Priča o dve zavere

[Nina]

Niko ne zna kako bi danas izgledao svet da su Napoleon i ruski car Pavle sproveli svoj naum…

Početkom 1800. godine, u prostranoj sobi Zimskog dvorca, ruski car Pavle I zamišljeno je gledao kartu Evrope. Od početka ratova protiv revolucijom zahvaćene Francuske, njegova ogromna carevina nije dobila nikakvo proširenje niti ostvarila bilo koji cilj. Gubitaka je, dakako, imala, jer je slala vojsku u Italiju, Švajcarsku i Holandiju, u pomoć Austriji i Britaniji. Pohod feldmaršala Suvorova u severnoj Italiji bio je veoma uspešan, ali pokazao se uzaludan. Prvo, zbog toga što je francuski general Masena, koga je Napoleon nazvao „milim čedom pobede”, potukao generala Korsakova kod Ciriha i onemogućio dalji prodor Suvorovljevih pukova.

Drugo, svu korist od uspeha ove ofanzive prigrabila je Austrija. Početno napredovanje englesko-ruskih trupa u Holandiji pomračio je poraz kod Kastrikuma, gde je ruska vojska ponovo podnela veće žrtve od savezničke. Posle te bitke, vojvoda od Jorka odlučio je da se povuče iz pregovara.

U međuvremenu, malteški vitezovi izabrali su ruskog cara za velikog majstora svog reda. On im je pružio podršku i utočište prilikom francuske okupacije ostrva 1798. godine, ali sada su Britanci, koji su želeli Maltu za sebe, počeli opsadu Valete. Pavle Petrovič Romanov iznad svega cenio je viteštvo i besneo je zbog ponašanja svojih saveznika. Čudna misao prošla mu je kroz glavu: „Ništa ne bih više voleo ni želeo nego da vidim Francusku da mi je prišla…”

U isto vreme, pruski kralj Fridrih Vilhelm III dobio je poverljivo pismo iz Pariza, od francuskog konzula Napoleona Bonaparte: „Mi ne tražimo od pruskog kralja ni vojsku ni savez; mi ga samo molimo da nam učini jednu uslugu – da nas pomiri s Rusijom.” Mada je na vlasti bio samo dva meseca, od državnog udara 9. novembra 1799. godine, Napoleon je već uvideo značaj zbližavanja s Rusijom.

Strah Britanije i Austrije
Sredinom februara 1800. godine car Pavle zahtevao je od britanske vlade da opozove izaslanika u Petrogradu Čarlsa Vitvorta, jer je sumnjao da plete zavere protiv njega. Krajem marta naredio je Suvorovu da obustavi svaku vojnu akciju protiv Francuske.

Napoleon je odmah odgovorio na očiglednu naklonost Petrograda: poslao je u Rusiju oko šest hiljada zarobljenih ruskih vojnika, uz vojničke počasti; dotadašnjim ratnim zarobljenicima vratio je zastave, podelio naoružanje i nove uniforme. Zatim, odlučio je da brani Maltu od napada Engleza, a ruskom caru poslao je sablju koju je, početkom 16. veka, papa Lav V poklonio malteškim vitezovima.

Ipak, pripreme za potpisivanje sporazuma između dve velike države tekle su sporo, pre svega zbog ruskih zahteva da se kralju Sardinije vrati Pijemont, a Turskoj Egipat, što je za Napoleona bilo osetljivo, jer je reč o područjima koja je lično osvojio. Car Pavle zalagao se i za nepovredivost prava kralja Obeju Sicilija, Bavarske i Virtemberga. U oktobru, Napoleon je dao saglasnost za sve postavljene uslove, a sledećeg meseca vladari Francuske i Rusije pisali su prvi put jedan drugom bez posrednika, potvrđujući da su spremni za sklapanje saveza.

Sada su se Britanija i Austrija našle u velikoj opasnosti. Ruski car bio je veoma brz: prekinuo je trgovinu s Britanijom, okupio vojsku na granici s Austrijom, a da bi se suprotstavio Britaniji na moru okupio je oko sebe vladare baltičkih zemalja i stvorio Savez vojne neutralnosti.

