Prvi deo bloga o razvoju nacionalnih osećanja od 2004. do 2009., kao i ideja da su ona veštački podmetnuta
Za početak, hteo bih da napravim jednu distinkciju, koja našim ljudima nije baš uvek jasna.
Rodoljublje ili patriotizam, je pojam čije pozitivno značenje obuhvata različita pozitivna osećanja i sistem povezanih stavova čiji su objekat sopstvena nacija, jezik, država, istorija i kultura. On podrazumeva razvijenu nacionalnu svest, oformljen nacionalni identitet, kao i osećanje privrženosti svojoj naciji, ali bez idealizacije vlastite i potcenjivanja tuđe nacije. U negativnom smislu, patriotizam uključuje negativne emocije, uverenja i stavove koji nastaju kao reakcija na ugrožavanje nacionalne slobode ili na vređanje nacionalnih osećanja. Nacionalizam u suštini predstavlja rodoljublje (patriotizam), ljubav prema svom narodu. Nacionalizam, u širem smislu, je privrženost vlastitoj naciji i njenim interesima, zanemarujući interese drugih nacija. Šovinizam (po Napoleonovom vojniku Nikoli Šovenu (Nicolas Chauvin) kome je pripisivana bespogovorna odanost Napoleonu) je ekstremni vid nacionalizma. Primitivna, tribalistička ideološka i politička doktrina, koju čine mistifikovana nacionalna istorija, izrazito pozitivne predrasude ο vrednosti sopstvene nacije i negativne predrasude ο drugim, posebno susednim nacijama, povezane sa mržnjom, prezirom, netolerancijom i agresivnošću prema pripadnicima drugih nacija. (preuzeto sa srpske Vikipedije)
Ono što sam hteo da istaknem u ovoj temi, jeste jedan pregled naše najnovije istorije: toliko nove, da je i 5.10.2000., koji je besprizorno odavno u udžbenicima istorije, za to prošlost.
Mislim da je Zoran Đinđić bio kriminalac, hteo bih za početak da istaknem, on je šurovao sa drugim kriminalcima, to ga je na kraju koštalo i glave, ali jedna stvar je jasna- on je shvatao da neće moći večito da krade, pa je strategija njegove vlade bila "take money and run", jer, oni su došli na vlast na talasu narodnog besa prema Miloševiću i obećanju integracije u Evropsku Uniju. Sada, on je svakako procenio da koliko god Srbija išla brzo ka evrointegracijama, zemlji jeste potrebno oko 10 godina da svoj put okonča, pa je imao vremena da, simboličnom krađom, za sebe i svoje okruženje zgrne dovoljno bogatstva. Ipak, period od 2 i po- 3 godine njegove vlasti jeste bio pozitivan, a u poređenju sa Miloševićevim vremenom, i veoma pozitivan za Srbiju. Zemlja je počela da se oporavlja od ekonomske katastrofe, stigle su (pored lažnih, kiparskih) i neke prave strane investicije. Živelo se od kredita, ali, postojala je realna šansa da se ti krediti otplate. A onda se Đinđić prekombinovao u svojim mutnim poslovima, i poginuo. Obzirom na veliku narodnu podršku koju su i dalje uživale reforme u prvoj polovini 2003. godine, iako ne sam Đinđić, nije bilo ni govora o izborima, i sa Zoranom Živkovićem na čelu, izabrana je potpuno ista vlada. Daleko od toga da stručni tim, ako je zaista stručan, zavisi od svog lidera, ali Živković je, ako izuzmemo jednopartijsko vreme, bio prvi srpski premijer bez visoke stručne spreme. Afere, kojih je i do tada bilo, počele su jedna za drugom da isplivavaju. To je na kraju, krajem godine, dovelo do pada vlade. Mada se nije tako činilo, bio je to kraj jedne liberalne i prosperitetne ere. Vlast koja će biti izabrana u januarau i februaru 2004. godine, zapravo su bili nepodobni elementi dotadašnje vlasti. U kampanji su primenili veštu taktiku, tvrdeći da je dotadašnjoj vladi nedostajalo patriotizma. Odbili su saradnju sa Radikalima, koji su bili očigledni nacionalisti, pa je na jedvite jade formirana vlada DSS-SPO-NS-G17+ uz podršku SPS-a. Zaista se činilo da prethodna vlada nije bila patriotska, ali se ovde zaboravlja da većina naroda pune tri godine za to nije marila: verovatno je da bi Đinđićeva vlast, da je Kosovo proglasilo nezavisnost 2001/02/03. godine, nakon 2-3 meseca otezanja to priznala kao "realnost". Možda nekima to zvuči kao izdaja, ali realno, sada bi nam bilo lakše. Sa Koštunicom, to nije dolazilo u obzir. To je bilo jasno i pre, a naročito posle "martovskog pogroma" 2004.