- Poruka
- 334.520
Smatra se da je to jedna od najtajanstvenijih i najomiljenijih slika na svetu. I dan-danas se raspravlja o „paradi” božanstava i nimfi i na razne načine tumači njihovo značenje. Svaki lik može da se protumači na više načina, a mnoštvo biljaka upotpunjuje ovu tajanstvenost .
Sandro Filipepi, najčuveniji firentinski slikar 15. veka, ostao je u umetnosti poznat po nadimku nastalom po podrugljivom nazivu za malo vinsko bure – botticello. Ovaj nadimak čak nije ni bio njegov, već njegovog znatno starijeg brata Đovanija. Često je bio s bratom, pa se o malom Sandru zabunom govorilo kao o Botičelovom sinu – Sandro Botičeli, da bi na kraju ostalo samo Botičeli. Učio je kod čuvenih slikara Filipa Lipija i Verokija. Po nalogu pape Siksta IV, firentinski slikari, među kojima i Botičeli, učestvovali su u oslikavanju kapele koja će se kasnije po papi zvati Sikstinska. Radio je najviše za porodicu Mediči.
Jedna od najpoznatijih i najlepših slika na svetu urađena je upravo za jednog Medičija. Naziv slike je „Proleće” ili „Alegorija proleća”. Na slici je simbolički prikazano rađanje ovog godišnjeg doba. Sliku treba gledati zdesna nalevo na sledeći način: uvijen u plavičasti plašt, Zefir, bog proleća, prati i grli neplodnu zemlju (figura Floris) koja se pretvara u raskošnu Floru – simbol proleća. Dolasku proleća pomaže Merkur (na levom kraju u crvenom plaštu) koji svojim štapom – kaduceusom – rasteruje poslednje oblake. Na slici su još Venera, iznad nje Kupidon i tri gracije koje svojom igrom ističu radost i klicanje prirode zbog povratka proleća.
Sama scena buđenja proleća koju nam dočarava Botičeli, postavljena je u vrt pomorandži. Plod pomorandže možemo posmatrati kao simbol venčanja (ako ga gledamo kao mogući dar Hesperide Jupiteru na dan njegovog venčanja sa Juno), ili kao rajsku voćku saznanja, ali i kao voćku ljubavi i greha. Takođe može da se posmatra i kao težnja, ili čežnja ka nedostupnom i nemogućem (po legendi Tantal je mučen i tako što mu se nad glavom nadvijala grana pomorandže, a čim posegne rukom da ih ubere, vetar ih oduva). Primetićemo da je Kupidon sa svojom strelicom usmerenom ka jednoj od tri gracije smešten u krošnju, među plodove pomorandže, kazujući nam da se božanstvo koje odapinje strele ljubavi nalazi na drvetu ljubavi. Sva ova višeznačna tumačenja imaju potporu i oslonac u mitologiji i svakako da je Botičeli, inače nadahnut antičkim duhom i kulturom, sve to znao. Drugim rečima, Botičeli nam i kroz prikazane biljke nagoveštava i upućuje nas na neka događanja i neke ljude ili neke manje-više javne tajne Firence u drugoj polovini 15. veka.
Citrus aurantium – pomorandža, kao i druge vrste roda Citrus (limun, gorka pomorandža, grejp...) od davnina se koriste kod poremećaja apetita i lošeg varenja, znači kao aperitiv i stomahik. Novija istraživanja ukazuju da zbog sadržaja kompleksa flavonoidnih heterozida povoljno deluje kod poremećaja perifernog krvotoka i na sniženje povišenog krvnog pritiska. Lekoviti deo je kora ploda (Citri pericarpii flavedo et albedo). Plod je omiljeno voće, bogato vitaminima, lako iskoristljivim šećerima i voćnim kiselinama i izuzetno je značajno za održanje dobrog zdravlja, ali i lepote, jer kozmetička industrija sve više traži ovu biljku i preporučuje je za dobar i lep ten.
VENERA: Jedna od legendi kaže da se boginja Venera (u grčkoj mitologiji Afrodita) rodila iz morske pene i da je jašući na talasima stigla do obale, gde je izašla i svoju nagost prekrila mirtom. Stoga je mirta posvećena Veneri, a preko grčke mitologije u vezi je i s ružom, gorocvetom (adonisom) i narcisom. Ona je boginja ženske lepote i ljubavi, ali i probuđene prirode i proleća. Najdražesnija je među boginjama i u sebi skriva sve čari ljubavi. U njenoj pratnji nalaze se ljupke gracije i njen sin Amor ili Kupidon (u grčkoj mitologiji Eros). Mnogi čuveni slikari ogledali su se u slikanju scena s Venerom, a u Botičelijevom „Proleću” zauzima središnje mesto, čak malo uzvišeno, kao da vlada nad svima. Čini se jasnim da je ona na ovoj slici vrhunac humanističke ideje lepote, sklada, ravnoteže i ljubavi. Iza nje je žbun njene biljke, mirte.