Ovaj savez bio je izraz velikog nezadovoljstva neutralnih zemalja zbog bahatosti britanske mornarice, koja je pretresala svaki brod koji bi se zaputio u Francusku, bez obzira na to pod čijom zastavom plovi i šta prevozi. Ujedinjenje ruske, danske, pruske i švedske flote, s jedne, i francuske, španske i holandske flote, s druge strane, moglo je da okonča britansku prevlast na moru. Pavle je bio zainteresovan i za podelu Osmanlijskog carstva između Rusije, Francuske, Pruske i Austrije, uspostavljanje vazalne poljske države, a pomišljao je i na veliki pohod u Indiju. Napoleon je, takođe, sanjao veličanstvene pohode na Irsku, Brazil, Indiju, Surinam, Trinidad i neka druga američka ostrva. U Londonu su očajnički želeli da se reše i Napoleona i Pavla.

 

[Nina]

U vinu je spas

Da su Francuzi ljubitelji dobrih vina nadaleko je poznato. Prvi vinari na prostoru današnje Francuske bili su doseljenici iz stare Grčke, u 6. veku pre naše ere, potom Gali i Rimljani. Posle pada Rimskog carstva došlo je do krize u proizvodnji ovog pića, ali vinarstvo i ljubav prema vinima opstali su zahvaljujući hrišćanskoj crkvi, posebno monaškom redu benediktinaca, koji je ovladao tajnama spravljanja vrhunskih vina i izvrsnih sireva.

Pravilo svetog Benedikta opominje da „vino monasima uopšte ne odgovara; ali, pošto je u naše vreme teško u to uveriti naše monahe, i to dozvoljavamo, ali da se ne pije do sitosti.” Duh slavljenja vina kao „velikog i večnog duši i telu uveselenija” i danas možemo da osetimo čitajući dela Fransoa Rablea, najznačajnijeg francuskog renesansnog pisca.

Duhovito nabrajajući blagotvorna dejstva božanskog pića, Rable je znao da opijenost vinom može da utiče na ljudske sudbine, ali nije mogao da zna da će, nekoliko vekova kasnije, na Badnje veče 1800. godine u Parizu pijanstvo sačuvati glavu jednog državnika.

Te zimske večeri, Napoleon se spremao da pođe u Operu, gde je upriličena premijera „Stvaranja”, oratorijuma jednog od njegovih omiljenih kompozitora, Jozefa Hajdna. Pošto je morao dugo da čeka dok su se za ovu priliku doterivale tri žene, njegova sestra Karolina, supruga Žozefina i njena kći iz prvog braka Hortenzija, Napoleonovo nestrpljenje raslo je iz časa u čas. Već je prošlo osam sati kad je seo u kočiju i u pratnji svojih grenadira pošao ka zgradi Opere.

Završavajući doterivanje, Žozefina je preko ramena prebacila lep šal koji tek što je stigao iz Konstantinopolja i žurno pošla ka svojoj kočiji, ali joj je Napoleonov ađutant Žan Rap rekao da bi još lepše izgledala ako bi šal namestila na egipatski način. Pošto je Rap učestvovao u ratu u Egiptu i tamo izučio majstoriju vezivanja šalova i marama, Žozefina ga je zamolila da joj namesti šal. Zbog ovog zadržavanja kočija koja je prevozila dame kasnila je za Napoleonovom nekoliko minuta.

 

[Nina]

Bure baruta

Nešto ranije, tri mračne muške figure dovezle su zaprežna kola u ulicu Sen-Nikez. Na kolima se nalazilo veliko bure, napunjeno barutom i izlomljenim kamenjem, iz koga je virio detonirajući štapin. Bili su to Sen-Režan, Karbon i Limoelan, rojalisti iz Bretanje, sledbenici čuvenog vođe pobune u Vandeji Žorža Kadudala. Ova trojica nameravala su da ubiju Bonapartu.

Kolima s eksplozivnom napravom zaprečiće deo ulice Sen-Nikez, tako da Napoleonova kočija, prolazeći tuda, mora da uspori i neizbežno se izloži dejstvu eksplozije. Kad je zamka već bila pripremljena, Sen-Režan je na ulici primetio siromašnu devojčicu Pensol. Doveo ju je do kola, dao uzde da pričuva mazgu na nekoliko minuta i za taj „poslić” obećao joj malu svotu. Siguran da se mazga neće pomeriti i osloboditi put, stezao je kremen u džepu svog kaputa. Spazivši konzulovu povorku, Sen-Režan kresnuo je kremen, upalio fitilj i dao se u beg.

