Slike biblijskih izdanja sa prikazima zverskih mučenja grešnika na večnoj lomači,
čak i najjeziviji sadržaji sa čudovištima u videofilmovima, čine se kao naivne dečje
bajke u poređenju sa onim što smo bili prinuđeni da iskusimo.
Za sve vreme svoga postojanja, ljudski rod nije uspeo ni da zamisli, niti da izmisli
nešto slično. U svim biblijskim sadržajima, filmovima strave, fantazija ljudska ne
ide dalje od pokazivanja dranja kože svim mogućim načinima, ali to nije ništa u
poređenju sa pravim paklom.
- Ma, šta može biti strašnije od usavršenog iskušavanja čovečjeg tela? Kakav ste
ugledali pakao vi?
- Kada je plavičasta svetlost tako oslabila da je dala mogućnost da se podigne iz
zemlje mrka sumaglica, ona nas je obavila od nogu do glave i mi smo se obreli
podeljeni na dva dela.
- Na kakva dva dela?
- Zamisli... Odjednom sam bio raspolućen na dva sastavna dela.
Prvi deo – moje telo prevučeno prozračnom kožom, kroz koju je bilo moguće videti
sve unutrašnje organe, srce, želudac, creva, krv koja struji kroz krvne sudove i razne
druge organe.
Drugi deo – nevidljivi - sastojao se iz osećanja, emocija, razuma, želja, osećaja bola
i uopšte svega, što postoji u čoveku nevidljivo.
- Kakva je razlika da li su ti delovi zajedno ili odvojeno, ako si, bez obzira na sve, to
ipak ti? Šta se tako strašno s vama dogodilo, ukoliko ne uzmemo u obzir prozračnost
kože?
- Razlika se pokazala neverovatno značajnom. Stvar je u tome što su naša tela počela
da deluju samostalno, nezavisno od razuma, volje, težnji, želja. Mi smo mogli da
posmatramo delovanja naših tela sa strane, dok su pri tom osećanja i osećaj bola ostajali
u nama nevidljivi, ali smo mogućnosti da utičemo na postupke naših sopstvenih tela - bili lišeni.
- Kao jako pijani?
- Pijani ne vide sebe sa strane, barem ne u krajnjem stadijumu pijanstva, a mi smo sve
videli i osećali. Jasnoća svesti je bila neobično precizna. Video sam kako su prekrasni trava,
cveće, reka. Slušao sam kako pevaju ptice i žubori potočić, osećao čistotu vazduha uokolo
i toplinu sunčevih zraka. Ali tela... Prozračna tela svih iz naše grupe su odjednom, u gomili,
potrčala ka malom zalivu potoka. Zaliv je bio nalik na maleno jezero, voda je u njemu bila
čista i prozračna, na dnu – pesak, lepi kamenčići, sitne ribe koje plivaju. Naša tela su
dotrčala do prekrasnog jezerceta i počela da se brčkaju u njemu. Ona su vršila nuždu u
njemu, i veliku i malu nuždu. Voda je postala mutna i prljava, a ona su je pila. Video sam
kako kroz creva moga tela prodire u želudac prljava, smrdljiva tekućina. Osećaj mučnine
i odvratnosti me je zahvatio. A onda su se pored bazena, pod drvetom, pojavila obnažena
tela dve žene. Njihova koža je bila isto tako prozračna kao i naša.Ženska tela su legla na
travu pod drvo, baškareći se i protežuči pod zracima sunca. Telo šefa obezbeđenja i moje,
dotrčaše do ženskih tela. Moje telo je milovalo žensko, dobijalo od njega uzvratno
milovanje i stupilo u polni odnos sa ženskim. Telo šefa obezbeđenja uzajamnost nije dobilo,
pa je počelo da siluje ženu. K nama je dotrčalo telo jednog od stražara, udarilo moje
kamenom po kičmi, zatim po glavi, mlatilo moje telo, ali nije ono, već sam ja, nevidljivi,
trpeo neizdržljivi bol. Čuvar je, vukući ga za noge, svukao moje telo sa ženskog i počeo
sam da ga siluje. Naša tela su brzo starila i slabila. Vreme kao da je ubrzavalo događaje.
