„Mama, mama, izgubio sam točak!“
„Kako?! Pa tek si ga juče dobio!“
„Terao sam ga štapom ispred sebe, kad je on kod kontejnera odjednom ubrzao i nestao u parku!“
„Eh, vraže, nestao! I otkud ti štap? I tata i ja smo ti rekli da goniš taj točak rukom, nikako ne štapom, da svi ganjaju svoje točkove štapovima, svima bi im pobegli!“
„Mama, šta je to prčkun?“
„Šta pričaš gluposti i prostačiš mi tu! Govori, odakle ti štap!“
„Od deda Miklena s osmog. Ali vratio sam mu.“
„Od deda Miklena... taj idiot nema drugog posla nego da... Tužit ću ga vlasnici stanova!“
„I što ću ja sada raditi do kraja leta?“
„To zaboravi! Novi točak nećeš dobiti, sam si ga izgubio i novi nećeš dobiti! Misliš da novac raste na drveću?“
„Kakva je ovo buka?“, reče otac.
„Možeš misliti kakva, izgubio je točak i sad traži novi!“
„Ne tražim novi, samo kažem! I nisam ga izgubio nego mi je pobegao!“
„Pobegao?“ reče otac, „Samo da ga ja ulovim...“
“Ma daj, molim te, ne puni mu glavu tim glupostima. Kako točak može pobeći?“
„Može, još kako“, reče otac, „Jednom, za vreme Velike ekonomske krize…“
“Isuse Bože“, reče majka, „Odoh ja u šupu. Ponestalo nam je kugličnih ležajeva.“
„Ma nije, eno ih pun kredenac, doneo sam još prekjuče. Što će ti, zar ti se prispavalo? Gde je tlakomer?“
„Ma nije, nego neću da mi ponestane uveče; znaš da dole ne radi svetlo, a ja se po mraku neću gombati! To ti je valjda jasno...“
„Ma nije...“
„Kako nije?“
„Ma jeste, ali...“
„Ja hoću novi točak, svi imaju barem po jedan, a Vlado ih ima četri!“
„Vladini roditelji su u najmanju ruku neodgovorni kad mu to dopuštaju. Što će desetogodišnjaku četiri točka? U tatino i moje vreme...“
“Da, stvarno, koliko si ti tata imao točkova kad si bio mali?“
„Nijedan.“
„...?“
„Nije tada ni bilo točkova, ovako za igru, nego same gluposti, ma čuo si za to: mobiteli, empetriji, pi-siji...“
„Ma znam, pokazao mi je Ištvan, njegov tata čuva stare slike. Za što vam je to uopće trebalo?“
„Ne znam ni sam. Kao da mi je izvetrilo iz sećanja. Svi su hteli, pa sam tražio i ja. A zapravo sam, u dubini duše, čeznuo baš za točkom!“
„Pa daj mi onda kupi još jednog, molim te tata!“
„Samo ako se mama složi.“
„Ne pitajte mene ništa! Ne mogu se odmoriti ni pet minuta...“
Mama je već bila legla na kuglične ležajeve da odmori kosti. Otac je zakuhao kašu i ponudio mi da probam.
„Ma neću sad kašu... Hoću li ja onda dobiti točak ili neću?“
„Čekaj da se majka odmori pa ćemo videti!“
„Ma! Ona će sad spavati sto godina.!“
„Ma neće...“
„Hoće!“
„Sine...“