Napoleonov kočijaš Sezar te večeri popio je malo više vina nego obično. Razume se, bio je praznik. Pošto se njegov gospodar udobno smestio, Sezar je ošinuo konje i kočija je poletela preko Trga Karusel. Da je bio trezan sigurno bi usporio kad je u ulici Sen-Nikez video mazgu i kola koji su mu dopola preprečili put. Ovako pripit, fijuknuo je bičem i kočija je u punoj brzini prošla uskim prolazom.

U tom času začula se snažna eksplozija. Prozori kočije razleteli su se u paramparčad, ali konzul je ostao nepovređen. Grenadiri iz pratnje zbačeni su s konja, a Žozefinina kočija, koja još nije sustigla Napoleonovu, ostala je bez prozora. Žozefina se onesvestila, Hortenzija je dobila posekotinu na ruci, dok je Karolina, u devetom mesecu trudnoće, bila toliko potresena da se dete koje je nosila rodilo s epilepsijom. Ubijeno je devet prolaznika, među kojima i mala Pensol, a 26 je ranjeno. Obližnje kuće bile su oštećene.

Napoleon je naredio da nastave ka Operi. Tamo, u svojoj loži, dok je Žozefina tiho plakala, sedeo je smiren i zanet muzikom. Kad je publika čula za strašni događaj, priredila mu je ovacije. Konzul se uzdržano poklonio.

Vrativši se u Tiljerije, naredio je da se pokrene čuveni doušnički i policijski aparat Žozefa Fušea. Mada nije voleo svog ministra policije, cenio je njegove sposobnosti, a Fuše je u tom poslu bio nenadmašan.

„Kad šef države ima toliko neprijatelja, ne sme se slabiti policija, čak i onda kad njen rukovodilac izaziva gađenje”, rekao je nekom prilikom Napoleon.

Istraga je brzo dala rezultate: neposredni počinioci pohvatani su i pogubljeni, ali vođe zavere – grof D’Artoa, braća Polinjak i Žorž Kadudal – ostali su ovog puta bezbedni, u Engleskoj, koja im je pružila zaštitu i novcem podržavala njihove poduhvate.

 

[Nina]

 

[Nina]

Zubovi pokazali zube

U januaru 1801. godine general Orlov, ataman Donske vojske, dobio je naređenje da podigne kozačke pukove i povede ih u Orenburg, a potom najkraćim putem, preko Kazahstana i Avganistana, do Indije. Ovaj vojni poduhvat trebalo je da nanese poraz Britaniji u samom srcu njene kolonijalne imperije.

„Ceo poduhvat poveravam Vama i Vašoj vojsci, Vasilije Petroviču”, pisao je Orlovu car Pavle.

Ne gubeći vreme, ataman je preko 22.000 vojnika poveo ka obalama moćnog Inda. Kad su kozačke izvidnice došle do Evropljanima još nedovoljno poznatih karavanskih puteva srednje Azije, Orlov je dobio obaveštenje da je car Pavle umro od moždanog udara i da se poduhvat obustavlja. Dok se hrabri ataman pitao da li su njegovi kozaci te zime uzalud prešli stotine kilometara, u evropskim prestonicama sumnjalo se u zvanični uzrok careve smrti.

Pavle je imao veliki broj neprijatelja i pre nego što je nasledio presto, a od početka vladavine taj broj neprekidno je rastao. Kad je počelo zbližavanje s Napoleonom, Vitvort je zapisao: „Car je, u punom smislu reči, lud.”

U ponašanju ovog ruskog vladara bilo je zaista čudnih postupaka, a u njegovom duhu mračnih crta. Odrastao uz nedovoljnu pažnju majke, carice Katarine II Velike, za koju je kao dete saznao da je učestvovala u ubistvu njegovog oca, Petra III, želeo je da preinači mnoge njene odluke. Uz to, divio se pruskom kralju Fridrihu II Velikom i voleo je da muštra vojnike poput kakvog pruskog oficira. Svoju armiju preobrazio je tako da liči na Fridrihovu vojsku od pre pola veka. Uveo je čak i komande na nemačkom jeziku i napuderisane perike za vojnike.

Naleti jarosti koji bi ga spopadali zbog sitnica kao što su nezakopčano dugme na vojničkom mundiru ili neuredna perika, ulivali su strah njegovim saradnicima. Zabranio je odevanje po najnovijoj modi i uvoz knjiga objavljenih u inostranstvu. Pričao je da u snovima razgovara sa svojim pretkom, Petrom Velikim, što je izazivalo nevericu i bojazan za carevo duševno zdravlje.

