kaiš svoje skupe tašnice,isturila grudi još malo više,zabacila glavu , i nastavila da hoda sigurnim korakom.Odlučila je da ovoga jutra pređe na drugu stranu ulice,da ga pogleda svojim prkosnim očima,jednim dugim pogledom,pravo u oči,dovoljno dugim da ga on primeti ,dovoljno kratkim da ne bude napadan.Milica zna sa muškarcima,retko kada joj odolevaju,retko ih je jurila,ali koga ona odluči imati....imaće ga.
Evo ga,približava se onim gipkim,samuverenim hodom koji kao da govori“znam,ceo svet je moj“gleda okolo,nonšalantnim pogledom,bez stvarnog interesovanja za bilo šta,čak i za nju.Još par trenutaka i ona će krenuti preko ulice,malo ukoso,tako da na susedni trotoar kroči malo pre susreta sa njim,da ga pogleda svojim ,unapred pripremljenim, pogledom i najzad,bar tako misli,privuče njegovu pažnju.Videće on sa kim ima posla,nije ona jedna od njegovih šmizlica koje je ,do sada,imao,nije ona privezak,laka zabava,prazna sponzorušica.Zadovoljno se nasmešila,jedva primetno,sladeći se onim izrazom u njegovim očima ,koji će ,zna ona,videti kada je ,konačno,bude ugledao,jer,očito je,ne vidi je ,čak i kada je pogleda.
Zakoračila je na ulicu,još sa smeškom u uglu usana,sa pogledom na svoje cipelice,crne,skupe,sa visokom štiklicom.
Prodorna škripa kočnica zapara njene uši i paralizova njeno telo.U magnovenju shvata da je uradila nešto strašno glupo.Hoće da vrisne,da potrči,da odskoči unazad,da uradi bilo šta što će je spasiti od bola koji dolazi.Ne može ni da se pomeri,ni glasa da pusti.Razrogačenim očima punim iznenađenja i užasa ,ona gleda ništa manje užasnute oči mladog vozača koji grčevito stiska kočnicu svog automobila,ukočenih ruku na upravljaču.
„Neeeeee,ne,ne,nemoj Bože,molim Te,ne!“-Vrišti u sebi,moleći za život Boga u koga nije verovala.Čuje prasak i oseća prodorni bol koji muti svest.
Odjednom-tišina
.Leži na ulici,na leđima.Vidi plavičasto jutarnje nebo,sa nekoliko malih ,belih oblačića.Sive četvorospratnice starog dela grada,nadovezuju se jedna na drugu,duž cele ove ulice,koja je ,još uvek ,i hladovini.“Zašto ništa ne osećam?“-pita sebe.“Umerem li?Hoće li sada doći tama,pa onaj čuveni tunel o kojem govore oni koji su doživeli kliničku smrt?Hoće li slike mog života početi da se vrte,poslednji put?Zašto ništa ne osećam?Hoće li onaj divni muškarac dotrčati do mene i uzeti me u naručije,bar sada,bar jednom?Ubaciti u kola i odvesti negde gde mi mogu pomoći?Onako,kao u filmu?Ne....Možda i ne treba.Možda je kičma povređena.Možda treba čekati Hitnu.Možda je zaglavljena u jutarnjem špicu?Možda.Zašto ništa ne osećam?
Skupljaju se radoznalci.Otkuda,odjednom,toliki svet?Zašto ljudi trče da vide nesreću?Gledaju u oči.Nešto žele da vide.Smrt?Život?Bol?Iznenađenje?Kajanje?Osudu?Tugu?Očaj?Zašto su ovde?Zašto on nije?“
Pred njenim očima plavičasto nebo se pretvori u vatromet u kome su preovladavale žuta i svetlozelena boja,nebeski svod naprsnu kao vetrobran automobila udaren kamenicom,a svaka pukotina dobi svoju nijansu žute i svetlozelene boje,i mnoštvo varnica zatitra pred njenim očima .“Gubim svest.Ako se,ikada,osvestim moraću toliko toga da promenim.Potražiću normalnog čoveka i pokušati da ga usrećim.Imam trideset i devet godina.Gde su prošle?Tako me nervirala moja majka kada mi je čestitala rođendane i pitala“Znaš li koji ti je?“Kao,vreme ide,gde ti je porodica,gde ti je dete,bla,bla.Tata je ćutao.Uvek me bolje razumeo.Ili nije,pa je zato ćutao....važno je da je ćutao.Moj život je moja stvar.Tako sam mislila,a sada se kajem.Kako sam pogrešila!Ko će me pamtiti?Onaj iz firme?Odavno je oženjen,ima decu,ima o čemu da misli.Ima ko i na njega da misli,prokletnik!