Samo što je silovana žena zatrudnela, kroz njenu prozračnu kožu je bilo vidljivo kako joj u
utrobi niče i uvećava se plod. Telo naučnika Borisa Mojsejevića je prišlo trudnoj ženi, neko
vreme pažljivo razgledalo kroz prozračnu kožu rastući plod, pa je odjednom zavuklo ruku
ženi u vaginu i počelo da čupa iz nje embrion. U to vreme je telo Stanislavovo brzo vuklo
na jednu gomilu kamenje, razjareno lomeći omaleno drveće i gradilo od svega što mu je
došlo pod ruku nešto, nalik na kućicu. Moje telo je počelo da pomaže njegovom. Kada je
kućica bila skoro napravljena, moje telo poče da isteruje iz kućice Stanislava, on se
suprotstavljao i naša tela započeše tuču. Ja, nevidljivi, trpeo sam užasan bol dok je on
tukao moje telo po nogama, glavi. Privukli smo svojom tučom pažnju drugih tela, te su nas
ona prvo izbacila obojicu iz kućice, a onda su i sama započela da se tuku međusobno za
nju. Moje telo je strašno onemoćalo i na moje oči počelo da se raspada, više nije moglo
da se kreće i ležalo je pod žbunom, ispuštajući odvratan smrad. Na njemu su se pojavili
crvi, osećao sam kako gamižu po meni, prodiru u unutrašnje organe i jedu ih. Jasno sam
osećao kako grizu moju unutrašnjost i čekao konačan raspad svog tela, kao izbavljenje
od neizdrživog mučenja. Odjednom je iz druge silovane žene ispao plod, počeo da raste
na moje oči, mališan je stao na noge, načinio svoj prvi bojažljivi koračić, zatim drugi, i
zaljuljavši se, tresnuo na zadnjicu... Bol od njegovog pada sam osetio na sebi i sa užasom
shvatio, da je to moje novo telo i da će ono morati da živi... Živi među odvratnim tupoglavim
telima, poganeći i sebe i sve što ih okružuje. Shvatio sam, da ja, nevidljivi, nikada neću
umreti i da ću večno posmatrati i potpuno jasno shvatati svu gnusnost onoga što se dešava,
trpeći fizički bol i još strašniji... Sa drugim telima se događalo to isto. Ona su starila, raspadala
se i rađala iznova, a pri svakom novom rođenju, naša tela su samo zamenjivala uloge. Uokolo,
skoro da uopšte nije ostalo vegetacije. Na njenom mestu su nicale nakazne građevine, nekada
čisti zaliv se pretvorio u smrdljivu baru...
Vladimir Megre - Anastasija
čak i najjeziviji sadržaji sa čudovištima u videofilmovima, čine se kao naivne dečje
bajke u poređenju sa onim što smo bili prinuđeni da iskusimo.
Za sve vreme svoga postojanja, ljudski rod nije uspeo ni da zamisli, niti da izmisli
nešto slično. U svim biblijskim sadržajima, filmovima strave, fantazija ljudska ne
ide dalje od pokazivanja dranja kože svim mogućim načinima, ali to nije ništa u
poređenju sa pravim paklom.
- Ma, šta može biti strašnije od usavršenog iskušavanja čovečjeg tela? Kakav ste
ugledali pakao vi?
- Kada je plavičasta svetlost tako oslabila da je dala mogućnost da se podigne iz
zemlje mrka sumaglica, ona nas je obavila od nogu do glave i mi smo se obreli
podeljeni na dva dela.
- Na kakva dva dela?
- Zamisli... Odjednom sam bio raspolućen na dva sastavna dela.
Prvi deo – moje telo prevučeno prozračnom kožom, kroz koju je bilo moguće videti
sve unutrašnje organe, srce, želudac, creva, krv koja struji kroz krvne sudove i razne
druge organe.
Drugi deo – nevidljivi - sastojao se iz osećanja, emocija, razuma, želja, osećaja bola
i uopšte svega, što postoji u čoveku nevidljivo.
- Kakva je razlika da li su ti delovi zajedno ili odvojeno, ako si, bez obzira na sve, to
ipak ti? Šta se tako strašno s vama dogodilo, ukoliko ne uzmemo u obzir prozračnost
kože?
- Razlika se pokazala neverovatno značajnom. Stvar je u tome što su naša tela počela
da deluju samostalno, nezavisno od razuma, volje, težnji, želja. Mi smo mogli da
posmatramo delovanja naših tela sa strane, dok su pri tom osećanja i osećaj bola ostajali
u nama nevidljivi, ali smo mogućnosti da utičemo na postupke naših sopstvenih tela - bili lišeni.
- Kao jako pijani?