S druge strane, Pavle je obuzdao samovolju plemića, obnovio privredu, učvrstio valutu, snizio carine, unapredio trgovinu, počeo odlučnu borbu protiv potkupljivanja, oslobodio političke zatvorenike među kojima i Tadeuša Košćuška i tako vešto preuredio moskovsku bolnicu da je postala jedna od najboljih u Evropi. Zbog toga su se na dugom spisku Pavlovih neprijatelja našli plemići, smenjeni generali, nezadovoljni oficiri, potkupljivi činovnici i razni špekulanti.

Jedan čovek posebno se radovao nezadovoljstvu koje je vladalo u carevom okruženju. Britanskog izaslanika u Petrogradu Čarlsa Vitvorta uplašila je promena u ruskoj spoljnoj politici, a mogući savez Rusije i Francuske bio je za njega najgori košmar. Da bi zaštitio interese svoje zemlje, smislio je kako da se zauvek otarasi Pavla. Pre no što ga je car proterao iz Rusije, ovaj Englez opasnih namera bio je u ljubavnoj vezi s lepoticom Olgom Aleksandrovnom Žerepcovom, sestrom dvojice generala, Nikolaja i Valerijana Zubova, i poslednjeg ljubavnika Katarine Velike, kneza Platona Aleksandroviča Zubova.

Vitvort je Zubove smatrao najpogodnijim izvršiocima strašnog zločina – ubistva ruskog cara! U Olginom salonu, uz podršku grofa Palena, poreklom iz Estonije, generala Benigsena, rodom iz Hanovera, i pukovnika Jašvila, Gruzijca, njena braća kovala su zaveru. Uspeli su da pridobiju i ruskog ministra spoljnih poslova, grofa Nikitu Petroviča Panina, i carevog starijeg sina, velikog kneza Aleksandra. Novca nije nedostajalo, Vitvort ga je slao iz Britanije.

 

[Nina]

Kobni mart

U noći između 23. i 24. marta 1801. godine, grupa oficira predvođena Benigsenom, Jašvilom i Nikolajem Zubovim upala je u careve odaje u tek izgrađenom Mihajlovskom dvorcu. Na njihovo iznenađenje, car nije bio u krevetu. Našli su ga skrivenog iza jednog paravana.

Prvi ga je udario Nikolaj Zubov, koji mu je svojevremeno prineo carsku krunu, potom Jašvil iz osvete zbog udarca štapom kojim ga je Pavle, nezadovoljan smenom straže, jednom „počastio”. Izgleda da su zatim tražili od cara da se odrekne prestola, a kad je odbio – ubili su ga bez milosti. Prava uloga prestolonaslednika u zločinu ni danas nije u potpunosti poznata.

Neki istoričari smatraju da je Aleksandar Pavlovič pristao da preuzme carsku krunu iz ruku zaverenika, ali pod uslovom da njegov otac ne bude ubijen. Drugi misle da je veliki knez lično odabrao poverljive ljude iz svog Semjonovskog puka da te noći čuvaju stražu u Mihajlovskom dvorcu, a oni „nisu čuli” krike napadnutog cara.

Mart je bio koban i za Gaja Julija Cezara, koga je grupa senatora izbola na smrt 44. godine pre naše ere. U Šekspirovom „Juliju Cezaru” rimskom vojskovođi obratio se na trgu neki prorok opominjući ga na zavereničke noževe. „Čuvaj se martovskih ida”, glasilo je upozorenje.

Cara Pavla nije imao ko da upozori. Uvek nezadovoljan i često neprijatan prema saradnicima, otpustio je i dvojicu najvernijih sledbenika, Arakčejeva i Rostopčina. Nesrećni Pavle poneo je u grob snove o savezu s Napoleonom.

Kad je saznao šta se dogodilo u Mihajlovskom dvorcu, Napoleonu je bilo jasno da su se konci obe zavere povlačili iz Londona. „Oni su me promašili na Badnje veče, ali su me pogodili u Petrogradu”, izustio je. Kasnije, kad god bi se na Svetoj Jeleni setio ubistva cara Pavla, s kojim je našao zajednički jezik, pominjao je Vitvortovo ime.
link