- Poruka
- 17.096
Usnuo je veliki glumac, stasiti Mostarac...
Odlazak Gojka Šantića, kojem je gluma bila kao pucketanje dva prsta
– samo sad i nikad više...
Otišao je veliki glumac, taj stasiti, veliki Mostarac.
Moćnog glasa, impresivne pojave.
Talentovan do zla Boga.
Toliko da kad bi izašao na scenu, videli biste samo njega i nikog više.
Onaj veliki dramski umetnik, kako je sebe voleo da naziva, koji je
nahrupio na scenu kad su glumci istinski značili.
Glumac iz onog zlatnog doba Jugoslovenskog dramskog pozorišta,
kad se u zdanje preko puta Cvetnog trga išlo da bi se gledale velike
predstave, koje su postavljali veliki reditelji, a igrale glumčine!
Usnuo je Gojko Šantić, a za tih svojih 78 godina uradio je onoliko.
– Ja sam najčešće igrao mistične ljude, one u sukobu s vremenom,
heroje koji gube, ljude u dubokom sukobu s vremenom i prostorom u
kome žive. Oni su uvek bili mali, obični ljudi, koji su gubili zbog ljudskih
slabosti. Pošto je ovo vreme malog i slabog čoveka, onda je to prostor
u kome sam tražio…
Na sceni je ovaplotio repertoar kakav jedan glumac može samo da sanja.
Bio je Gojko Otelo, pa Prospero, pa Falstaf (Šekspir), ali i Koriolan, bio je Stavrogin,
Zanesenjak (Dostojevski), Pozdnišev (Tolstoj), Sid (Kornej), Levborg (Ibzen), Polimestor
(Euripid), Vladika Danilo, Rade Tomov (Njegoš), Vuk Isakovič (Crnjanski), Andrej, Gajev
(Čehov), Miloš Vasić, Apis (Dobrica Ćosić), Dobrosav, Mladen Đaković (Branislav Nušić),
Drobac (Ljubomir Simović), Maks (Ivo Andrić)…
Gostovao je na scenama širom sveta, u Moskvi, Petrogradu, Parizu, Berlinu, Štutgratu,
Bukureštu, Sofiji, Cirihu, Bernu, Veneciji, Trstu, Beču, Gracu, San Sebastijanu…
– Ma koliko gluma bila prevrtljiva, varljiva, adaptivna, ne postoji nijedna umetnost koja
pravovremenije daje onaj reciprocitet zadovoljstva kao umetnost glume. Glumac se ne
zavarava budućnošću. Glumac je kao pucketanje dva prsta – samo sad i nikad više.
A 2009. godine objavio je knjigu tako magičnog naslova – „Apostoli glume“, u kojoj je ispisao predivne
eseje, svojevrsne ode o svojim kolegama, njih dvanaestoro, a bili su to Milivoje Živanović, Marija Crnobori,
Ljubiša Jovanović, Ljiljana Krstić, Milan Ajvaz, Rahela Ferari, Branko Pleša, Stevo Žigon, Ljuba Tadić,
Radmila Andrić, Miša Žutić i Mirjana Vukojčić Sekana.
I Ljubomir Simović je u predgovoru Šantićeve knjige zapisao:
„Tekstovi Gojka Šantića prikazuju i osvetljavaju ono što u karijerama naših glumaca nismo mogli da vidimo.
Oni nam otkrivaju kako daleko iza onoga što gledamo na sceni ključa ili tinja ona nevidljiva drama ili borba
koja se sažima i sublimira u ono što će izaći na scenu. Uz sve to Šantićevi portreti imaju lepu literarnu vrednost.
Piše toplo i živopisno, živim i bogatim jezikom. A njegovo sopstveno glumačko iskustvo je takvo i toliko da bismo
mirne duše i uz njegovo ime mogli dodati epitet iz naslova njegove knjige“.
U pogovoru iste knjige Slobodan Rakitić podsetio je da su mnogi pisali o Šantićevoj glumi.
„Jedni su isticali njegovu mudrost i promišljenost, drugi plemenitu patetiku i viteštvo na sceni i u životu, treći
intuitivnost, četvrti osećanje za meru i nijanse. Ako je sve to tačno, a jeste, onda je Šantić kao glumac, umetnik
širokog raspona i prefinjenog gesta, sveobuhvatan, integralan, u svemu svoj…“
Ovenčan je tokom karijere brojnim nagradama, od godišnjih Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa Oktobarskom,
Vukovom, „Petar Kočić“, „Zlatni beočug“, „Joakim Vujić“, „Zlatno pero“
A pričajući o svojoj umetnosti, životu, pozorištu emisiji „Bardovi teatra“ za kraj je Gojko Šantić izabrao baš ove stihove:
„Kad moj prah tvorče mirno pređe u grumen gline užežene tada više neće biti međe između tebe i izmeđ mene…“
Neka ti je sretan let, dragi Gojko!
