deo četvrti
PARČE MOG SRCA
Kao i svaki početak, u septembru svih ovih godina, i sa Majom bil o je tako, te Maja izbaci žvaku, Maja neće, te Maja, molim te nemoj d ahemijskom cepaš papir, pročitaj ovo, pročitaj ono, kako se pravilno piše, kako s ehvataju beležke, trebaće ti to na fakultetu, moraš mnogo tog ada upamtiš, i da izložiš za samo par minuta, fakultet se mnogo razlikuje od srednje škole, nemoj da učiš napamet. . . lekcija po lekcija, najkritičniji predmeti Karlovačke gimnazije, jedan po jedan, sve sam ih držao u glavi, i ponešto uspevao da prenesem i u Majinu pametnu glavicu, kako sam mislio.
Posle skoro mesec dana, kada se već privikla i malo upristojila, jedan dan se pojavila, bez drečave crvene jež kose, bez crnih majica i velikih srebrnih satanizama, jednom rečju, druga Maja, sasvim pristojna rokla u duginim bojama na horizontane šare, diskretni zlatni lančić sa neupadljivim priveskom plave farmerke i patike, jednom rečju, sasvim obična gradska devojka, gotovo da mi je bio žao stare Maje.
-"Maja" - rekao sam, danas radimo metodologiju izraza, neke stvari koje naučiš a ne umešp da ih izraziš pred Profesorima, tu u Gimnaziji, i kasnije na Fakultetu, za pla godine, već je april, proletnji mesec. . . to ti je nešto poput dramske sekcije. . . moram da te naučim, kko se odgovara, kako se ustaje, kako s e redjaju rečenice, kako se počinje ,završava, kako se ne upad au reč . . ."
-"To. . . " gotovo je vrisnula od sreće Maja, dosta mi je tački i zareza i onih glupavih slova, daj nešto korisno. . . svi me već gledaju kao bubalicu, kao Maja ima privatnog profesora"
-"Pa šta je loše u tome" dodao sam monotono "Sve tvoje drugarice, mislim one stituiranije," trudeći se da tu reč izgovorim što pristojnije " Mislim one stituiranije, ti u životu nećeš imati nikakvih materijalnih poteškoća, život može da ti bude jako lep, srećom"
-"Zašto srećom, " pitala je Maja " Pa ko je drugima kriv, i Bog nema ništa protiv bogatstva, sećaš li se kako si me terao da satima i satima na glas čitam bibliju, ko da sam upala u ruke Jehovinom svedoku, ili subotaru "
-" I " Doodao sam opet profesorski "Dali je vredelo "
-"Kako dali je vredelo, pa popravila sam na te gluposti sve ocene, skoro sve, Profesorice počele da me hvale, drugarice da popizde . . . " posle te reči Maja je malo zastala "Da polude, prvo me zadirkivale, pa im bilo krivo što i one nemaju, bar ne sve privatnog profesora, pa posle, dali te je Maja on . . . ovo pa ono "
-"Šta dali te je " pitao sam
-"Daj ne pravi se . . . blesav, pa dali te je dirao, prvo za ruku, pa posle preko ramena, pa sve niže i niže, rade to profesori, samo jako dobro kriju "
-"Ja ti to nikada nisam radio"
-"Pa ko kaže da jesi, Ja samo kažem šta su mi govorile.Maja pazi na ovo, Maja pazi kad ostaneš sama, Maja znaš li šta se Makici dogodilo kad je popravljala ocenu kod Istoričara, Maja jel i ti popravljaš ocenu gore na Tvrdjavi i tako to. . . "
-"Pa šta si im rekla"
-"Rekla sam ihm nek se jebu. . . . kao i ja sa profesorom. . . "
Tu sam bio zatečen.Tek tada sam shvatio da pred sobom imam ne više devojčicu, nego devojku, u godinama u kojima su nekada devojke udavane, ne mlado izgubljeno biće, koje je žvakalo žvaku i skrivalo se izmedju dva jastuka ispred televizora. . . nasuprot mene sedela je neka. . . druga Maja."
