U čemu je kvaka?
Zašto je teško, neugodno, odvratno Suzani Grubješić, Nadi Kolundžiji, Nenadu Čanku ili Slavici Djukić- Dejanović kazati , da ja sam Srbin ili Srpkinja,
Čega se gade ti ljudi u srpskom parlamentu kada tako olako pristaju da se odreknu svoga srpskog identiteta i podređuju ga jednom neodređenom pojmu kakav je građanin?
Zašto je samo u državi Srbiji sramota biti Srbin a ponos i dika je biti građanin i na
kraju krajeva zašto su oni koje sebe vole zvati građanima (većina njih) glasali za postojeći
Ustav Republike Srbije u kojem jasno piše da su Srbi nosioci suverenosti i državotvornosti u državi Srbiji na osnovu čega država Srbija i nosi svoje ime
Građanin je lice bez identiteta, nešto iz čega ne izvire ništa i ni jedna država koliko ja znam ne nosi ime po građaninu pa ni Srbija i zato imam neki osećaj da vlast u Srbiji želi Srbina pretvoriti u građanina ne bi li mu tako oduzela identitet, korene, poreklo i sve ono što ga čini Srbinom a ne građaninom.
Sve ovo pišem podsećajući na šizofrenu situaciju u kojoj su na jednoj strani isti ljudi pisali Ustav koji su pisali i Statut Vojvodine i sada ti isti ljudi Srbina mutiraju u građanina ukidajući mu tako identitet i izvor suvereniteta na delu svoje teritorije.
Skromno mislim da tu nešto nije u redu sa mentalnog aspekta pisaca Ustava i pisaca Statuta a pošto je predsednica parlamenta psihijatar rada sam joj kazati da nije stramota za psihijatra da ode kod kolege psihijatra i popriča sa njime u vezi sa svojim stanjem prevrtljivog šizofrenog ponašanja i da povede celu vladu sa sobom kako bi stručno i kompetentno lice ustanovilo kako je Srbin u roku 3 godine uspeo da mutira u građanina i tako nestao kao suveren sa dela svoje teritorije.
I još nešto poštovana godpođo Đukić-Dejanović, ako je Vas sramota kazati da ste
Srpkinja, mene nije i to Vam ne daje pravo da od moje države pravite Građaniju, jer ona od davnina nosi ime Srbija, po nama Srbima.
