http://4.***************/-Xz300huXFw4/UCPubIrHuMI/AAAAAAAABC0/BzaXGNj1yQM/s320/ljudska-dharma++++.jpgg
Tog proleća pala mi je na um pomisao da bih mogao i umreti. Ništa neobično, reklo bi se, svi umiru, sudbinu čovečanstva svaka osoba deli, bla, bla – bla, bla... No dokazi besmrtnosti mnogo su jači negoli navodna izvesnost smrti. Još se niko nije vratio iz zemlje mrtvih i izvestio nas o značajkama iste. Nema, dakle, dokaza da zemlja mrtvih uopšte i postoji; stoga nema ni dokaza da smrt postoji. Stoga...
Sve to imao sam na umu kad sam jednog majskog jutra zatekao sebe kako podležem napadu gušenja. Podmukli komadić crevca od petrovačkog kulena uvukao mi se u dušnik. Nije bilo nikoga da me spasi tog preobilnog jutarnjeg obroka te, kako rekoh, stadoh podlegati...
I, već po običaju, smrači mi se, pa ugledam svetlo na kraju tunela, osetih opštu dobroćudnost ne-egzistencije, olakšanje u sinusima i smanjenje pritiska po kvadratnom centimetru kože – i sa unutrašnje i sa vanjske strane. Pred očima mi zaigrale tople boje i pastelne flourescencije, stale se slagati u nešto. Uskoro ugledah druge ljude, i znao sam, to je bilo to: bio sam u Raju.
Nisam uopšte razmišljao jesam li zaslužio taj Raj ili nisam. Za takvo bih premišljanje morao imati nekog pojma o Paklu, a ja sam na Pakao, usred svog tog blaženstva, potpuno bio zaboravio.
Zauzeo sam mesto na jednom od otomana koji su bili potpuno slobodno razbacani po proplanku prepunom žubora. Tri debela vrapca u grmu mangupovine pevali su neke svoje nezgrapne, a opet ekstatične arije. Uokolo su ležali drugi stanovnici Raja: bili su goli, kao i ja, ali niko se nije stideo, niko se nije pitao je li žena, je li muškarac, je li...
Zrak je bio opojan, svetlost blaga; svaka stvar na koju bih pomislio u trenutku bi mi postala posve bistra, bez mutnih ostataka i krmenih taloga... Nisam imao potrebu komunicirati s drugima, jer oni kao da i nisu bili drugi, kao da su svi oni bili ja, a ja oni, a oni...
U jednom od tih rajskih trenutaka blaženstva pomislih, ipak, kako sam pogrešio što pre smrti nisam otišao u klozet. Jer sad me već potreba opasno gonila, a nisam imao gde! Bilo je pomalo nezamislivo obaviti to tamo, usred Raja, jednako kao što bi živoj osobi, u svetu, nezamislivo bilo vršiti nuždu nasred ulice ili u javnom prevozu. U Raju jeste sve bilo prirodno, ali ta se priroda razlikovala od zemaljske prirode; u toj su prirodi svi ekstremni, niskopuzeći, balavi i gnojni efekti bili suvišni. Nepostojeći.
Zato, mislio sam, negde mora postojati klozet!
U međuvremenu, potreba se podvostručila; pobojao sam se da ću se upišati, a ko je još čuo da se neko u Raju upišao! Prošla je čitava večnost pre nego što sam se odvažio pitati nekog od drugih, iskusnijih Rajovaca. Prišao sam osobi što je ležala kraj modre fontane:
„Oprosti“, rekao sam, „Znaš li možda gde je ovde WC?“
Osoba nije odgovorila ništa. Kao da me nije čula, kao da nisam ništa ni pitao. Učinilo mi se, ipak, da joj se lice zarumenilo, ali to mi se, kako rekoh, verovatno samo učinilo.
Isto sam pitanje postavio još nekim osobama. Rezultat je bio isti.
Ma neću se uopšte nervirati, mislio sam. Izabrao sam mesto, kao možda malo sa strane, premda sam dobro znao da u Raju takvih mesta nema, u Raju je svako mesto centralno.
Yebi ga, pomislio sam, postavio se u pozu, pa pustio mlaz da teče.
Ali ništa nije poteklo. Svi oni drugi, bespolni i bezlični Rajovci, okupili su se oko mene i gledaju šta to radim. Učinilo mi se da se i čude tome šta ja radim (zapravo, ne radim). U svakom slučaju, nisam se mogao popišati dok tako svi gledaju u mene. Ja sam i u civilnom životu bio iznimno stidljiv u tom pogledu, pomislih.
