Školski kurir uručio mi je poziv za hitan roditeljski sastanak, meni, još bunovnom, u pidžami krivo zakopčanih dugmadi. Nisam ga ni pogledao niti sam išta pitao, potpisao sam nekakav papir i zbogom... Natrag na spavanje. Nakon još jednog sata sna, pročitao sam poziv. Malo su me brinule neke formulacije: „zajamčena diskrecija”, “paraziti pred vratima”, “gust češalj obavezan”. Međutim, najviše me zabrinula spoznaja da škola nema kurira. Ili ipak, u ovako hitnim stuacijama...
Supruga je taj dan radila poslepodne; nije bilo druge, morao sam ja na roditeljski. Imamo dvoje dece; mlađa ide u drugi razred, a starija u sedmi. Bio je to najmasovniji roditeljski sastanak u istoriji. U holu škole okupilo se oko hiljadu roditelja, došli su valjda i oni o čijem očinstvu-majčinstvu postoje samo indicije. Nismo imali gde sesti; krivo mi je bilo što se nisam setio poneti nešto na što bih seo, barem onaj lovački tronožac što mi ga je ujak...
Dok sam ja tako snatrio o stoličicama, jedna se gospođa s improvizovane pozornice (učenička klupa išarana sa svih strana) već obratila, nama, roditeljima. Prepoznao sam je, bila je to školska pedijatrica. Odmah je razotkrila razlog sazivanju sastanka. Bila je to epidemija vaši koja je i ove godine pogodila našu školu.
“Ali ove godine, dragi roditelji”, naglasila je doktorka, “Situacija je doista alarmantna. Koliko god ja upozoravala, uvek se nađe i do 10% roditelja koji svoju decu uopšte ne čiste od vaši. Besplatne šampone sam delila, najgušće rumunjske češljeve, educirala i educirala, ali ništa... Zato se ove godine i dogodilo to što se dogodilo.”
Muk.
“Prilikom redovnog pregleda u razredu... neću, naravno reći o kojem se to razredu radi, u kosi jednog, inače urednog i simpatičnog dečaka, pronašla sam, naravno, gnjida koliko hoćete, ali uz sve te gnjide, Bože dragi još mi je muka kad se toga setim, uočila sam i jednu pravu pravcatu odraslu vaš! To mi se nije dogodilo već dvadeset godina, da živu vašku nađem u detetovoj kosi. Gnjide da, to je već stara stvar i tu pomoći nema, ali ovo nas stvarno treba zabrinuti.”
Moram priznati da mi baš i nije bilo najjasnije njezino čuđenje; ako su gnjide u kosi normalne, a odrasle životinjice nisu - ko onda stavlja gnjide u kosu? Nisam se još u sebi čestito ni domislio, kad je jedna majka, odevena u jarko crveni kaputić, postavila upravo to pitanje.
“Znate šta ću vam reći”, nastavila je doktorka, “Vaške su za medicinu velika misterija. Postoji teorija da gnjide nastaju iz lojnih žlezda u kojima su odrasle vaši postavile zametke u dalekoj evolucijskoj prošlosti. Drugi pak drže da je sve u glavi, ali to je najlakše reći... Bilo kako bilo, ona je tu.”
Sad se i školski domar popeo na klupu (koja se opasno zaljuljala) držeći u rukama naizgled praznu staklenu teglicu, na koji je doktorka pokazala rukom.
“Ona je tu. Ta jedina vaška u poslednjih 20 godina. Želimo li očuvati integritet naše zajednice i održati udio ognjiđenih glava na onih 10% moramo tu vašku ubiti razmirisanim ritualom!”
Doktorka je sada već pomalo i urlala. Čuo sam glasove pokraj sebe:
“I ona je jadna prolupala.”
Bilo je vruće. Nisam imao gde odložiti svoju jaknu podstavljenu spužvom. Ponestajalo je i zraka, noge su mi se kočile. Već pomalo odsutan duhom, uočio sam krajičkom oka kako doktorka stavlja šamansku masku na lice i rasipa oko sebe nekakve šljokičave komadiće koji su ubrzo lebdeli svuda oko nas. Fiksirao sam pogled na jednu od tih šljokica, koja mi je, gle čuda, sletela baš na nos.
Prolomio se urlik. Usred tog amaterskog rituala, teglica je, izgleda, pala i razbila se, a vaška izmilela van.
“Ne dajte joj da pobegne!”, vikala je doktorka. Ljudi su klekli tražeći vašku po podu, kao što se traži sočivo.
“U kosi, u kosi!”, divljala je dalje školska pedijatrica, a ja sam lično posumnjao da vaška uopšte postoji.
Krenuo sam prema izlazu, a uznemirena gomila za mnom. Tako se i dogodio taj roditeljski stampedo o kojem su prošle jeseni iscrpno izvestili mediji.
Nakon policijske istrage i suđenja, doktorka je završila u zatvoru na šest meseci. Da, da, krivci za slabu organizaciju sastanka i za pogibeljni stampedo izvukli su se s uvjetnim kaznama, a savesna doktorka morala je guliti zatvorske daske. Odbegla vaška na kraju je pronađena, ali na posve neočekivanom mestu, što je doktorku i koštalo slobode. I šta god mi mislili o njezinoj sudbini, jedno treba priznati: stidnoj vaši nije mesto u školi!