- Pijani ne vide sebe sa strane, barem ne u krajnjem stadijumu pijanstva, a mi smo sve
videli i osećali. Jasnoća svesti je bila neobično precizna. Video sam kako su prekrasni trava,
cveće, reka. Slušao sam kako pevaju ptice i žubori potočić, osećao čistotu vazduha uokolo
i toplinu sunčevih zraka. Ali tela... Prozračna tela svih iz naše grupe su odjednom, u gomili,
potrčala ka malom zalivu potoka. Zaliv je bio nalik na maleno jezero, voda je u njemu bila
čista i prozračna, na dnu – pesak, lepi kamenčići, sitne ribe koje plivaju. Naša tela su
dotrčala do prekrasnog jezerceta i počela da se brčkaju u njemu. Ona su vršila nuždu u
njemu, i veliku i malu nuždu. Voda je postala mutna i prljava, a ona su je pila. Video sam
kako kroz creva moga tela prodire u želudac prljava, smrdljiva tekućina. Osećaj mučnine
i odvratnosti me je zahvatio. A onda su se pored bazena, pod drvetom, pojavila obnažena
tela dve žene. Njihova koža je bila isto tako prozračna kao i naša.Ženska tela su legla na
travu pod drvo, baškareći se i protežuči pod zracima sunca. Telo šefa obezbeđenja i moje,
dotrčaše do ženskih tela. Moje telo je milovalo žensko, dobijalo od njega uzvratno
milovanje i stupilo u polni odnos sa ženskim. Telo šefa obezbeđenja uzajamnost nije dobilo,
pa je počelo da siluje ženu. K nama je dotrčalo telo jednog od stražara, udarilo moje
kamenom po kičmi, zatim po glavi, mlatilo moje telo, ali nije ono, već sam ja, nevidljivi,
trpeo neizdržljivi bol. Čuvar je, vukući ga za noge, svukao moje telo sa ženskog i počeo
sam da ga siluje. Naša tela su brzo starila i slabila. Vreme kao da je ubrzavalo događaje.
Samo što je silovana žena zatrudnela, kroz njenu prozračnu kožu je bilo vidljivo kako joj u
utrobi niče i uvećava se plod. Telo naučnika Borisa Mojsejevića je prišlo trudnoj ženi, neko
vreme pažljivo razgledalo kroz prozračnu kožu rastući plod, pa je odjednom zavuklo ruku
ženi u vaginu i počelo da čupa iz nje embrion. U to vreme je telo Stanislavovo brzo vuklo
na jednu gomilu kamenje, razjareno lomeći omaleno drveće i gradilo od svega što mu je
došlo pod ruku nešto, nalik na kućicu. Moje telo je počelo da pomaže njegovom. Kada je
kućica bila skoro napravljena, moje telo poče da isteruje iz kućice Stanislava, on se
suprotstavljao i naša tela započeše tuču. Ja, nevidljivi, trpeo sam užasan bol dok je on
tukao moje telo po nogama, glavi. Privukli smo svojom tučom pažnju drugih tela, te su nas
ona prvo izbacila obojicu iz kućice, a onda su i sama započela da se tuku međusobno za
nju. Moje telo je strašno onemoćalo i na moje oči počelo da se raspada, više nije moglo
da se kreće i ležalo je pod žbunom, ispuštajući odvratan smrad. Na njemu su se pojavili
crvi, osećao sam kako gamižu po meni, prodiru u unutrašnje organe i jedu ih. Jasno sam
osećao kako grizu moju unutrašnjost i čekao konačan raspad svog tela, kao izbavljenje
od neizdrživog mučenja. Odjednom je iz druge silovane žene ispao plod, počeo da raste
na moje oči, mališan je stao na noge, načinio svoj prvi bojažljivi koračić, zatim drugi, i
zaljuljavši se, tresnuo na zadnjicu... Bol od njegovog pada sam osetio na sebi i sa užasom
shvatio, da je to moje novo telo i da će ono morati da živi... Živi među odvratnim tupoglavim
telima, poganeći i sebe i sve što ih okružuje. Shvatio sam, da ja, nevidljivi, nikada neću
umreti i da ću večno posmatrati i potpuno jasno shvatati svu gnusnost onoga što se dešava,
trpeći fizički bol i još strašniji... Sa drugim telima se događalo to isto. Ona su starila, raspadala
se i rađala iznova, a pri svakom novom rođenju, naša tela su samo zamenjivala uloge. Uokolo,
skoro da uopšte nije ostalo vegetacije. Na njenom mestu su nicale nakazne građevine, nekada
čisti zaliv se pretvorio u smrdljivu baru...
Vladimir Megre - Anastasija