Odlazak Gojka Šantića, kojem je gluma bila kao pucketanje dva prsta
– samo sad i nikad više...
Otišao je veliki glumac, taj stasiti, veliki Mostarac.
Moćnog glasa, impresivne pojave.
Talentovan do zla Boga.
Toliko da kad bi izašao na scenu, videli biste samo njega i nikog više.
Onaj veliki dramski umetnik, kako je sebe voleo da naziva, koji je
nahrupio na scenu kad su glumci istinski značili.
Glumac iz onog zlatnog doba Jugoslovenskog dramskog pozorišta,
kad se u zdanje preko puta Cvetnog trga išlo da bi se gledale velike
predstave, koje su postavljali veliki reditelji, a igrale glumčine!
Usnuo je Gojko Šantić, a za tih svojih 78 godina uradio je onoliko.
– Ja sam najčešće igrao mistične ljude, one u sukobu s vremenom,
heroje koji gube, ljude u dubokom sukobu s vremenom i prostorom u
kome žive. Oni su uvek bili mali, obični ljudi, koji su gubili zbog ljudskih
slabosti. Pošto je ovo vreme malog i slabog čoveka, onda je to prostor
u kome sam tražio…
Na sceni je ovaplotio repertoar kakav jedan glumac može samo da sanja.
Bio je Gojko Otelo, pa Prospero, pa Falstaf (Šekspir), ali i Koriolan, bio je Stavrogin,
Zanesenjak (Dostojevski), Pozdnišev (Tolstoj), Sid (Kornej), Levborg (Ibzen), Polimestor
(Euripid), Vladika Danilo, Rade Tomov (Njegoš), Vuk Isakovič (Crnjanski), Andrej, Gajev
(Čehov), Miloš Vasić, Apis (Dobrica Ćosić), Dobrosav, Mladen Đaković (Branislav Nušić),
Drobac (Ljubomir Simović), Maks (Ivo Andrić)…
Gostovao je na scenama širom sveta, u Moskvi, Petrogradu, Parizu, Berlinu, Štutgratu,
Bukureštu, Sofiji, Cirihu, Bernu, Veneciji, Trstu, Beču, Gracu, San Sebastijanu…
– Ma koliko gluma bila prevrtljiva, varljiva, adaptivna, ne postoji nijedna umetnost koja
pravovremenije daje onaj reciprocitet zadovoljstva kao umetnost glume. Glumac se ne
zavarava budućnošću. Glumac je kao pucketanje dva prsta – samo sad i nikad više.
A 2009. godine objavio je knjigu tako magičnog naslova – „Apostoli glume“, u kojoj je ispisao predivne
eseje, svojevrsne ode o svojim kolegama, njih dvanaestoro, a bili su to Milivoje Živanović, Marija Crnobori,
Ljubiša Jovanović, Ljiljana Krstić, Milan Ajvaz, Rahela Ferari, Branko Pleša, Stevo Žigon, Ljuba Tadić,
Radmila Andrić, Miša Žutić i Mirjana Vukojčić Sekana.
I Ljubomir Simović je u predgovoru Šantićeve knjige zapisao:
„Tekstovi Gojka Šantića prikazuju i osvetljavaju ono što u karijerama naših glumaca nismo mogli da vidimo.
Oni nam otkrivaju kako daleko iza onoga što gledamo na sceni ključa ili tinja ona nevidljiva drama ili borba
koja se sažima i sublimira u ono što će izaći na scenu. Uz sve to Šantićevi portreti imaju lepu literarnu vrednost.
Piše toplo i živopisno, živim i bogatim jezikom. A njegovo sopstveno glumačko iskustvo je takvo i toliko da bismo
mirne duše i uz njegovo ime mogli dodati epitet iz naslova njegove knjige“.
U pogovoru iste knjige Slobodan Rakitić podsetio je da su mnogi pisali o Šantićevoj glumi.
„Jedni su isticali njegovu mudrost i promišljenost, drugi plemenitu patetiku i viteštvo na sceni i u životu, treći
intuitivnost, četvrti osećanje za meru i nijanse. Ako je sve to tačno, a jeste, onda je Šantić kao glumac, umetnik
širokog raspona i prefinjenog gesta, sveobuhvatan, integralan, u svemu svoj…“
Ovenčan je tokom karijere brojnim nagradama, od godišnjih Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa Oktobarskom,
Vukovom, „Petar Kočić“, „Zlatni beočug“, „Joakim Vujić“, „Zlatno pero“
A pričajući o svojoj umetnosti, životu, pozorištu emisiji „Bardovi teatra“ za kraj je Gojko Šantić izabrao baš ove stihove:
„Kad moj prah tvorče mirno pređe u grumen gline užežene tada više neće biti međe između tebe i izmeđ mene…“
Neka ti je sretan let, dragi Gojko!
