- Poruka
- 129.664
Prikaz knjige: roman „Juče“ Huana Emara; izdanje: Dereta, 2024; original: Ayer, 1935; prevod sa španskog: Branko Anđić.
Tačno šezdeset godina nakon smrti, jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih predstavnika čileanske avangarde, Huan Emar, konačno dobija zasluženu recepciju kako u domovini, tako i širom sveta. To što je „Juče“ tek prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik ne bi trebalo da čudi, znajući da već prilikom pojavljivanja stiče reputaciju knjige koja se obraća budućnosti. Danas se o ovom kratkom romanu uglavnom govori u kontekstu nerazumevanja savremenika, podjednako publike i kritičara, koji ga jednostavno nisu uzeli u obzir, mada je prilično jasno izveden iz tada aktuelne nadrealističke poetike „francuske škole“. Autor je, naime, od 1919. živeo i radio u Parizu, gde usvaja i svoj književni pseudonim sa značenjem: sit sam svega (J’en ai marre – Žan Emar). Zbog svega toga, obično se odmah, kao upozorenje, ističu nemogućnost čitanja u realističkom ključu i uzaludnost traženja bilo kakve logike, što je samo delimično tačno.
Huan Emar. Foto: Dereta
Uprkos vodećem načelu zaumnog i danas potpuno vidljivog prethodništva postmodernizmu, Emarovu knjigu odlikuje precizan, a istovremeno otvoreno dekonstruktivistički, hronološki kompozicioni sled. Na isti način, glavni lik-narator spaja izrazitu lucidnost i čak preteranu osvešćenost sa – neuobičajenom percepcijom. Njegovo viđenje stvari i situacija otkriva budno traganje za potpunim doživljajem oba nivoa: očiglednog i pozadinskog, dubine i širine, a ne samo prvog, površinskog sloja na kome se naša svest obično zaustavlja. Potraga, u kojoj nije usamljen budući da se sve vreme poziva na pratnju supruge Izabel kao oslonca, orijentira, a naposletku i bukvalnog graničara lutanja izvan i iznad domena očiglednog, ima jasnu vremensku i prostornu osnovu.
Kao što naslov govori, isprekidana, ali etapno povezana radnja odvija se u toku jednog, jučerašnjeg dana i to od jutra do kasno u noć, između nekoliko tačaka u izmišljenom gradiću San Agustin de Tango. Bezimeni hispanoamerički srodnik Leopolda Bluma kreće se između sasvim određenih, uglavnom unapred isplaniranih lokacija. Brzo postaje jasno da mu je cilj nalaženje i dosezanje posebne vrste doživljaja sveta, onog smisla koji se krije duboko u nama, gde stvari dostižu sintezu i sustiču se sva vremena.
Odredišta i povodi su, međutim, potpuno bizarni i izokrenuti. Narator i supruga najpre prisustvuju javnom giljotiniranju Rudesinda Maljeka, optuženog zbog propovedanja intelektualnog zadovoljstva koje nosi seksualni čin. Zatim posećuju zoološki vrt, gde nakon sudelovanja u horu pavijana posmatraju kako noj proždire lavicu, umesto da joj postane plen (preciznije, guta je, što budi asocijaciju na Egziperijevog slona u utrobi zmije). Čak i sasvim prozaične situacije poput ručka u restoranu ili boravka u čekaonici služe posmatranju prisutnih i rekonstruisanju njihovih egzistencija. Ipak, najvažnije su posete, prvo prijatelju slikaru koji je opsednut zelenom bojom, a zatim junakovim roditeljima, gde biva izložen besmislenoj opkladi u formi igre (ne)suočavanja sa mogućim izvorom straha. Konačno, kao vrhunac apsurda, prilikom povratka u restoran doživljava „klozetsko otkrovenje“ zasnovano na kružnom praćenju rupica i jedne zalutale muve na površini porcelana – i to je okidač za, s povratkom kući, korak-po-korak rekonstrukciju svih tačaka dana. Ne bi li se došlo do otkrića, iskušavaju se granice naše sposobnosti doživljavanja, pamćenja (prustovsko poverenje u evokativne moći čaja od kamilice), prisustva u trenutku i beskonačnosti.
Moglo bi se reći da je, naizgled neobična i besmislena, junakova vežba udvajanja vremena i apsolutne koncentracije svesti opsesivna, donekle čak mazohistička, a svakako nekonvencionalna. Emar se, pre svega, služi besprekornom leksikom, stilom koji je začudan koliko i neobično setan, šaren i precizan, usredsređen na namerno nabacane slike, pored svega u određenom poretku i skladu. Njegov humor je iznenađujuće aktuelan, kao na primer kada govori o pojedinačnoj fiksaciji umetnika, masovnoj fasciniranosti javnom egzekucijom (tako da prvom rečenicom konstatuje da je konačno video toliko priželjkivani prizor, „giljotiniranje jedne osobe“) ili dok, opisujući svoju porodicu, suptilno, a bespoštedno ismeva dokonu društvenu elitu.