-"Maja, daj ne lupaj," pokušao sam da budem formalan, dok ne ode predaleko "Kakav ti je to izraz, nešto pokušavaš, skrećeš sa teme, u čemu je stvar, hajde da predjemo na kako ti kažeš scenski nastup, da krenemo sa načinima kako se prezentuje gradivo"
-"Jebalo te gradivo. . ."
Pravio sam se da nisam čuo šta je Maja rekla, očigledno je ljuta na nekog ili na nešto, ili na sebe kao ženu koja u pravo postaje, pa sam se potrudio da čas traje što kraće , samo da iznesem nekoliko rečenica koje Maja mora upamtiti napamet, i tako ubuduće počinjati odgovaranja. . . ne zato da bi ostavila utisak naučenog nego da bi ostavila utisak da je za odgovaranja pripremao neko ko se zrazume u posao, profesori po ključnim rečima mogu prepoznati delo svoga kolege, pa mislim da Maju neće gnjaviti, kao šti ni ja ne gnjavim njihove učenike, kojima su oni, privatni profesori, neka prećutna solidarnost, tako to ide "
-Kaja, da ti ne bude nerazumljivo, u tvojim godinama, r+evo, dali si ikad aslušala Dženis Džoplin. . "
-"Jesam, onu što vrišti i krešti"
-"Baš nju"
-"Ima mama neke njene ploče, pa kad mi je do sadno, ja . . . jedva sam uklavirila kako se koristi gramofon, izgrebala par njenih omiljenih, ona ploča, ta Dženis Džoplin sa nekim motorom, ta joj je omiljena, kakve ona veze ima sa ispitom"
-A koliko si je puta slušala kako peva"
-"Sto puta" iz topa odgovori Maja "Mogu i da ti otpevam refren. . ."
Nisam stigao ništ da kažem, kada se Maja prodeala iz sveg glasa, a la Dženis, sve do plafona, koji je kako sam mislio počeo da treperi, pa zaatim nešto promrmlja na engleskom, pa opet zakrešti, pa pade u histerični smeh, i samo što ne započne da plače.
-"Maja" pitao sam je " Dali ti uzimaš, neke tabletice, za pred odgovaranje"
-"Kakve tablete, ja sam i bez njih pogubljena, mogu još da ti pevam"
-"Nemoj, komšije će misliti da te silujem" i ugrizoh se za jezik i pre nego su se zadnji slogovi poslednje reči i izgovorili."
-"Ti," Razrogačenih očiju upitala je Maja, pa pre ću ja morati da silujem tebe. . . . "
Hajde d ase vratimo na temu, kada dodješ kui pusti Dženis Džoplin, ne tako jako kao što pevaš, slušaj kako udiše vazduh, kako se bori sa nekim svojim duhovima, kao da hoće da ih otera, kako se dere na njih, pa posle šapuće nešto, kao da teši samu sebe, kao da se nečega boji, ispušta neki nemi krik, mlati besomučno rukama, orkestar koji je prti ne ume da svira, ona ne ume da peva, stihovi pesama nisu nikakvi, pa opet, posle sveg grebanja i čangrljanja, nešto poput mjaukanja mačke i molitve bogu, ona je ipak najbolja pevačica, koju sam do sada čuo.-"Profesore, jesi li ti dobro. . ."
-"Jesam. . ." tu sam zastao " Nisam, i neću. . ."
-"Vidim da nisi. . . mislim da ti fali samo malo maženja, dođi da te Maja malo mazi, mislim masira. . "
Maja je prešla sa moje strane stola, i počela da me gnjavi preko vrata i ramena, očigledno pokušavajući da to sebi redstavi kao masažu za opuštanje, a ja sam se trudioda stekne osećaj kao d ami stvarno prija.Možda za koju godinu, to je ženama urodjeno, mislio sam, kada iscrpe sve argumente, . . . tako to mora da bude, i nekako mi bilo drago zbog toga, pa Maja je ipak lepa devojka."
-"Zar ti ne osećaš niakd leptiriće u stomaku" pitala je posle nekoliko minuta Maja.
-Kakve lepttiriće?
-Profesore, nemoj da si takav, pa one leptiriće u stomaku , znaš šta me baka uvek pitala, sve do pre nekoliko dana, jedno samo jedno isto pitanje, .. .
-Koje ?