- tu je došao do izražaja "patriotski" karakter nove vlade, praćen još jednom odlikom-jakom vezom sa crkvom. Vladu, kojoj niko nije davao više od nekoliko meseci vlasti, ovaj makijavelistički potez je toliko učvrstio, da će ona istrajati gotovo ceo mandat. Naravno, Srbija od 1999. godine nema nikakav uticaj na Kosovu, tako da je nakon malo podrobnijeg osvrta na sve što je radila Koštuničina vlada, jasno da je to sve bilo zarad učvršćivanje vlasti. I donošenje novog, svenarodnog ustava 2006. godine, i dodatni pozivi na patriotizam prilikom otcepljenja Crne Gore, i pregovori o statusu Kosova, koji su se sveli na to da su Albanci i međunarodna zajednica stiskali Srbiju da prizna realnost, a Srbija udarala stolom po rezoluciji 1244. Inače, ne znam da li ste čitali tu rezoluciju, ali u njoj stoji da je "Kosovo deo Srbije dok ne dođe do promene njegovog statusa". Naravno, početkom 2007. godine, usledili su izbori, i Koštunica opstaje kao premijer, ušavši u vladu sa DS-om. Narod i svet su očigledno očekivali da novi većinski koalicioni partner ublaži bezalternativni patriotizam koji je zavladao za vreme Koštunice, kao i da Srbija ozbiljnije zagazi put Evrope. Hteo bih da istaknem, što je svima jasno, da EU do, otprilike sredine te godine, nije imala nikakvu alternativu. Ali, stvari su počele da se menjaju. Koštunica šalje zapadu sve jasniju poruku da će, u slučaju da dođe do masovnog priznavanja Kosova, "okrenui ćurak" i osloniti se na saradnju sa Rusijom, što, u našoj poziciji, nije naročito pametno. Sa druge strane, Amerika sada otvoreno tvrdi da će prva priznati Kosovo, ako ono proglasi nezavisnost.
Za početak, hteo bih da napravim jednu distinkciju, koja našim ljudima nije baš uvek jasna.
Rodoljublje ili patriotizam, je pojam čije pozitivno značenje obuhvata različita pozitivna osećanja i sistem povezanih stavova čiji su objekat sopstvena nacija, jezik, država, istorija i kultura. On podrazumeva razvijenu nacionalnu svest, oformljen nacionalni identitet, kao i osećanje privrženosti svojoj naciji, ali bez idealizacije vlastite i potcenjivanja tuđe nacije. U negativnom smislu, patriotizam uključuje negativne emocije, uverenja i stavove koji nastaju kao reakcija na ugrožavanje nacionalne slobode ili na vređanje nacionalnih osećanja. Nacionalizam u suštini predstavlja rodoljublje (patriotizam), ljubav prema svom narodu. Nacionalizam, u širem smislu, je privrženost vlastitoj naciji i njenim interesima, zanemarujući interese drugih nacija. Šovinizam (po Napoleonovom vojniku Nikoli Šovenu (Nicolas Chauvin) kome je pripisivana bespogovorna odanost Napoleonu) je ekstremni vid nacionalizma. Primitivna, tribalistička ideološka i politička doktrina, koju čine mistifikovana nacionalna istorija, izrazito pozitivne predrasude ο vrednosti sopstvene nacije i negativne predrasude ο drugim, posebno susednim nacijama, povezane sa mržnjom, prezirom, netolerancijom i agresivnošću prema pripadnicima drugih nacija. (preuzeto sa srpske Vikipedije)
Ono što sam hteo da istaknem u ovoj temi, jeste jedan pregled naše najnovije istorije: toliko nove, da je i 5.10.2000., koji je besprizorno odavno u udžbenicima istorije, za to prošlost.