S druge strane, preciznost i na momente frustrirajuće „napipavanje“ tačnog oseta, tona, nijanse, ukazuju na dubioznu logiku iza naglašeno izokrenute tačke gledišta. Postupak je, koliko god suprotan racionalizaciji, u jednakoj meri privržen opštoj istini i okrenut verodostojnosti subjektivno predočavanog. Dok prenosi lagano jačanje tenzije u ateljeu Rubena de Loa tokom umetnikovog diskursa o neblagonaklonosti buržuja, razmatra aspekte druge dominantne boje – crvene, te njenog treperenja i uticaja na skrivene nagone, kako se prelivaju izvan galerijskih zidova i obuhvataju čitavo čovečanstvo. Udvajanje nije rezervisano samo za vreme i pripovedačku svest. Suprugu naizmenično smenjuje sećanje na Lukreciju (strastvena prošlost, Evropa, druge ulice i mesta, a isti čovek koji ih doživljava), a lavica u zoo-vrtu se multiplikuje, pa dobijamo četrnaest istovetnih verzija, savršeno koordiniranih pokreta i radnji.
Emarova priča povezuje linearno (kretanje) i vertikalno (često bukvalno uzdizanje: zvuka pesme, pogleda, sećanja, u vazduh i nebo), alogično i preterano seciranje svake senzacije, lepotu stila i konfuzno zamešateljstvo obuhvaćenih prizora. Kao što je supruga faktor stalnog vraćanja junaka na tlo, ali bez stega nerazumevanja (suprotno tome, ona mu je saborac i saučesnik), tako ni priča u celini ni jednog trena ne iskače iz koloseka baš toliko da je postane nemoguće pratiti. Štaviše, ne jednom, naglašen je cilj:
…video sam, osetio, spoznao, konačno, život, golu istinu, lišenu svih prevara, senzacionalizma, da se bolje izrazimo, svega onoga što ga drži u granicama nepostojećeg događanja.
U tim trenucima, svaki korak, detalj, uspomena ili digresija, omogućuje simultano prisustvo „čitave prošlosti oslobođene vremena i sa istovremenim pojavljivanjem“. Zato je važna pažljiva, do (prividnog) ludila tvrdoglavosti minuciozna rekonstrukcija, biti potpuno prisutan u trenutku, oslobođem zakonitosti očekivanja da se (i na koji način) „prikladno“ ponaša ili reaguje. Proniknute nijanse, zajednički ustremljeni glasovi, stalno i s pravilnim razmacima prateće otkucavanje jeronimskog sata sa katedrale na trgu, služe omogućavanju jedne mirne, a intenzivne usredsređenosti na činjenje svega da senzacije i fenomeni (nad)realnog ne iščeznu iz nas. Jedino tako – celokupnim uobličavanjem, ništa neće nikad otići.
Isidora Đolović
Tačno šezdeset godina nakon smrti, jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih predstavnika čileanske avangarde, Huan Emar, konačno dobija zasluženu recepciju kako u domovini, tako i širom sveta. To što je „Juče“ tek prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik ne bi trebalo da čudi, znajući da već prilikom pojavljivanja stiče reputaciju knjige koja se obraća budućnosti. Danas se o ovom kratkom romanu uglavnom govori u kontekstu nerazumevanja savremenika, podjednako publike i kritičara, koji ga jednostavno nisu uzeli u obzir, mada je prilično jasno izveden iz tada aktuelne nadrealističke poetike „francuske škole“. Autor je, naime, od 1919. živeo i radio u Parizu, gde usvaja i svoj književni pseudonim sa značenjem: sit sam svega (J’en ai marre – Žan Emar). Zbog svega toga, obično se odmah, kao upozorenje, ističu nemogućnost čitanja u realističkom ključu i uzaludnost traženja bilo kakve logike, što je samo delimično tačno.
Uprkos vodećem načelu zaumnog i danas potpuno vidljivog prethodništva postmodernizmu, Emarovu knjigu odlikuje precizan, a istovremeno otvoreno dekonstruktivistički, hronološki kompozicioni sled. Na isti način, glavni lik-narator spaja izrazitu lucidnost i čak preteranu osvešćenost sa – neuobičajenom percepcijom. Njegovo viđenje stvari i situacija otkriva budno traganje za potpunim doživljajem oba nivoa: očiglednog i pozadinskog, dubine i širine, a ne samo prvog, površinskog sloja na kome se naša svest obično zaustavlja. Potraga, u kojoj nije usamljen budući da se sve vreme poziva na pratnju supruge Izabel kao oslonca, orijentira, a naposletku i bukvalnog graničara lutanja izvan i iznad domena očiglednog, ima jasnu vremensku i prostornu osnovu.
Kao što naslov govori, isprekidana, ali etapno povezana radnja odvija se u toku jednog, jučerašnjeg dana i to od jutra do kasno u noć, između nekoliko tačaka u izmišljenom gradiću San Agustin de Tango. Bezimeni hispanoamerički srodnik Leopolda Bluma kreće se između sasvim određenih, uglavnom unapred isplaniranih lokacija. Brzo postaje jasno da mu je cilj nalaženje i dosezanje posebne vrste doživljaja sveta, onog smisla koji se krije duboko u nama, gde stvari dostižu sintezu i sustiču se sva vremena.