-Kako koje, pa pitala me svaki put, zar Vanja ništa nije čudno, . . . prema tebi, zar ništa nije pokušao, ti si već velika devojka. . .
-Pa šta si joj odgovorijla ?
-Da si hladan kao led, i da mislim da voliš muškarce.Kaže da je i ona tako nešto čula, blizak onima iz Demokratske stranke, a Baka kaže da tamo ima mnogo takvih, i da može da ih bude sramota, da se u njeno vreme za tako nešto izvodilo pred Memsni odbor i teralo na Goli otok. . .
-A dobro, a šta ti misliš. . . ?
-Ne mislim ništa, sigurna sam, ti si od onih, sto posto, šta sam ti sve radila, samo što ti nisam sedela u krilu, i onda kada si me ceo dan držao i pričao mi neke gluposti, jesi li ti normalan, to što si ti meni pričao to devojčice u zabavištu, kikoću se kada čuju, zašto ne smeš, zašto ne bi smeo, zašto se stitiš d ami kažeš, pa kaži već jednom, dali me želiš ili ne, dali ti je stalo samo do bakinih evra, i do toga da budem najbolja učenica,. . . .a onda kada si me zbog žvake prosto ugušio jastukom, a onda, zar nisi osetio kako se ne bunim, kako baš to želim, kako želim da me malo gnjaviš, nisam ja krpena lutkica, ni porcelanska. . . jesi li ti bre nomrmalan.
Maja je počela da se dere tako da su zidovi pucali. . . Pokušao sam da održim distancu i kažem joj da to nije lepo, i d atako ne sme da se ponaša.
-**** mi se šta će misliti, drago im je što više ne bojim kosu u crveno, što sam u farmerkama i patikama, što dolazim kući u sedam sati popodne, što ne pušim i ne skitam se, što se ne vucaram kao moj drugrice po kafićima, što je moj sastav drugi u celoj državi, što sam se upristojila, pa ko si ti, đavole jedan prokleti, u šta si me pretvorio, u krpenu lutku, u ono što ti želiš da budem, i slatku devojčicu koja ne ispušta knjigu iz ruku, eto u to, pa šta misliš, da ja nemam nikakva osećanja.
PARČE MOG SRCA
Kao i svaki početak, u septembru svih ovih godina, i sa Majom bil o je tako, te Maja izbaci žvaku, Maja neće, te Maja, molim te nemoj d ahemijskom cepaš papir, pročitaj ovo, pročitaj ono, kako se pravilno piše, kako s ehvataju beležke, trebaće ti to na fakultetu, moraš mnogo tog ada upamtiš, i da izložiš za samo par minuta, fakultet se mnogo razlikuje od srednje škole, nemoj da učiš napamet. . . lekcija po lekcija, najkritičniji predmeti Karlovačke gimnazije, jedan po jedan, sve sam ih držao u glavi, i ponešto uspevao da prenesem i u Majinu pametnu glavicu, kako sam mislio.
Posle skoro mesec dana, kada se već privikla i malo upristojila, jedan dan se pojavila, bez drečave crvene jež kose, bez crnih majica i velikih srebrnih satanizama, jednom rečju, druga Maja, sasvim pristojna rokla u duginim bojama na horizontane šare, diskretni zlatni lančić sa neupadljivim priveskom plave farmerke i patike, jednom rečju, sasvim obična gradska devojka, gotovo da mi je bio žao stare Maje.
-"Maja" - rekao sam, danas radimo metodologiju izraza, neke stvari koje naučiš a ne umešp da ih izraziš pred Profesorima, tu u Gimnaziji, i kasnije na Fakultetu, za pla godine, već je april, proletnji mesec. . . to ti je nešto poput dramske sekcije. . . moram da te naučim, kko se odgovara, kako se ustaje, kako s e redjaju rečenice, kako se počinje ,završava, kako se ne upad au reč . . ."