A tištalo me sve više. Javile se i neke naznake velike nužde. I... tada, prvi put, pomislih na Pakao.
Tog proleća pala mi je na um pomisao da bih mogao i umreti. Ništa neobično, reklo bi se, svi umiru, sudbinu čovečanstva svaka osoba deli, bla, bla – bla, bla... No dokazi besmrtnosti mnogo su jači negoli navodna izvesnost smrti. Još se niko nije vratio iz zemlje mrtvih i izvestio nas o značajkama iste. Nema, dakle, dokaza da zemlja mrtvih uopšte i postoji; stoga nema ni dokaza da smrt postoji. Stoga...
Sve to imao sam na umu kad sam jednog majskog jutra zatekao sebe kako podležem napadu gušenja. Podmukli komadić crevca od petrovačkog kulena uvukao mi se u dušnik. Nije bilo nikoga da me spasi tog preobilnog jutarnjeg obroka te, kako rekoh, stadoh podlegati...
I, već po običaju, smrači mi se, pa ugledam svetlo na kraju tunela, osetih opštu dobroćudnost ne-egzistencije, olakšanje u sinusima i smanjenje pritiska po kvadratnom centimetru kože – i sa unutrašnje i sa vanjske strane. Pred očima mi zaigrale tople boje i pastelne flourescencije, stale se slagati u nešto. Uskoro ugledah druge ljude, i znao sam, to je bilo to: bio sam u Raju.
Nisam uopšte razmišljao jesam li zaslužio taj Raj ili nisam. Za takvo bih premišljanje morao imati nekog pojma o Paklu, a ja sam na Pakao, usred svog tog blaženstva, potpuno bio zaboravio.
Zauzeo sam mesto na jednom od otomana koji su bili potpuno slobodno razbacani po proplanku prepunom žubora. Tri debela vrapca u grmu mangupovine pevali su neke svoje nezgrapne, a opet ekstatične arije. Uokolo su ležali drugi stanovnici Raja: bili su goli, kao i ja, ali niko se nije stideo, niko se nije pitao je li žena, je li muškarac, je li...
Zrak je bio opojan, svetlost blaga; svaka stvar na koju bih pomislio u trenutku bi mi postala posve bistra, bez mutnih ostataka i krmenih taloga... Nisam imao potrebu komunicirati s drugima, jer oni kao da i nisu bili drugi, kao da su svi oni bili ja, a ja oni, a oni...
U jednom od tih rajskih trenutaka blaženstva pomislih, ipak, kako sam pogrešio što pre smrti nisam otišao u klozet. Jer sad me već potreba opasno gonila, a nisam imao gde! Bilo je pomalo nezamislivo obaviti to tamo, usred Raja, jednako kao što bi živoj osobi, u svetu, nezamislivo bilo vršiti nuždu nasred ulice ili u javnom prevozu. U Raju jeste sve bilo prirodno, ali ta se priroda razlikovala od zemaljske prirode; u toj su prirodi svi ekstremni, niskopuzeći, balavi i gnojni efekti bili suvišni. Nepostojeći.
Zato, mislio sam, negde mora postojati klozet!
U međuvremenu, potreba se podvostručila; pobojao sam se da ću se upišati, a ko je još čuo da se neko u Raju upišao! Prošla je čitava večnost pre nego što sam se odvažio pitati nekog od drugih, iskusnijih Rajovaca. Prišao sam osobi što je ležala kraj modre fontane:
„Oprosti“, rekao sam, „Znaš li možda gde je ovde WC?“
Osoba nije odgovorila ništa. Kao da me nije čula, kao da nisam ništa ni pitao. Učinilo mi se, ipak, da joj se lice zarumenilo, ali to mi se, kako rekoh, verovatno samo učinilo.
Isto sam pitanje postavio još nekim osobama. Rezultat je bio isti.
Ma neću se uopšte nervirati, mislio sam. Izabrao sam mesto, kao možda malo sa strane, premda sam dobro znao da u Raju takvih mesta nema, u Raju je svako mesto centralno.
Yebi ga, pomislio sam, postavio se u pozu, pa pustio mlaz da teče.
Ali ništa nije poteklo. Svi oni drugi, bespolni i bezlični Rajovci, okupili su se oko mene i gledaju šta to radim. Učinilo mi se da se i čude tome šta ja radim (zapravo, ne radim). U svakom slučaju, nisam se mogao popišati dok tako svi gledaju u mene. Ja sam i u civilnom životu bio iznimno stidljiv u tom pogledu, pomislih.
A tištalo me sve više. Javile se i neke naznake velike nužde. I... tada, prvi put, pomislih na Pakao.