Mislim da je Zoran Đinđić bio kriminalac, hteo bih za početak da istaknem, on je šurovao sa drugim kriminalcima, to ga je na kraju koštalo i glave, ali jedna stvar je jasna- on je shvatao da neće moći večito da krade, pa je strategija njegove vlade bila "take money and run", jer, oni su došli na vlast na talasu narodnog besa prema Miloševiću i obećanju integracije u Evropsku Uniju. Sada, on je svakako procenio da koliko god Srbija išla brzo ka evrointegracijama, zemlji jeste potrebno oko 10 godina da svoj put okonča, pa je imao vremena da, simboličnom krađom, za sebe i svoje okruženje zgrne dovoljno bogatstva. Ipak, period od 2 i po- 3 godine njegove vlasti jeste bio pozitivan, a u poređenju sa Miloševićevim vremenom, i veoma pozitivan za Srbiju. Zemlja je počela da se oporavlja od ekonomske katastrofe, stigle su (pored lažnih, kiparskih) i neke prave strane investicije. Živelo se od kredita, ali, postojala je realna šansa da se ti krediti otplate. A onda se Đinđić prekombinovao u svojim mutnim poslovima, i poginuo. Obzirom na veliku narodnu podršku koju su i dalje uživale reforme u prvoj polovini 2003. godine, iako ne sam Đinđić, nije bilo ni govora o izborima, i sa Zoranom Živkovićem na čelu, izabrana je potpuno ista vlada. Daleko od toga da stručni tim, ako je zaista stručan, zavisi od svog lidera, ali Živković je, ako izuzmemo jednopartijsko vreme, bio prvi srpski premijer bez visoke stručne spreme. Afere, kojih je i do tada bilo, počele su jedna za drugom da isplivavaju. To je na kraju, krajem godine, dovelo do pada vlade. Mada se nije tako činilo, bio je to kraj jedne liberalne i prosperitetne ere. Vlast koja će biti izabrana u januarau i februaru 2004. godine, zapravo su bili nepodobni elementi dotadašnje vlasti. U kampanji su primenili veštu taktiku, tvrdeći da je dotadašnjoj vladi nedostajalo patriotizma. Odbili su saradnju sa Radikalima, koji su bili očigledni nacionalisti, pa je na jedvite jade formirana vlada DSS-SPO-NS-G17+ uz podršku SPS-a. Zaista se činilo da prethodna vlada nije bila patriotska, ali se ovde zaboravlja da većina naroda pune tri godine za to nije marila: verovatno je da bi Đinđićeva vlast, da je Kosovo proglasilo nezavisnost 2001/02/03. godine, nakon 2-3 meseca otezanja to priznala kao "realnost". Možda nekima to zvuči kao izdaja, ali realno, sada bi nam bilo lakše. Sa Koštunicom, to nije dolazilo u obzir. To je bilo jasno i pre, a naročito posle "martovskog pogroma" 2004.- tu je došao do izražaja "patriotski" karakter nove vlade, praćen još jednom odlikom-jakom vezom sa crkvom. Vladu, kojoj niko nije davao više od nekoliko meseci vlasti, ovaj makijavelistički potez je toliko učvrstio, da će ona istrajati gotovo ceo mandat. Naravno, Srbija od 1999. godine nema nikakav uticaj na Kosovu, tako da je nakon malo podrobnijeg osvrta na sve što je radila Koštuničina vlada, jasno da je to sve bilo zarad učvršćivanje vlasti. I donošenje novog, svenarodnog ustava 2006. godine, i dodatni pozivi na patriotizam prilikom otcepljenja Crne Gore, i pregovori o statusu Kosova, koji su se sveli na to da su Albanci i međunarodna zajednica stiskali Srbiju da prizna realnost, a Srbija udarala stolom po rezoluciji 1244. Inače, ne znam da li ste čitali tu rezoluciju, ali u njoj stoji da je "Kosovo deo Srbije dok ne dođe do promene njegovog statusa". Naravno, početkom 2007. godine, usledili su izbori, i Koštunica opstaje kao premijer, ušavši u vladu sa DS-om. Narod i svet su očigledno očekivali da novi većinski koalicioni partner ublaži bezalternativni patriotizam koji je zavladao za vreme Koštunice, kao i da Srbija ozbiljnije zagazi put Evrope. Hteo bih da istaknem, što je svima jasno, da EU do, otprilike sredine te godine, nije imala nikakvu alternativu. Ali, stvari su počele da se menjaju. Koštunica šalje zapadu sve jasniju poruku da će, u slučaju da dođe do masovnog priznavanja Kosova, "okrenui ćurak" i osloniti se na saradnju sa Rusijom, što, u našoj poziciji, nije naročito pametno. Sa druge strane, Amerika sada otvoreno tvrdi da će prva priznati Kosovo, ako ono proglasi nezavisnost.