-"To. . . " gotovo je vrisnula od sreće Maja, dosta mi je tački i zareza i onih glupavih slova, daj nešto korisno. . . svi me već gledaju kao bubalicu, kao Maja ima privatnog profesora"
-"Pa šta je loše u tome" dodao sam monotono "Sve tvoje drugarice, mislim one stituiranije," trudeći se da tu reč izgovorim što pristojnije " Mislim one stituiranije, ti u životu nećeš imati nikakvih materijalnih poteškoća, život može da ti bude jako lep, srećom"
-"Zašto srećom, " pitala je Maja " Pa ko je drugima kriv, i Bog nema ništa protiv bogatstva, sećaš li se kako si me terao da satima i satima na glas čitam bibliju, ko da sam upala u ruke Jehovinom svedoku, ili subotaru "
-" I " Doodao sam opet profesorski "Dali je vredelo "
-"Kako dali je vredelo, pa popravila sam na te gluposti sve ocene, skoro sve, Profesorice počele da me hvale, drugarice da popizde . . . " posle te reči Maja je malo zastala "Da polude, prvo me zadirkivale, pa im bilo krivo što i one nemaju, bar ne sve privatnog profesora, pa posle, dali te je Maja on . . . ovo pa ono "
-"Šta dali te je " pitao sam
-"Daj ne pravi se . . . blesav, pa dali te je dirao, prvo za ruku, pa posle preko ramena, pa sve niže i niže, rade to profesori, samo jako dobro kriju "
-"Ja ti to nikada nisam radio"
-"Pa ko kaže da jesi, Ja samo kažem šta su mi govorile.Maja pazi na ovo, Maja pazi kad ostaneš sama, Maja znaš li šta se Makici dogodilo kad je popravljala ocenu kod Istoričara, Maja jel i ti popravljaš ocenu gore na Tvrdjavi i tako to. . . "
-"Pa šta si im rekla"
-"Rekla sam ihm nek se jebu. . . . kao i ja sa profesorom. . . "
Tu sam bio zatečen.Tek tada sam shvatio da pred sobom imam ne više devojčicu, nego devojku, u godinama u kojima su nekada devojke udavane, ne mlado izgubljeno biće, koje je žvakalo žvaku i skrivalo se izmedju dva jastuka ispred televizora. . . nasuprot mene sedela je neka. . . druga Maja."
-"Maja, daj ne lupaj," pokušao sam da budem formalan, dok ne ode predaleko "Kakav ti je to izraz, nešto pokušavaš, skrećeš sa teme, u čemu je stvar, hajde da predjemo na kako ti kažeš scenski nastup, da krenemo sa načinima kako se prezentuje gradivo"
-"Jebalo te gradivo. . ."
Pravio sam se da nisam čuo šta je Maja rekla, očigledno je ljuta na nekog ili na nešto, ili na sebe kao ženu koja u pravo postaje, pa sam se potrudio da čas traje što kraće , samo da iznesem nekoliko rečenica koje Maja mora upamtiti napamet, i tako ubuduće počinjati odgovaranja. . . ne zato da bi ostavila utisak naučenog nego da bi ostavila utisak da je za odgovaranja pripremao neko ko se zrazume u posao, profesori po ključnim rečima mogu prepoznati delo svoga kolege, pa mislim da Maju neće gnjaviti, kao šti ni ja ne gnjavim njihove učenike, kojima su oni, privatni profesori, neka prećutna solidarnost, tako to ide "
-Kaja, da ti ne bude nerazumljivo, u tvojim godinama, r+evo, dali si ikad aslušala Dženis Džoplin. . "
-"Jesam, onu što vrišti i krešti"
-"Baš nju"
-"Ima mama neke njene ploče, pa kad mi je do sadno, ja . . . jedva sam uklavirila kako se koristi gramofon, izgrebala par njenih omiljenih, ona ploča, ta Dženis Džoplin sa nekim motorom, ta joj je omiljena, kakve ona veze ima sa ispitom"
-A koliko si je puta slušala kako peva"
-"Sto puta" iz topa odgovori Maja "Mogu i da ti otpevam refren. . ."
Nisam stigao ništ da kažem, kada se Maja prodeala iz sveg glasa, a la Dženis, sve do plafona, koji je kako sam mislio počeo da treperi, pa zaatim nešto promrmlja na engleskom, pa opet zakrešti, pa pade u histerični smeh, i samo što ne započne da plače.
-"Maja" pitao sam je " Dali ti uzimaš, neke tabletice, za pred odgovaranje"
-"Kakve tablete, ja sam i bez njih pogubljena, mogu još da ti pevam"
-"Nemoj, komšije će misliti da te silujem" i ugrizoh se za jezik i pre nego su se zadnji slogovi poslednje reči i izgovorili."