Ovaj sa druge strane ulice?Ne.
Gde je čovek koga sam godinama tražila,i čekala,da me vodi kroz život,čuva,mazi ,pazi?
Sa toliko prezira sam odbacivala one koji su me mogli voleti....ali,nisam videla da me mogu voditi“
Pred njenim očima,nalik ubrzanom filmu,počeše da lete slike njenog života...
NASTAVIĆE SE...
Neprijatno se iznenadila ovoga jutra,kada je ,bez kucanja,ušla u njegovu kancelariju.Njegova sekretarica je ,na kratko, izašla.Milica je prošla kroz njenu kancelariju i odgurnula tapacirana vrata koja su bešumno skliznula u stranu.Stajao je leđima okrenut ka njoj,sa jednom rukom u džepu skupog ,elegantnog odela,drugom je držao mobilni i razgovarao sa ,očito,bliskim prijateljem.Grleno se nasmejao zagledan u jutarnju panoramu Beograda koga je milovalo Sunce, i izgovorio reči koje su presekle Milicu.“Neka matore koke trućaju o supi koliko god hoće....ipak se piletina lepi za prste!“
Trenutak je stajala u nedoumici,a onda se tiho povukla nazad,trudeći se da je ne primeti.Uspela je .
Sada,dok hoda trotarom,ne želi da misli o tome.Nestrpljiva je da vidi tog tipa koji se vrzma po njenim mislima. Tačan je kao sat,svakog jutra ga sretne ,tako reći,na istom mestu.Visok muškarac,pravi muškarac,snažne građe,vitkog tela,sa gipkim hodom velike mačke,odeven u elegantno odelo.Crna kosa,besprekorno podšišana,čista,negovana,kao da je sada očešljana,poslušno stoji ,svaka dlaka je na svom mestu.Lepe,male uši,pravilno ,preplanulo lice,glatko izbrijano,obrve koje daju oštrinu njegovim očima.Oči crne,vatrene,prodorne.Obuzme je jeza kada ih,na kratko,uperi na nju.
Na celom njegovom licu se ogleda samopuzdanje,izvesna doza nadmenosti,hladnokrvnosti i egoizma.
Jedan pogled je Milici dovoljan da shvati koliko je taj muškarac uspešan,samouveren,rođeni vođa,stalni lider u grupi,i naravno,fatalan zavodnik.Čovek koga oduvek traži,čovek koji će je voditi kroz život.
Odjednom ga ugleda,kao da je ,odnekud,iskočio na ulicu,kao da je Božijom rukom spušten na trotoar,da bi njoj ulepšao jutro.Osmehnula se u sebi,čvršće stisnula kaiš svoje skupe tašnice,isturila grudi još malo više,zabacila glavu , i nastavila da hoda sigurnim korakom.Odlučila je da ovoga jutra pređe na drugu stranu ulice,da ga pogleda svojim prkosnim očima,jednim dugim pogledom,pravo u oči,dovoljno dugim da ga on primeti ,dovoljno kratkim da ne bude napadan.Milica zna sa muškarcima,retko kada joj odolevaju,retko ih je jurila,ali koga ona odluči imati....imaće ga.
Evo ga,približava se onim gipkim,samuverenim hodom koji kao da govori“znam,ceo svet je moj“gleda okolo,nonšalantnim pogledom,bez stvarnog interesovanja za bilo šta,čak i za nju.Još par trenutaka i ona će krenuti preko ulice,malo ukoso,tako da na susedni trotoar kroči malo pre susreta sa njim,da ga pogleda svojim ,unapred pripremljenim, pogledom i najzad,bar tako misli,privuče njegovu pažnju.Videće on sa kim ima posla,nije ona jedna od njegovih šmizlica koje je ,do sada,imao,nije ona privezak,laka zabava,prazna sponzorušica.Zadovoljno se nasmešila,jedva primetno,sladeći se onim izrazom u njegovim očima ,koji će ,zna ona,videti kada je ,konačno,bude ugledao,jer,očito je,ne vidi je ,čak i kada je pogleda.