Myrtus communis, mirta, tipičan je grm sredozemnih makija i šuma, a u upotrebi su list i plod mirte, Myrtus folium, et Myrtae fructus. Upotreba u medicinske svrhe ograničena je na zemlje Sredozemlja, gde se najviše koristi i to kao antiseptik, stomahik, adstringens i aromatik. Značajna je upotreba ove biljke u kulinarstvu (kao začin), te u proizvodnji etarskog ulja koje se koristi u parfimeriji.
Još jedna biljka zapada za oko, a nalazi se ispod Venerinih nogu. To je kukurek, vesnik proleća, ali i biljka koja je u to vreme ponovo počela da se upotrebljava u medicinske svrhe. Opisao ga je Hipokrat skoro dve hiljade godina ranije i nakon toga do kasne renesanse nije se mnogo pominjao. S obzirom na to da je Botičeli pripadao humanističkim krugovima koji su se napajali antičkim mislima i znanjima, izvesno je da je o lekovitosti pojedinih vrsta koje je naslikao ponešto i znao.
Zašto je kukurek baš tu, zašto uz Veneru? A odmah do njega su i lisičji rep (Echium vulgare), ljutić (Ranunculus acer), ptičje mleko (Ornithogalum umbellatum). Desno je jedan anthemis, malo niže ljubičica (Viola sp.), pa podbel (Tussilago farfara), do njega mačkov brk (Nigella damascena), pa bulka (Papaver rhoeas). Neverovatno!
No, vratimo se kukureku. U našoj zemlji postoji nekoliko vrsta roda Hellebours. Najpoznatiji i najrasprostranjeniji je Hellebours odours, a na slici je najverovatnije prikazan njegov zapadni srodnik Hellebours niger. To je višegodišnja biljka do 50 centimetara visine, sa snažnim, gotovo crnim rizomom. Ima jedan prizeman list na dugoj dršci, kožast, prstasto deljen na 7–11 režnjeva. Cvetovi su svetlo žutozeleni i mirišu. Cveta od februara do aprila. Rasprostranjen je u jugoistočnoj Evropi, uglavnom u šumama cera, kitnjaka, graba i bukve. Drogu (biljni deo koji se koristi) čini rizom s korenjem i u apotekarskom prometu vodi se kao Rhizoma hellebori, a raniji naziv je bio Radix Hippocratis, što nam govori o značaju ove biljke za Hipokrata. Rizom sadrži bufadienolidne heterozide, steroidne saponine, laktone, alkaloide... Veoma je otrovan. Znači, kukurek je otrovna biljka koju ne treba koristiti u samolečenju. Josif Pančić (1873) piše „…koren od mladog kukureka upotrebljen je za lečenje stoke...” Slične navode imamo kod S. Petrovića (1883) „…narod i neki veterinari uvlače koren od kukureka pod kožu marve, te tu izazivaju gnojenje u nekim opasnim bolestima...”, ili kod J. Tucakova (1971) „…narod upotrebljava korenčiće za zatravljivanje obolele stoke, a negde i ljudi. U Vojvodini taj posao zovu uvlačenje spreža...” Po tragovima koje nam je ostavio Hipokrat, kukurek je u trećem i četvrtom veku pre naše ere korišćen za lečenje duševno obolelih, protiv ludila (pazzo), a u 14. veku čuveni firentinski plemići i bankari bili su iz porodice Pazzi, koja vodi poreklo od poznatog krstaša iz opsade Jerusalima po imenu Pazzo. Bili su protivnici Medičija, učestvovali u zaveri i ubistvu Lorencovog brata Đulijana.
Znajući da su simboli i skrivena značenja sastavni deo Botičelijevih slika, da nijedna sitnica nije slučajna i da iz njegovih slika može štošta da se sazna o Firenci 15. veka, budućim istraživačima ovog remek-dela ostaje da odgovore na pitanje zašto pazzi ispod Venerinih stopala.
(poltikin zabavnik)