-"Ti," Razrogačenih očiju upitala je Maja, pa pre ću ja morati da silujem tebe. . . . "
Hajde d ase vratimo na temu, kada dodješ kui pusti Dženis Džoplin, ne tako jako kao što pevaš, slušaj kako udiše vazduh, kako se bori sa nekim svojim duhovima, kao da hoće da ih otera, kako se dere na njih, pa posle šapuće nešto, kao da teši samu sebe, kao da se nečega boji, ispušta neki nemi krik, mlati besomučno rukama, orkestar koji je prti ne ume da svira, ona ne ume da peva, stihovi pesama nisu nikakvi, pa opet, posle sveg grebanja i čangrljanja, nešto poput mjaukanja mačke i molitve bogu, ona je ipak najbolja pevačica, koju sam do sada čuo.-"Profesore, jesi li ti dobro. . ."
-"Jesam. . ." tu sam zastao " Nisam, i neću. . ."
-"Vidim da nisi. . . mislim da ti fali samo malo maženja, dođi da te Maja malo mazi, mislim masira. . "
Maja je prešla sa moje strane stola, i počela da me gnjavi preko vrata i ramena, očigledno pokušavajući da to sebi redstavi kao masažu za opuštanje, a ja sam se trudioda stekne osećaj kao d ami stvarno prija.Možda za koju godinu, to je ženama urodjeno, mislio sam, kada iscrpe sve argumente, . . . tako to mora da bude, i nekako mi bilo drago zbog toga, pa Maja je ipak lepa devojka."
-"Zar ti ne osećaš niakd leptiriće u stomaku" pitala je posle nekoliko minuta Maja.
-Kakve lepttiriće?
-Profesore, nemoj da si takav, pa one leptiriće u stomaku , znaš šta me baka uvek pitala, sve do pre nekoliko dana, jedno samo jedno isto pitanje, .. .
-Koje ?
-Kako koje, pa pitala me svaki put, zar Vanja ništa nije čudno, . . . prema tebi, zar ništa nije pokušao, ti si već velika devojka. . .
-Pa šta si joj odgovorijla ?
-Da si hladan kao led, i da mislim da voliš muškarce.Kaže da je i ona tako nešto čula, blizak onima iz Demokratske stranke, a Baka kaže da tamo ima mnogo takvih, i da može da ih bude sramota, da se u njeno vreme za tako nešto izvodilo pred Memsni odbor i teralo na Goli otok. . .
-A dobro, a šta ti misliš. . . ?
-Ne mislim ništa, sigurna sam, ti si od onih, sto posto, šta sam ti sve radila, samo što ti nisam sedela u krilu, i onda kada si me ceo dan držao i pričao mi neke gluposti, jesi li ti normalan, to što si ti meni pričao to devojčice u zabavištu, kikoću se kada čuju, zašto ne smeš, zašto ne bi smeo, zašto se stitiš d ami kažeš, pa kaži već jednom, dali me želiš ili ne, dali ti je stalo samo do bakinih evra, i do toga da budem najbolja učenica,. . . .a onda kada si me zbog žvake prosto ugušio jastukom, a onda, zar nisi osetio kako se ne bunim, kako baš to želim, kako želim da me malo gnjaviš, nisam ja krpena lutkica, ni porcelanska. . . jesi li ti bre nomrmalan.
Maja je počela da se dere tako da su zidovi pucali. . . Pokušao sam da održim distancu i kažem joj da to nije lepo, i d atako ne sme da se ponaša.
-**** mi se šta će misliti, drago im je što više ne bojim kosu u crveno, što sam u farmerkama i patikama, što dolazim kući u sedam sati popodne, što ne pušim i ne skitam se, što se ne vucaram kao moj drugrice po kafićima, što je moj sastav drugi u celoj državi, što sam se upristojila, pa ko si ti, đavole jedan prokleti, u šta si me pretvorio, u krpenu lutku, u ono što ti želiš da budem, i slatku devojčicu koja ne ispušta knjigu iz ruku, eto u to, pa šta misliš, da ja nemam nikakva osećanja.