Odredišta i povodi su, međutim, potpuno bizarni i izokrenuti. Narator i supruga najpre prisustvuju javnom giljotiniranju Rudesinda Maljeka, optuženog zbog propovedanja intelektualnog zadovoljstva koje nosi seksualni čin. Zatim posećuju zoološki vrt, gde nakon sudelovanja u horu pavijana posmatraju kako noj proždire lavicu, umesto da joj postane plen (preciznije, guta je, što budi asocijaciju na Egziperijevog slona u utrobi zmije). Čak i sasvim prozaične situacije poput ručka u restoranu ili boravka u čekaonici služe posmatranju prisutnih i rekonstruisanju njihovih egzistencija. Ipak, najvažnije su posete, prvo prijatelju slikaru koji je opsednut zelenom bojom, a zatim junakovim roditeljima, gde biva izložen besmislenoj opkladi u formi igre (ne)suočavanja sa mogućim izvorom straha. Konačno, kao vrhunac apsurda, prilikom povratka u restoran doživljava „klozetsko otkrovenje“ zasnovano na kružnom praćenju rupica i jedne zalutale muve na površini porcelana – i to je okidač za, s povratkom kući, korak-po-korak rekonstrukciju svih tačaka dana. Ne bi li se došlo do otkrića, iskušavaju se granice naše sposobnosti doživljavanja, pamćenja (prustovsko poverenje u evokativne moći čaja od kamilice), prisustva u trenutku i beskonačnosti.
Moglo bi se reći da je, naizgled neobična i besmislena, junakova vežba udvajanja vremena i apsolutne koncentracije svesti opsesivna, donekle čak mazohistička, a svakako nekonvencionalna. Emar se, pre svega, služi besprekornom leksikom, stilom koji je začudan koliko i neobično setan, šaren i precizan, usredsređen na namerno nabacane slike, pored svega u određenom poretku i skladu. Njegov humor je iznenađujuće aktuelan, kao na primer kada govori o pojedinačnoj fiksaciji umetnika, masovnoj fasciniranosti javnom egzekucijom (tako da prvom rečenicom konstatuje da je konačno video toliko priželjkivani prizor, „giljotiniranje jedne osobe“) ili dok, opisujući svoju porodicu, suptilno, a bespoštedno ismeva dokonu društvenu elitu.
S druge strane, preciznost i na momente frustrirajuće „napipavanje“ tačnog oseta, tona, nijanse, ukazuju na dubioznu logiku iza naglašeno izokrenute tačke gledišta. Postupak je, koliko god suprotan racionalizaciji, u jednakoj meri privržen opštoj istini i okrenut verodostojnosti subjektivno predočavanog. Dok prenosi lagano jačanje tenzije u ateljeu Rubena de Loa tokom umetnikovog diskursa o neblagonaklonosti buržuja, razmatra aspekte druge dominantne boje – crvene, te njenog treperenja i uticaja na skrivene nagone, kako se prelivaju izvan galerijskih zidova i obuhvataju čitavo čovečanstvo. Udvajanje nije rezervisano samo za vreme i pripovedačku svest. Suprugu naizmenično smenjuje sećanje na Lukreciju (strastvena prošlost, Evropa, druge ulice i mesta, a isti čovek koji ih doživljava), a lavica u zoo-vrtu se multiplikuje, pa dobijamo četrnaest istovetnih verzija, savršeno koordiniranih pokreta i radnji.
Emarova priča povezuje linearno (kretanje) i vertikalno (često bukvalno uzdizanje: zvuka pesme, pogleda, sećanja, u vazduh i nebo), alogično i preterano seciranje svake senzacije, lepotu stila i konfuzno zamešateljstvo obuhvaćenih prizora. Kao što je supruga faktor stalnog vraćanja junaka na tlo, ali bez stega nerazumevanja (suprotno tome, ona mu je saborac i saučesnik), tako ni priča u celini ni jednog trena ne iskače iz koloseka baš toliko da je postane nemoguće pratiti. Štaviše, ne jednom, naglašen je cilj:
…video sam, osetio, spoznao, konačno, život, golu istinu, lišenu svih prevara, senzacionalizma, da se bolje izrazimo, svega onoga što ga drži u granicama nepostojećeg događanja.
U tim trenucima, svaki korak, detalj, uspomena ili digresija, omogućuje simultano prisustvo „čitave prošlosti oslobođene vremena i sa istovremenim pojavljivanjem“. Zato je važna pažljiva, do (prividnog) ludila tvrdoglavosti minuciozna rekonstrukcija, biti potpuno prisutan u trenutku, oslobođem zakonitosti očekivanja da se (i na koji način) „prikladno“ ponaša ili reaguje. Proniknute nijanse, zajednički ustremljeni glasovi, stalno i s pravilnim razmacima prateće otkucavanje jeronimskog sata sa katedrale na trgu, služe omogućavanju jedne mirne, a intenzivne usredsređenosti na činjenje svega da senzacije i fenomeni (nad)realnog ne iščeznu iz nas. Jedino tako – celokupnim uobličavanjem, ništa neće nikad otići.
Isidora Đolović