Zakoračila je na ulicu,još sa smeškom u uglu usana,sa pogledom na svoje cipelice,crne,skupe,sa visokom štiklicom.
Prodorna škripa kočnica zapara njene uši i paralizova njeno telo.U magnovenju shvata da je uradila nešto strašno glupo.Hoće da vrisne,da potrči,da odskoči unazad,da uradi bilo šta što će je spasiti od bola koji dolazi.Ne može ni da se pomeri,ni glasa da pusti.Razrogačenim očima punim iznenađenja i užasa ,ona gleda ništa manje užasnute oči mladog vozača koji grčevito stiska kočnicu svog automobila,ukočenih ruku na upravljaču.
„Neeeeee,ne,ne,nemoj Bože,molim Te,ne!“-Vrišti u sebi,moleći za život Boga u koga nije verovala.Čuje prasak i oseća prodorni bol koji muti svest.
Odjednom-tišina
.Leži na ulici,na leđima.Vidi plavičasto jutarnje nebo,sa nekoliko malih ,belih oblačića.Sive četvorospratnice starog dela grada,nadovezuju se jedna na drugu,duž cele ove ulice,koja je ,još uvek ,i hladovini.“Zašto ništa ne osećam?“-pita sebe.“Umerem li?Hoće li sada doći tama,pa onaj čuveni tunel o kojem govore oni koji su doživeli kliničku smrt?Hoće li slike mog života početi da se vrte,poslednji put?Zašto ništa ne osećam?Hoće li onaj divni muškarac dotrčati do mene i uzeti me u naručije,bar sada,bar jednom?Ubaciti u kola i odvesti negde gde mi mogu pomoći?Onako,kao u filmu?Ne....Možda i ne treba.Možda je kičma povređena.Možda treba čekati Hitnu.Možda je zaglavljena u jutarnjem špicu?Možda.Zašto ništa ne osećam?
Skupljaju se radoznalci.Otkuda,odjednom,toliki svet?Zašto ljudi trče da vide nesreću?Gledaju u oči.Nešto žele da vide.Smrt?Život?Bol?Iznenađenje?Kajanje?Osudu?Tugu?Očaj?Zašto su ovde?Zašto on nije?“
Pred njenim očima plavičasto nebo se pretvori u vatromet u kome su preovladavale žuta i svetlozelena boja,nebeski svod naprsnu kao vetrobran automobila udaren kamenicom,a svaka pukotina dobi svoju nijansu žute i svetlozelene boje,i mnoštvo varnica zatitra pred njenim očima .“Gubim svest.Ako se,ikada,osvestim moraću toliko toga da promenim.Potražiću normalnog čoveka i pokušati da ga usrećim.Imam trideset i devet godina.Gde su prošle?Tako me nervirala moja majka kada mi je čestitala rođendane i pitala“Znaš li koji ti je?“Kao,vreme ide,gde ti je porodica,gde ti je dete,bla,bla.Tata je ćutao.Uvek me bolje razumeo.Ili nije,pa je zato ćutao....važno je da je ćutao.Moj život je moja stvar.Tako sam mislila,a sada se kajem.Kako sam pogrešila!Ko će me pamtiti?Onaj iz firme?Odavno je oženjen,ima decu,ima o čemu da misli.Ima ko i na njega da misli,prokletnik!
Ovaj sa druge strane ulice?Ne.
Gde je čovek koga sam godinama tražila,i čekala,da me vodi kroz život,čuva,mazi ,pazi?
Sa toliko prezira sam odbacivala one koji su me mogli voleti....ali,nisam videla da me mogu voditi“
Pred njenim očima,nalik ubrzanom filmu,počeše da lete slike njenog života...
NASTAVIĆE SE...
